Korupcija

Miroslava Milenović: Borba protiv korupcije je samo deklarativna. To pokazuje slučaj Miroslava Miškovića.

Nemanja Nenadić: Iako se o Miškovićem slučaju stalno govori u kontekstu borbe protiv korupcije, Mišković nije optužen za korupciju. Ako se pogleda optužnica, tu se pominju neka druga krivična dela, neki oblici privrednog kriminala, eventualno neka poreska utaja.

Milenović: Mi danas živimo u društvu gde se kupovina diploma smatra nečim normalnim, gde se znanje ne ceni, a o odgovornosti da i ne pričamo. Ne pamtim da je neko podneo ostavku zato što se osećao odgovornim. To je svet u kome mi danas živimo, a korupcija je deo tog miljea.

Nenadić: Hapšenja se najavljuju kroz curenje informacija. Te informacije se vrlo često odnose i na tok istrage. O tom problemu je govorila i Evropska komisija u svom poslednjem izveštaju. To je nedopustivo sa stanovišta vladavine prava.

Milenović: Ova vlast štedi tajkune, kao i ona prethodna. Ništa se suštinski nije promenilo. Ranije je trgovina informacijama bila velika smetnja da počnu da se razmotavaju slučajevi sumnjivih privatizacija, na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije. Ta trgovina informacijama i danas postoji. Protiv nje se možemo boriti jedino javnošću, to jest objavljivanjem ugovora, tenderskih procedura i tako dalje. Većina tih ugovora je u nekakvoj tajanstvenoj zoni.

Nenadić: Tek nedavno su počele da se pojavljuju prve informacije o tome kakav bi mogao biti ugovor sa budućim investitorom. Pominje se da će investitor imati 70 posto udela u zajedničkom preduzeću i da će se u tom omeru deliti i dobit. Saznali smo da će investitor ulagati u izgradnju objekata, a da će država Srbija i grad Beograd dati građevinsko zemljište. Mi to prvi put čujemo, ponavljam, tek nakon dve-tri godine od početka velike promocije ovog projekta. To je neverovatno. Neverovatno je zbog toga što mi imamo zakone – neke od njih je donela upravo vladajuća politička garnitura i može time da se ponosi – poput zakona o javnim nabavkama, u kome su propisane stroge procedure nadmetanja. Tu piše kako se dolazi do ugovora, koje se analize moraju izvršiti pre nego što se krene s nabavkom, tu su pravila o sukobu interesa. Onda mi ta pravila primenjujemo na neke ugovore koji su vredni 30.000 evra, a ugovor o projektu od tri milijarde evra biće zaključen bez ikakvog nadmetanja.

Milenović: Kako je moguće da imamo tendere i procedure za 12 kvadratnih metara, a nemamo ih za nešto što treba da predstavlja budućnost kako Beograda, tako i Srbije. To stavljamo u neki međunarodni ugovor, dajemo mu legalitet, a o tome ništa ne znamo – i moramo da verujemo da su oni koji su danas na vlasti pametni, lepi i da nas neće prevariti.

Nenadić: U vreme Borisa Tadića, kao i vlada koje su mu prethodile, na vlasti je uvek bilo mnoštvo stranaka. Trebalo je iz javnih resursa na ovaj ili onaj način zadovoljiti mnoštvo interesa. Država je morala biti skupa, zato što je svako vukao na svoju stranu, izmišljala su se nova ministarstva, nove agencije, nova javna preduzeća i ustanove – mesta gde je trebalo zaposliti partijske kadrove. Sada imamo centralizaciju moći, što daje velike šanse za borbu protiv korupcije, ali stvara i velike rizike, jer nema stranačke međukontrole.