Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo? 1

Foto: Jovana Diković

Egon je živopisna osoba i odličan poznavalac lokalnih prilika.

U folklornim i mitološkim pričama likovi poput njega nazivaju se triksteri. To su vragolasta bića, polubogovi ili božanstva koji prkose normama, a zahvaljujući britkoj inteligenciji i tajnom znanju nadmudruju protivnika, ostvaruju prednost u odnosu na druge ili se lakše izbavljaju iz neprilika.

Kosovski trikster bavi se poljoprivredom otkako se penzionisao. Uzgaja krompir na preko 800 metara nadmorske visine, a proizvodnja voća i pilića dopunjuju delatnosti njegovog domaćinstva. Što zbog zemlje, što zbog klime, njegov „najbolji krompir na Kosovu“ jednako je tražen i u Prištini i u Lebanu čije pijace redovno posećuje tri puta nedeljno.

Pokušavala sam sa Egonom da ugovorim susret u nekoliko navrata. Kako kratkotrajni februarski snegovi i jutarnji mrazevi prave od strmih seoskih puteva odlične rute za klizanje sa kojima samo lokalci znaju da se nose, odustali smo od ideje da dođem do njegovog imanja kolima.

Tako smo se konačno dogovorili da se sastanemo u Kosovskoj Kamenici ispred supermarketa Viva Fresh. U našem poslednjem telefonskom razgovoru potvrdio je da ćemo natenane razgovarati u kući njegovog rođaka koji živi u obližnjem selu. Nije baš idealna situacija, ali istraživač nije u poziciji da zanoveta.

Dok sam čekala Egona, kod prodavca voća na pijaci kupila sam banane za rođaka. Iz nekog razloga imam utisak da stariji ljudi vole banane više nego bilo koje drugo voće. Ubrzo je stigao na ugovoreno mesto. Rukovali smo se i reče mi, pomalo zapovednički, da otvorim gepek. Izvadio je džak od 7-8 kila krompira i veliku kesu s jabukama i ubacio ih u moj auto. Potom ponovo zapovedniči reče „Krećemo!“.

Brzina i žustrost Egonovih pokreta, presedanje iz njegovog u moj auto, obavljanje razgovora u kući njegovog rođaka, a ne na nekom javnom mestu delovalo je u početku konspirativno.

Međutim, vrlo brzo postalo mi je jasno da njega odlikuje starovremenski moral po kojem se muškarac i žena ne sastaju u restoranima, niti se voze njegovim kolima. Do našeg susreta činilo mi se da Egonova sorta, koja se i dalje dobro razume i sa jednima i sa drugima, na albanskom i na srpskom, i u Prištini i u Lebanu, izumire na Kosovu.

Egon me je uveravao da ljudi iz njegovog kraja slično misle kao i on, jer ratna dejstva i stradanja na prostoru opštine Kosovska Kamenica nisu bila tako drastična kao u ostatku Kosova, što je uticalo na spontanije i iskrenije uspostavljanje međuetničkih odonosa.

Preostali Srbi i Albanci po brdskim selima, iz kojih su migracije počela još pre 1999. godine i koje su se nakon rata samo pojačale, po njegovim rečima žive „kao da rata nije ni bilo“. Razgovaraju, ispomažu se, imaju komšijske odnose.

Sasvim drugom prilikom saznala sam da su nakon rata Srbi iz Gračanice i okolnih sela prvo počeli da posećuju a neki i da prodaju svoje proizvode na pijaci u Kosovskoj Kamenici zbog opšte povoljnije atmosfere i bezbednosti.

Rat, nesigurnost i opšta bežanija iz sela ostavili su velike posledice, ali su i omogućili prilike za one koji planiraju da se bave poljoprivredom i ostanu na Kosovu.

Tako je Egon, koji po sopstvenom priznanju nije imao mnogo zemlje, uspeo zahvaljući ljudima koji su napuštali svoja imanja da uveća posed kupovinom i zakupom, i da danas bolje živi od poljoprivrede nego od plate koju je primao dok je radio u državnoj službi.

Laissez-faire ekonomski ambijent na Kosovu dobrim je delom zaslužan za rast poljoprivrede, a subvencije i donacije od kosovske i srpske vlade dele se po balkanskom principu: u načelu poljoprivrednicima, u praksi nekima, a ispod stola onima koji se ne bave poljoprivredom uopšte.

Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo? 2 — Foto: Jovana Diković

Egon zna kako da iskoristi ono što je u načelu na raspolaganju iz Beograda i Prištine. I sa stranim grantovima ne stoji loše. Mrežu sa stranim dobrotvorima Egon je uspostavio preko katoličke crkve u Prištini gde je jedno vreme pokušavao da pronađe izlaz iz religiozne krize u koju je zapao nakon rata, koju nije sasvim do kraja prevazišao, ali u kojoj je stekao dobre savete, ponešto engleskog i nekoliko važnih poznanika. Egon je u crkvi takođe naučio najvažniji engleski izraz „know-how“, što prevedeno na naš jezik približno znači „ko umije tomu dvije“.

„Know-how“ je životna mudrost od posebne važnosti u post-konfliktnim sredinama poput Kosova gde istovremeno vladaju zakoni reda i haosa jednako rukovođeni albanskim i srpskim nacionalizmom.

Kada prenosi robu na lebanski pijac, Egonov „know-how“ radi pod najjačim naponom, jer treba preći adminstrativni prelaz sa robom koja prevazilazi dozvoljenu vrednost od 80 evra, znati koga šarmirati, čiju smenu zaobići, koja dokumenta pokazati, srpska ili kosovska, sa kojim tablicama voziti, srpskim ili kosovskim, kojim putevima ići, zvaničnim ili šumskim.

Kada dođe u Lebane, bez problema rasproda sve, a sa kolegom Srbinom sa kojim deli tezgu voli da popije koka kolu i kafu.

Na prištinskoj pijaci njegove kolege su isključivo Albanci. Srbi tamo ne prodaju niti kupuju od rata. Kao odličan ekonomista laik, Egon uviđa dimenzije tog nedostatka pa svoje stare mušterije i kolege obilazi po kućama. Od Srba uzima rasad u zamenu za krompir i jabuke, i širenje optimizma koji je paradoksalno najjači na onim mestima od kojih su svi digli ruke.

Posle kraće vožnje stigli smo ispred dvorišta njegovog rođaka. Otvorila sam gepek i krenula da vadim džak krompira i kesu sa jabukama na šta me je on začuđeno pogledao i rekao da su krompir i jabuke za mene. Ponela sam samo kesu sa bananama.

Ispred velikog veoma uređenog dvorišta sa dve porodične kuće dočekao nas je stariji bračni par. Egon je u svom žustrom maniru otvorio kapiju, rukovao se prvo sa muškarcem, a onda sa ženom, malo popričao sa njima i nastavio dalje.

Potom sam se i ja rukovala istim redom i uručila im kesu sa bananama. Vidno iznenađen muškarac je pokušao da mi vrati poklon, a ja neću ni da čujem, mislim se pa to je za vas.

U tom simpatičnom metežu Egon, koji je već nastavio da hoda ka drugoj kući, vratio se se unazad i diskretno me povukao za ruku, a kroz zube je izustio da to nije „taj“ rođak, već njegov brat i snaja koji žive u istom dvorištu. Sad sam baš kiksnula, pomislih. Ućiću u kuću domaćina praznih ruku.

Pravi rođak, kako red nalaže, dočekao nas je ljubazno. Na stolu su bili keks i koka kola, posluženje pripremljeno za najavljene goste. Nas troje smo već uveliko vodili razgovor kada se na vratima pojavio muškarac sa kapije držeći za ruke unuke. Mlada mama dečaka, snaja čoveka sa kapije, i njen mladi muž pridružili su nam se ubrzo.

U nekoliko drugih albanskih domaćinstava koja sam posetila, članovi familije bi se okupljali na sličan način. Neko da skuva kafu i pripremi posluženje, neko da popriča i podmiri znatiželju koju u seoskim sredinama tokom dosadnih zimskih meseci može da pokrene i nepoznati zvuk automobila, a kamoli poseta nekog istraživača sa strane.

Nas nekoliko, uključujući decu, u jednom trenutku paralelno smo razgovarali na srpskom, albanskom i znakovnom jeziku. Čovek sa kapije prevodio je dečacima na albanski, a snaji na znakovni jezik. Na neobičan način svi smo učestvovali u razgovoru.

Nakon skoro trosatne posete došlo je vreme polaska. Srdačno smo se pozdravili, a čovek sa kapije diskretno mi je rekao da je banane dao dečacima. Pomislih kako je moj kiks sa početka posete završio u najboljim mogućim rukama.

Ovaj putopis rezultat je višemesečnog etnografskog istraživanja pod nazivom „Farming Under Barricades: Study of cooperation in post-conflict Kosovo“ (Poljoprivreda pod barikadama: Studija o saradnji u postkonfliktnom Kosovu) u kojem se autorka Jovana Diković bavi proučavanjem poljoprivrede i modalitetima saradnje između albanskih i srpskih poljoprivrednika u uslovima postojećih institucionalnih i mentalnih barikada.