Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo?

Pored predterenskih priprema koje su se uglavnom svodile na prikupljanje informacija o svakodnevnim stvarima – kakva je situacije na graničnim prelazima, da li je potreban zeleni karton, može li se ući na Kosovo sa ličnom kartom, kakav je kvalitet puteva, treba li da pričam na srpskom ili na engleskom ako me izda golf, kako da pričam na pumpi, da li treba da ponesem nešto hrane s obzirom na glasine o opštoj nestašici nastaloj uvođenjem carina, kojoj ustanovi da se obratim za pomoć ako mi se zdravstveno, ne daj bože, nešto desi – morala sam da objašnjavam zabrinutim članovima šire i dalje porodice i prijateljima zašto baš moram da idem tamo.

Tamo je istorijski pojam, geografska odrednica, politički subjekt, kulturna kolevka, ali i asocijacija na rat, haos i beznađe. Ko ne mora, ne ide tamo. Tamo je već dugo sfera kojom se neko drugi bavi, ali ne i mi, obični građani, koji o tome znamo uglavnom ono što nam prenesu oni koji to rade pred kamerama po regularnoj političkoj dužnosti.

Tamo i jeste i nije deo nas. Kada neke daleke ostrvske zemlje povuku priznanje nezavisnosti Kosova, kada se oskrnave groblja i manastiri ili kada se faktički onemogući uvoz srpske robe „tamo dole“ postaje deo nas i našeg razmišljanja. Međutim, činjenica da veoma mali broj ljudi zna kako stvarno izgleda svakodnevni život „tamo dole“ pre govori o tome da je Kosovo jedan otuđeni deo naše svesti, crna tačka na mentalnoj i geografskoj mapi.

Početak mog istraživanja bio je motivisan upravo proučavanjem svakodnevice u uslovima postojećih institucionalnih i mentalnih barikada. Iako se prevashodno bavim istraživanjem poljoprivrednika, njihovom saradnjom, plasiranjem i nabavljanjem robe u okolnostima institucionalnog provizorijuma na teritoriji koja je i priznata i nepriznata, svaki put vidim i naučim još dosta toga o svakodnevici na Kosovu.

Toplog avgustovskog popodneva 2019. godine na prelazu Jarinje, sačekala nas je poprilična gužva. Barem dvaput, zimi i leti, „turisti“, po kasnijem saznanju radnici poreklom sa Kosova na privremeno-stalnom radu u nekoj od evropskih zemalja, regularno zakrčuju saobraćaj. Taj teskobni prelaz dodatno sužavaju kolone kamiona, od kojih su samo neki sa srpskim tablicama.

Došli smo na red. Predali smo ličnu kartu prvo srpskom, a potom kosovskom cariniku. Nisu nam tražili zeleni karton iako me je još u Čačku AMSS službenica, koja nikada nije putovala „dole“, uveravala da bez tog dokumenta nema ulaska na Kosovo. Carinici, i jedan i drugi, tražili su samo ličnu kartu. Poslednji carinik, pretpostavljam Albanac, poželeo nam je srećan put na srpskom.

Sam granični prelaz šalje zbunjujuće signale. Kada se otisnete od Jarinja vrlo brzo vas sustigne čudan osećaj, već negde kod Leposavića, da napuštate Srbiju da biste ponovo ušli u Srbiju. Tako barem na simboličkom nivou izgleda put od oko pedesetak kilometara do Kosovske Mitrovice.

U avgustu se tek zahuktavala politička kampanja za predstojeće parlamentarne izbore. Na svakih dvesta metara vijorile su se mahom pohabane zastavice Srbije verovatno iz prethodnih permanentnih kampanja.  Bilbordi sa Aleksandrom Vučićem i Srpskom listom na simboličkom nivou trebalo je da ubede ili, pak, uteše putnike da su i dalje u Srbiji – do severne Kosovske Mitrovice.

Međutim, ovaj prizor drastično se menja kada produžite glavnim putem od nekih pedesetak kilometara od južne Mitrovice ka Prištini. Albanski političari poput Kadri Veseljija i Ramuša Haradinaja sa bilborda slali su jasne političke poruke i ubeđivali putnike da je Kosovo nezavisna država.

Čitave albanske zastave, i samo poneka kosovska, vijorile su se sa usputnih zgrada i bandera uz zastave Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije, Nemačke i Švajcarske. Putni pravci su uglavnom dvojezični, napisani na albanskom i srpskom. A na svega nekoliko mesta srpski toponimi prekriženi su crnim sprejom.

Gužve od „turista“ i radova na putu učinili su da smo od Vučitrna do Gračanice putovali skoro sat i po vremena. Na deonicama koje su prohodne putevi su dobri, ali je bez navigacije skoro nemoguće pronaći isključenje za Gračanicu koja je svega 11 km udaljena od Prištine. Kasnije sam otkrila da tek iz pravca Uroševca postoji jedna mala tabla na kojoj piše Gračanica.

Gračanica je bivše selo koje je preraslo u varošicu nakon rata 1999. godine usled doseljavanja raseljenih srpskih porodica iz Prištine i okolnih sela. Danas predstavlja najveću srpsku zajednicu južno od Ibra u kojoj po pretpostavkama trenutno živi između 10000 i 12000 Srba, a Romi,  Albanaci i Goranci čine manjinu.

Nakon pedesetak kilometara od Mitrovice do Gračanice, putnici se ponovo susreću sa srpskom simbolikom, doduše u značajno manjoj meri. Ova varošica oslikava kohabitaciju srpskih i kosovskih institucija ali i postojeće paradokse. Recimo, škola u kojoj deca pohađaju časove u tri smene, i zdravstveni centar rade pod patronatom srpskih vlasti, dok policijska stanica, sudovi i opština predstavljaju integrisane institucije koje funkcionišu pod okriljem kosovske vlade.

Za razliku od Severne Mitrovice, utisak je da Srbi ovde zaista koegzistiraju sa Albancima, Romima i Gorancima. U kafićima i restoranima pored srpskog jezika, često se čuje albanski i romski. Jedni druge pozdravljaju, dovikuju se, a neretko i sede zajedno. U pekare koje drže Goranci, albanske prodavnice, krojačke radnje, katastarske kancelarije i klinike idu Srbi, kao što i Albanci posećuju srpske restorane, kafiće i ostala preduzeća. Gračanička pijaca, iako nije mešovita, već jako dugo snabdeva srpskim poljoprivrednim proizvodima i zimnicom Albance iz Prištine.

U prodavnicama nema nestašice. Predstave o praznim rafovima koje podstiču srpski političari sukobljava se sa realnošću kada ugledate turske sireve, albanski jogurt, hrvatske čokolade, bugarski maslac, slovenačke kobasice, i mnoge druge komšijske proizvode koji po zakonima ekonomije i političkog favorizovanja zamenjuju robu iz Srbije. Hrane ima. I to dosta. Izbor je raznovrsan.

Blaga klima i prelepi predeli koji se pružaju van granica varošice stvaraju umirujuću atmosferu, ali je život u samoj Gračanici iznenađujuće dinamičan, ubrzan, i, paradoksalno, optimističan.

Golf trojka čačanskih tablica krstario je tog avgusta po kosovskim putevima, probijao se kroz gužve, čekao u nepreglednim kolonama čak i u mestima koja se smatraju neblagonaklonim prema Srbima. Prvi i najvažniji test iz bezbednosti je savladan. Led je probijen. Istraživanje je moglo da počne.