Korona i pristup informacijama

Celim svetom se širi zaraza za koju medicina još uvek nema adekvatne odgovore. Posledice zaraze potresaju privredni život, vlade ograničavaju ljudska prava, a kroz medije, društvene mreže i druge kanale komunikacije šire se neproverljive (dez)informacije i „teorije zavere“.

Ako već medicina („struka“) nema odgovore na sva bitna pitanja jer je bolest nedovoljno istražena, organi vlasti moraju da stave na raspolaganje građanima makar one informacije koje im jesu dostupne i nesporne, a nipošto da skrivanjem ili „kreativnim tumačenjima“ podstiču sumnje u ispravnost svog delovanja, koje bi se i bez toga javljale u uznemirenom građanstvu.

Informacija mora da se da i to u roku od 48 sati, ali…

Zakon o slobodnom pristupu informacijamaŠ1Ć polazi od pretpostavke da postoji interes javnosti da zna svaku informaciju nastalu u radu ili u vezi sa radom organa vlasti. Ta pretpostavka se može obarati, i pristup informacijama može biti ograničen pod određenim uslovima, radi zaštite drugog pretežnog interesa – npr. zaštite privatnosti ili podataka značajnim za bezbednost države.

Međutim, pretpostavka postojanja interesa javnosti je neoboriva kada je reč o informacijama koje se odnose na „ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine“ (član 4). Ne samo da se ova vrsta podataka ne može uskratiti ni na jedan zakoniti način, već se oni moraju pružiti tražiocu u roku koji je kraći od uobičajenog („bez odlaganja, a ne duže od 15 dana“). Po zahtevima koji se odnose na informacije od značaja za ugrožavanje i zaštitu zdravlja organi moraju da postupe (i da omoguće pristup) u roku od 48 časova (član 16, st. 2)!

Jedan od bitnih nedostataka u ostvarivanju ovog zakonskog prava jeste to što za slučaj uskraćivanja nisu propisani kraći rokovi zaštite.

Tako, tražilac može da se obrati žalbom Povereniku, koji odlučuje u roku od 30 dana (a pre toga mora da omogući organu da se pismeno izjasni). Još gore stoje stvari ako zahtev za bitnim informacijama ignoriše neki od organa protiv kojih žalba nije dozvoljena (član 22. st.2), npr. Vlada Srbije.

Tada tražilac mora da ponovo zatraži informaciju, pa tek ako Vlada ne odgovori u dodatnom roku od sedam dana, može da pokrene upravni spor, koji može trajati mesecima.

Da se stvari mogu urediti drugačije, pokazuje takođe aktuelni primer rešavanja o zaštiti izbornog prava, gde je Zakonom (o izboru narodnih poslanika, čl. 97) propisano da Upravni sud mora da donese odluku u roku od 48 časova.

Koje informacije o kovidu 19 postoje i ko ih poseduje

Pošto se bolest u Srbiji pojavila u martu 2020 (neki kažu i ranije), sigurno je da su neke evidencije o zaraženima postojale već tada. Međutim, počev od 3.4.2020, na osnovu zaključka VladeŠ2Ć uspostavljen je centralizovani sistem IS COVID – 19, radi „vršenja epidemiološkog nadzora“.

Ovaj sistem uspostavlja i vodi Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, uz tehničku podršku Kancelarije za informacione tehnologije i elektronsku upravu i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Vlada je obavezala sve zdravstvene ustanove u kojima su smešteni oboleli, institute i zavode za javno zdravlje, laboratorije koje vrše testiranje, kao i druge nadležne organe i organizacije, da u ovom softveru vode podatke o ljudima koji su preminuli od posledica oboljenja izazvanih bolešću COVID-19, o izlečenima od te bolesti, o pozitivno i negativno testiranima, o licima kojima je izrečena mera samoizolacije ili smeštaj u posebnim objektima, kao i o mestu gde se ta lica nalaze. Postoji obaveza dnevnog ažuriranja podataka do 14 časova, zaključno sa prethodnim danom u ponoć.

