Korupcija je zamenila represiju

Na početku prve godine studija izabrali su me za zamenika tadašnjeg sekretara organizacije Saveza komunista. Onda su nas pozvali u Univerzitetski komitet i snažno sugerisali da partijski kaznimo jednog kolegu. Mi smo videli da za to nema osnova. Vidljivo je da je već te 1981. godine jedna partijska organizacija mogla da odbije zahtev nadređenih. Politički autoritarizam je omekšavao – kaže u razgovoru za Danas Vladimir Ilić, profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta, na predmetu Metodologija socioloških istraživanja.

Ovaj razgovor vodimo u kontekstu obeležavanja pola veka zvaničnog izučavanja sociologije u Srbiji. Odgovarajući na pitanje koji su glavni zadaci sociologije, profesor Ilić kaže:

– To je ukazivanje na neminovne posledice određenog praktičnog društvenog izbora, i na one željene i povoljne i na one kojima se one prve plaćaju. I jasno pokazivanje koja grupa i koliku cenu plaća. Sociologija je nauka u meri u kojoj uspeva da obuhvati latentne, prikrivene funkcije društvenih pojava. Funkcija pogrebnih obreda je integracija ožalošćene porodice. Funkcija političkih partija je preraspodela rukovodećih mesta i sinekura za njihove kadrove. Ako dospemo do ovog nivoa analize latentnih funkcija, onda razmisljamo sociološki.

Kako Vama kao metodologu socioloških istraživanja izgledaju ad hoc istraživanja koja se svakodnevno plasiraju u različitim TV emisijama?

– Ona su tačno ono što se od njih traži. Pouzdana su, ali nisu validna. Mogla bi se ponoviti i dobio bi se približno isti rezultat. Međutim, ona ne ispituju ono što protagonisti nameravaju da istraže. Na primer, kad se utvrđuje stav građana prema Haškom tribunalu, SPC, bilo čemu, pitanja se postavljaju tako da sugerišu odgovor. Ako pitate građane o eventualnom priznanju AP Kosovo i Metohija ili o priznanju Kosova, dobićete dijametralno suprotne odgovore. Ako utvrđujete socijalnu distancu prema Romima ili prema Ciganima, stavovi će se potpuno razlikovati, da ne govorim o stavu prema ‘pederima’ i ‘gejevima’. Bitno je da su rezultati određeni samim pitanjem. Naziv određuje predmet istraživanja, a predmet određuje metod i pristup. Potom metod i pristup određuju krajnje rezultate. U krajnjoj liniji, sami ključni pojmovi određuju rezultate. Tu je metod međučlan.

Kako po Vama, treba da izgleda metodologija sociologije koja će odgovoriti zahtevima objektivne nauke?

– Ona izgleda ovako kako izgleda. Dozvoljeno je svima, u svim naukama, pa i u sociologiji, da greše. Čak i najveći naučnici, oni koji stvaraju velika dela, ne stvaraju samo velika dela. Važno je da postoji pluralizam u sociološkim istraživanjima, pluralizam pristupa u istraživanjima, pluralizam predmeta istraživanja, da ne postoje zabranjene teme, pre svega tabu teme. Problem je jer je za neke oblasti mnogo teže naći naručioca istraživanja. Lako mogu da izvedem istraživanje etničkih odnosa i moći ću da ga objavim u prestižnom međunarodnom časopisu, ali ako hoću da istražujem problem anketarske greške neću naći nikoga da mi to finansira niti objavi, makar to bio i vrlo kvalitetan tekst.

Da li vaš odgovor implicira da su našim naučnicima dostupne samo teme u kojima kritički sagledavaju vlastito društvo, a da im druge relevantne sociološke teme nisu dostupne.

– Složeno pitanje ste postavili. To pitanje sadrži u sebi deo odgovora i taj odgovor je istinit. Zaista, mi smo u svetu mnogo zanimljiviji kada opisujemo čega ima kod nas, nego kada pokušamo da damo doprinos onome čime se inače bave naučnici u svetu. Nama je neophodno da se u znatno većoj meri otvorimo prema svetu. To važi kako za nauku i kulturu uopšte, tako i za sociologiju. Na svetskom naučnom tržištu najkonjukturniji smo kada nastupimo sa našom domaćom robom. Ali smo najviše i svetski i istinski autentični kada se otvorimo prema Weltkultur.

