Sablasno prazni hodnici i čekaonice jednog od centralnih domova zdravlja u Beogradu, u petak popodne, prva su slika koja vam govori da nešto ozbiljno nije u redu. Zgrada ispred koje se stvaraju redovi od pola sedam ujutru, kako bi bili među prvima da date krv u sedam kada se DZ otvori, sada je pusta. Dočekuje vas po jedna sestra na svakom spratu, sa maskom na licu.
U ovom domu zdravlja se i pored zakazanog termina obično čeka po sat, dva na pregled. Ovoga put to nije slučaj, jer nema nikog, pa ulazim čak i ranije. Iako su prozori širom otvoreni, oseća se snažan miris asepsola.
Sestra se štrecne na zvuk hitne pomoći koja prolazi tik pored zgrade. „Ju, šta je ovo“, kaže, više za sebe, dodajući da se u vazduhu oseća „neka napetost i tenzija“. Primećujem glasno da nema pacijenata na šta mi odgovara da je najveći broj njih starije dobi koji sada iz straha ne dolaze. Predstavivši se kao novinarka, iako sam došla iz potpuno drugog razloga, a ne da bih se raspitivala o koroni, pitam je koliko im se ljudi dnevno javlja sumnjajući da su zaraženi virusom. „To zaista ne mogu da vam kažem. Striktno nam je zabranjeno“, naglašava.
Ušavši kod doktorke, iznenađujem se što nema masku. Međutim, ona kaže da za tim nema potrebe jer doktori nisu u kontaktu sa zaraženima. „Svako ko dođe sa sumnjom da ima koronu obrati se sestrama i onda ga stavljamo u izolaciju. Na svakom spratu imamo po nekoliko soba za to. Onda se pacijentu vadi krv. Ako je u pitanju bakterijska infekcija dežurni lekar mu prepisuje antibiotik i šalje ga kući. Ako analize ukazuju na virus i oboleli ima i druge simptome – suv kašalj, temperaturu…, zovemo dežurnog epidemiologa koji uzima podatke o pacijentu i upućuje nas gde da ga pošaljemo“, objašnjava doktorka.
Koristi situaciju da apeluje na sve koji kašlju da ne izlaze iz kuće jer mogu da ugroze druge. „Odgovornost nam nije baš jača strana i zato moramo stalno da ponavljamo“, naglašava. Zahvaljujem se, izlazim iz ordinacije i ovoga puta u hodniku vidim jednog pacijenta. Gospođu od oko 70 godina. Kaže da se ne plaši korone „jer nije bolesna“. Na pitanje da li strahuje da bi u domu zdravlja mogla da se zarazi, sleže ramenima uz konstataciju da mora da dođe po lekove.
Ostajem sama gledajući i dalje u prazne čekaonice. Baš preko puta mesta gde sedim je laboratorija. Nikog za nju ne vežu lepe uspomene, ali moje su baš jezive. Pre par godina sam bila trudna i na svakih mesec dana, nekada i češće, morala sam da dajem krv na analizu. Ne znam da li je ijednom prošlo, a da neko iz mase od stotinak njih nije viknuo „Zašto ona ulazi preko reda? Pa šta ako je trudna, može da čeka. Mi smo stariji i ne možemo“. Osećate stid što ste u drugom stanju, pa još i „ulazite preko reda“ iako je prvenstvo trudnicama i porodiljama zakonom zagarantovano, a laboratorija je upravo mesto gde bi prvo mogle da se zaraze.
Sećam se i situacije kada sam morala kod lekara, beba kod kuće, a pacijentkinja se svađa sa sestrom zašto ja ulazim preko reda jer moju bebu ima ko da čuva, a ona mora da žuri kući da mužu skuva ručak.
Kakav god epilog sa koronom bio, možda izvučemo bar jednu pozitivnu pouku – da sem sebe, moramo da čuvamo i druge. Da budemo malo više solidarni, posebno prema ranjivim kategorijama. Ono što sam videla u mom domu zdravlja, po pitanju mera u vezi sa korona virusom, ulilo mi je nadu da su stvari pod kontrolom. Da li su i drugi domovi zdravlja tako organizovani, moja doktorka ne zna. A kakva je situacija u tercijalnim ustanovama, znaju samo oni koji su, nažalost, tamo dospeli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.