Ovi podaci se vode kako na nivou cele zemlje, tako i pojedinih opština.

Dalje, Vlada je obavezala Institut „MJ Batut“ da anonimizovane podatke dostavlja jednom dnevno Ministarstvu zdravlja i Vladinoj Kancelariji za informacione tehnologije i elektronsku upravu, tako da za svakog pacijenta budu prikazani datum, opština, pol, uzrast, tip lečenja i „drugi statistički podaci po demografskim parametrima“.

Predviđeno je da se podaci dostavljaju MUP, Vojsci i drugima, kako bi pratili sprovođenje mera samoizolacije i pojačanog zdravstvenog nadzora. Organi državne uprave (ministarstva) su obavezani ovim zaključkom da prilikom objavljivanja podataka u vezi sa epidemijom javnosti saopštavaju podatke preuzete iz ovog softvera.

Saopštavanje informacija u praksi

Nakon izbijanja pandemije, glavni kanal informisanja građana o ovim podacima nije bilo Ministarstvo zdravlja, već konferencije za medije na kojima su govorili (ređe) predstavnici Vlade i ministarstva, a uglavnom doktori, članovi Kriznog štaba. Sastav ovog tela jeste objavljen, ali ne i odluka o njegovom formiranju, pa je ostalo nejasno kojim ovlašćenjima je raspolagao i sam Krizni štab i njegovi članovi, pogotovo u svetlu izjava pojedinih članova da nisu imali uvid u bazu podataka o obolelimaŠ4Ć.

Pored toga što su građani na ovaj način dobijali osnovne statističke informacije, na internet prezentaciji Vlade su one takođe dostupne u pretraživom obliku, na adresi https://covid19.data.gov.rs/, ali u proteklom periodu objavljivanje nije uvek bilo ažurno.

Sumnje u validnost saopštenih informacija

Pravu buru u javnosti i brojne reakcije izazvalo je objavljivanje istraživanja BIRNŠ5Ć, 22.6.2020. o broju umrlih i zaraženih.

Novinari BIRN se pozivaju na podatke iz državnog informacionog sistema i tvrde da oni pokazuju bitno drugačiju sliku od zvanično saopštene. Između ostalog, oni zaključuju da je u Srbiji od 19. marta do 1. juna 2020. od virusa korona umrlo 632 pacijenta, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period, koji iznosi 244. Podaci se razlikuju i u broju zaraženih.

Novinari se pozivaju na podatke iz tabele „Izveštaj za Vladu“, koja se pravi na osnovu pomenutog informacionog sistema i koja, kako pišu, sadrži tri podatka – broj testiranih i pozitivnih u poslednja 24 sata, broj preminulih koji odobrava ministarstvo zdravlja, kao i zauzetost kreveta po bolnicama. Najveće razlike su uočene u vezi sa brojem umrlih u Kliničkom centru Niš.

Novinari su pokušali da kontaktiraju nadležne kako bi saznali uzrok za ove razlike pre objavljivanja teksta, ali u tome nisu uspeli. Podatak koji je u tom pogledu verovatno najbitniji jeste značenje upisa u koloni „Potvrdilo Min zdravlja“, a čije postojanje nije predviđeno u Vladinom zaključku o uspostavljanju softvera. BIRN je takođe pokušao da proveru izvrši kroz zahtev za pristup informacijama, upućen 8.5.2020, na koji je odgovor stigao tek 16. juna, i gde su podaci bili istovetni onima koji su već objavljeni na sajtu VladeŠ6Ć.

Reakcija Batuta

Zvanična reakcija Instituta „Milan Jovanović – Batut“ usledila je tek deset dana potom.

U saopštenju od 2.7.2020. Institut „osuđuje navode koji se pojavljuju u javnosti i dovode u pitanje verodostojnost podataka o broju zaraženih i preminulih osoba od posledica virusa COVID-19,“ „demantuje informacije koje se senzacionalistički plasiraju u javnosti o broju inficiranih i preminulih pacijenata, jer nisu tačne“ i to kvalifikuje kao pokušaj diskreditovanja i kao „napad na čitav zdravstveni sistem u trenucima borbe protiv virusa“.