Koja ovdašnja sociološka istraživanja vidite kao „sociološke maline“ na svetskom tržištu?

– To je danas lako utvrditi. Presudan je broj citata u međunarodnim časopisima i knjigama. U poslednjoj deceniji XX veka Mladen Lazić je bio izrazito najcitiraniji domaći autor. Mislim da se taj trend nastavio i u prvoj polovini ovog desetleća. Veoma je važno da je beogradsko Odeljenje za sociologiju nastavilo sa kontinuiranim proučavanjem društveno-ekonomske strane socijalnih procesa i u razdoblju kada je nastupila razumljiva reakcija na ranije marksističko prenaglašavanje ekonomije. Ovaj kontinuitet uz Lazića održavaju i Sreten Vujović, Silvano Bolčić, Danilo Mrkšić, i kolege iz sadašnje srednje generacije. Slobodan Antonić, koji je po osnovnom obrazovanju politikolog, napisao je vrednu raspravu o društveno-ekonomskim činiocima zbog kojih kapitalizam nije nastao u antičko vreme.

Da li sama sociologija ima pretenzije da bude kohezioni faktor u društvu?

– Ponegde i ponekad. Izvesno u francuskom društvu Treće Republike sa Emilom Dirkemom. Izvesno u FNRJ kada je stvorena institucionalna osnova da bi se opravdao raskid sa onim što su tada nazivali sovjetskim državnim kapitalizmom. Inače nije pogodna da bude deo društveno-integrativne svesti, previše je inherentno kritična. Inherentno je kritična pre svega zbog funkcionalne analize, zbog toga što traga i za prikrivenim funkcijama pojedinih društvenih pojava, a ne samo za manifestnim. Takođe, inherentno je kritična što uvek kalkuliše sa neminovnim neželjenim posledicama svakog svesnog izbora. Sociologija se često otme kontroli.

U proteklih pedeset godina sociologija se u Jugoslaviji kretala između integrativne i kritičke svesti društva. Kako vidite poluvekovni razvoj sociologije kod nas?

– Uvođenje višestranačja, 1990. godine jeste trenutak vododelnice. A o periodu pre toga, ako izuzmemo krajnje apologete sistema nepodeljene vlasti, ostaju nam razni profili kritičara. Zanimljivo je videti na koje inostrano idejno nasleđe su se naslanjali kritičari vlasti. Na koga se naslanja „Praksis“? Reći ćete na Marksa, i to je tačno, ali i na frankfurtovce. Pri kraju praksis vremena ide Stipe Šuvar sa kontraklasom. Na koga se oslanja Šuvar? Njegova priča o kontraklasi je u biti isto što i priča praksisovaca o birokratiji i radničkoj klasi. Petnaest godina kasnije Mladen Lazić uvodi kolektivno – vlasničku klasu. Lazić nema dihotomnu tipologiju, razlikuje više, srednje, niže slojeve, ali ta kolektivno – vlasnička klasa po mnogo čemu podseća na menadžersku klasu razočaranog trockiste Džejmsa Bernama iz njegove knjige „Menadžerska revolucija“ iz 1941. godine… I kasnije se zbog razumljive politizovanosti nastavlja sa dihotomnim tipologijama. Priča o populizmu je bila jako raširena u vreme Miloševićevog degenerisanog ksenofobnog socijalizma. Delili su je ljudi oprečnih političkih uverenja. Recimo 1993. godine Slobodan Antonić i Nebojša Popov, obojica u po jednoj opsežnoj studiji, pišu o populizmu na taj način što tretiraju najveći deo građana i građanki Srbije kao neograničeno manipulabilnu svetinu, i na taj način odgovornost sa manipulatora svaljuju na manipulisane. Tu se takođe vidi odblesak tih dihotomnih podela i dihotomnih viđenja društvene strukture iz kojih je iznikla sociologija kod nas.

Volja za moć na Odeljenju za filozofiju

Katedra za sociologiju važi kao veoma skladan kolektiv, profesionalno solidaran. Hoće li se loši odnosi na Katedri za filozofiju (izbacivanje Jasne Šakota Mimica, pokušaji izbacivanja Aleksandra Gordića) preneti i na Katedru za sociologiju?

– Rizično je predviđati. Morao bih bolje da poznajem svoje kolege nego što ih znam. Njih poznajem tek četvrt veka, a sebe nisam upoznao ni za dvostruko više vremena. Volje za moć u smislu u kojem postoji kod grupe na Odeljenju za filozofiju sigurno nema kod nas. Nešto je svakako vredno spomena: za poslednjih dvadeset godina burnog političkog života Odeljenje za sociologiju na Filozofskom fakultetu uspelo je da se sačuva od unutrašnjih podela, i pored izrazitog javnog angažmana velikog broja njegovih članica i članova u najrazličitijim delovima političkog spektra. To govori o kolektivnoj mudrosti. Nadam se da će ta mudrost potrajati. Kad pogledam oko sebe, čekam da vidim kako će sa Odeljenja za filozofiju otpustiti Aleksandra Gordića, poliglotu sa nekoliko završenih fakulteta i najmarljivijeg filozofa srednje generacije, zbog toga što se ne dopada šefu. Na meni i na još trideset koleginica i kolega je da Odeljenje za sociologiju sačuvamo od nečeg takvog. Ono što bi kod nas moglo da postane problem je borba za intelektualni uticaj, a to je ipak nešto drugo.

Medijsko laskanje

Kako vidite aktuelni trenutak sociologije?

– Radi svoj posao. Mislim da stručna zajednica nije dovoljno međusobno integrisana u smislu da pojedine ustanove nemaju dobru međusobnu koordinaciju, pre svega instituti i katedre u ova četiri grada gde postoje katedre. To je na ravni institucija. Što se tiče pojedinaca, oni mogu bez problema da rade svoj posao, ali je pitanje šta naručioci od njih traže i kako usmeravaju njihova interesovanja.

To je druga vrsta pritiska. Nije ideološki pritisak, ali jeste pritisak.

– Vlast uvek ima na raspolaganju tri vrste pritiska: represiju, korupciju i lasku. U ovom slučaju se radi o ovom drugom, o svojevrsnoj korupciji – dobiću sredstva za istraživanje ove teme, a neću dobiti sredstva za istraživanje neke druge teme. Laska se danas javlja kao medijska prohodnost. Ući ću u medije ako se bavim određenim istraživačkim temama, a neću ući ako se bavim nekim drugim. Uvek postoje ta tri klasična načina pomoću kojih politika može da upravlja društvom, pa i svakom pojedinačnom naukom. Prisilu nema potrebe da primenjuje. Proces šestorici je označio kraj bilo kakvog straha od bilo koga. Mada ne treba zaboraviti da je i kako je taj proces koštao jednog ljudskog života. Posle dolaska Gorbačeva (ja sam u to vreme postao asistent) moglo se bojati samo društvenih sila, a ne više pojedinaca niti organizovanih grupa. Tako je bilo sve do početka građanskog rata. Uostalom, već dvadeset pet godina nema prisile nad sociolozima, od suđenja šestorici i one knjige koju je uredio pokojni Mile Živković 1985. godine, „Socijalni problemi jugoslovenskog društva“. Korupciju nameće sama situacija koja je takva da ne možete slobodno da izaberete šta biste istraživali jer ne postoji tržište za to, a živimo u tržišnom društvu.

Neuspeh zapadnih sovjetologa i jugoslovenskih krizologa

Koliko sociološka istraživanja mogu da anticipiraju društvena događanja?

– Prema dosadašnjim iskustvima, rekao bih, vrlo malo. Imamo dva prilično očita dokaza. Jedan je neuspeh sovjetologa na zapadnim univerzitetima da predvide tako brz krah Sovjetskog Saveza nakon pada Berlinskog zida. Drugi je anketa koju je list Start vršio među domaćim sociolozima 1989. godine. Od dvadeset dva anketirana sociologa samo jedan je predvideo tada ratni rasplet krize koja je potresala jugoslovensko društvo – a i taj je bio ekonomista – Branko Horvat. Relativno je lako pratiti razvojni put jednog činioca, ali društvo je složeno i na društveni razvoj utiču brojni činioci čiju je rezultantu teško predvideti. Sociologija kao nauka ima objašnjavalačku snagu, a spada u nauke koje najmanje mogu predviđati. I to je njena prednost, a ne mana.