Foto: Beta/Miloš MiškovEpidemija virusa korona trenutno je u opadanju u Srbiji. Iako opasnost od širenja zaraze još uvek postoji, mnogi Beograđani iskoristili su priliku da, u pauzi između dva talasa virusa, uživaju na Beogradskoj tvrđavi.
Od kako je virus korona stigao i kod nas, u Srbiju, nisam često napuštao svoju kuću, a kako živim na periferiji Beograda, gotovo da sam zaboravio kako grad izgleda.
Strah i neizvesnost, bili su faktori iznenađenja koji su bili dovoljni da, na nekoliko meseci, ugase život u gradu koji u normalnim okolnostima odiše životom.
Od užurbane svakodnevice, preko noći, Beograd je došao do pustih ulica i tišine koja prosto odzvanja.
Virusu se kraj ne nazire, pa samo ovakvi padovi u broju obolelih i preminulih daju nekakvu nadu i podižu raspoloženje građana.
Upravo takav pad, koji je usledio nakon drugog talasa ubrzanog širenja virusa, isterao je i one najbojažljivije na sunce, da udahnu vazduh i da na usijanom pločniku sanjaju o ponovnoj slobodi. Onoj slobodi u kojoj nema maski, rukavica, u kojoj smemo da grlimo i ljubimo bližnje, u kojoj prosto možemo da budemo stari mi – srdačni i srčani.
I taj san o slobodi se oseti u vazduhu.
U potrazi za pričom ove nedelje, otišao sam na Kalemegdan. Dan je bio sunčan, put me prosto naneo tamo, pod uticajem griže savesti što to divno mesto nisam posetio već jako dugo.
Čim sam kročio na teritoriju Tvrđave, vratio se stari dobri osećaj, nekakvo ushićenje što sam tu, sve je bilo skladno i podsećalo na školske dane, kada smo se tu okupljali. Pili bismo pivo, grickali semenke i prosto uživali u društvu.
Od marta ove godine preporučuje se da se društvo i druženje izbegava i to je bio okidač za te uspomene koje su prosto navirale. Nedostaje druženje i okupljanje, bez stalnog razmišljanja da li smemeo da se rukujemo, zagrlimo ili poljubimo. Da li uopšte smemo da budemo blizu ili moramo da držimo rastojanje?
Upravo to se videlo na licima ljudi koji su hodali oko mene, svi su osećali isto – slobodu. Bez obzira što je ta sloboda samo privremena i što nas čeka dug period suzdržavanja, to parče koje su ugrabili tog dana, niko nije mogao da im otme.
Prodavci suvenira radosno su ćaskali, ulični svirač na svojoj fruli svirao je „Tamo daleko“, kao da je osećao da sve nas, koji smo se zatekli u tom momentu van svakodnevice, ispraća u ponovnu borbu sa virusom.
Ponet atmosferom i sećanjima na lepše dane kada sam bio mlađi, odlučio sam da priuštim sebi jednu vožnju po tvrđavi. Naravno pričam o voziću koji saobraća Kalemegdanom, dovoljno brzo da se ne osetim previše staro i dovoljno sporo da zapamtim svaki delić tog mesta koje je nekada služilo za odbranu slobode, koja se očigledno i danas tu čuva.
Iako je bilo neophodno nakon gotovo svakodnevnog, višemesečnog kućnog pritvora izaći napolje i samo šetati gradom i disati punim plućima, opasnost nije prošla. Možda zvuči kontradiktorno, ali zaštitna sredstva i distanciranje i suzdržavanje dovešće brže do dana kada ćemo se toga ratosiljati.
Zato nemojte da vam je mrsko, čuvajte zdravlje sebe i drugih i sanjajte slobodu. Možda čeka već iza sledećeg ugla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