Batut takođe ukazuje da je „opasno kada pojedinci koji nisu medicinski stručnjaci daju tumačenja u pogledu klasifikacije COVID-19 pacijenata, na osnovu netačnih podataka.“ Dalje, Batut navodi da su podaci koje ima „proverljivi, tačni i pre svega zasnovani na medicinskoj dokumentaciji“.Š7Ć

Kako je po Zakonu trebalo da reaguje Batut?

Ovo je situacija kada je institut „MJ Batut“ trebalo da primeni odredbu člana 11. Zakona o slobodnom pristupu informacijama.

Ova, često zanemarena norma, nalaže organu vlasti koji osporava istinitost ili potpunost informacije od javnog značaja koja je objavljena da saopšti istinitu i potpunu informaciju, odnosno da omogući uvid u dokument koji sadrži istinitu i potpunu informaciju. Drugim rečima, nije u skladu sa Zakonom dovoljno da Batut saopšti kako informacije koje je BIRN objavio „nisu tačne“, a pogotovo ne da nešto demantuje bez jasnog označavanja čije i koje informacije su predmet tog demantija.

Takođe, u ovom slučaju nije dovoljno ni upućivati javnost na već objavljene baze podataka jer je upravo njihova verodostojnost, odnosno istovetnost sa podacima koji se vode u informacionom sistemu, dovedena u pitanje. Ispravan odgovor na iznete sumnje bio bi dvojak. S jedne strane, to bi bilo nedvosmisleno izjašnjenje o tome da li postoje „izveštaji za Vladu“ koje je BIRN citirao i obelodanjivanje tih dokumenata. S druge strane, to bi bilo omogućavanje uvida u originalnu bazu podataka, uz zaštitu ličnih podataka pacijenata.

Takođe, nije validan ni deo demantija koji se odnosi na tumačenja podataka od strane nestručnjaka, jer ni sami medicinski stručnjaci nisu dali dovoljno jasna objašnjenja u tom pogledu.

U tom smislu demanti bi morao da sadrži jasno objašnjenje kriterijuma o tome u kojim slučajevima će preminuli biti tretiran „knjižen“ kao žrtva novog virusa, a u kojima ne. U tom smislu bi bilo uputno da je Batut svoju kritiku usmerio ka državnim funkcionerima (predsednik, premijerka), koji su u tom pogledu davali i još uvek daju oprečne izjave.

Šta bi još trebalo objavljivati

Kako bi se povratilo poverenje i obezbedilo poštovanje prava građana, grupa od 86 organizacija civilnog društva uputila je 9.7.2020. zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, kao i zahtev za ponovnu upotrebu podataka, kojima se traže detaljni podaci iz uspostavljenog softverskog sistema koji vodi Institut Batut.

Šta god da je do sada bilo rađeno, očigledno je da će situacija sa koronom trajati i narednih meseci i da je neophodno da se poljuljano poverenje između vlasti i građana povrati omogućavanjem potpunog uvida.

Podaci o zaraženima su samo jedan deo informacija koje bi vlasti u Srbiji trebalo da predstave svojim građanima. Ništa manje značajni za uspostavljanje punog poverenja jesu i proverljivi podaci o potrebama i opremljenosti medicinskih ustanova, kao i podaci o rizicima za širenje zarazne bolesti.

Dok se kod informacija o zaraženima mnogi podaci objavljuju (makar uz sumnje u verodostojnost) proaktivno i na dnevnom nivou, kada je reč o ovim drugim informacijama Srbija se i dalje nalazi u „predzakonskom“ stanju.

Naime, umesto pristupa proverljivim dokumentima, jedino što građanima stoji na raspolaganju su neproverljive izjave, koje pri tom ne stižu od predstavnika organa vlasti u čijem posedu se nalaze dokumenti (npr. Republički fond zdravstvenog osiguranja, kada je reč o nabavkama), već od onih koji u vezi sa tim nemaju zakonske nadležnosti (najčešće, predsednik Republike).

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija