Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo?

Albanska dijaspora kao i dobar deo javnosti na Balkanu, uključujući i srpsku, polagao je velike nade u novog premijera Kosova kao prosvećenog maraksistu i ratom nekompromitivanu ličnost.

Dijaspora je u njemu videla čoveka koji može dostojno da predstavlja Kosovo, ko je intelektualni začetnik nove kosovske politike.

Mnogi u regionu verovali su tada da je Kurti posvećen nameri da vodi kosmopolitsku politiku, imajući u vidu njegovu multilingvalnost, internacionalni brak i životno iskustvo.

Publika na konferenciji bila je jednako entuzijastična u vezi sa novom i prosvetiteljskom ulogom Aljbina Kurtija.

U diskusiji se kasnije povelo pitanje uloge dijaspore na razvoj Kosova s obzirom da se oko 15 odsto bruto domaćeg proizvoda generiše od stranih doznaka.

Baš 2020. i 2021. godine uveliko sam sprovodila terenska istraživanja u mešovitim selima oko Gračanice, Novog Brda, Kline i Peći.

Imala sam priliku da osetim atmosferu i uticaj dijaspore i na drugi segment života na Kosovu koji je manje poznat javnosti i o kojem se gotovo retko govori a koji se posebno oseća tokom letnje i zimske sezone odmora.

Albanske svadbe na Kosovu se mahom proslavljaju leti kada su odmori duži i kada se širi i uži članovi familije okupljaju.

Tada se kreću duge svadbene povorke koje usporavaju saobraćaj, a u nekim mestima poput Gračanice kroz koju prolazi magistralni put kolone posebno usporavaju, oglašavaju sirene, vijore albanskim zastvama, i glasno pevaju patriotske pesme (koje neretko uključuju i folklorni repertoar OVK).

Nekoliko puta dešavalo se da su svatovi potezali puške i ispaljivali ih u vazduh, izlazili iz kola da bi na kratko na magistralnom putu odigrali albansko kolo.

Dijaspora, međutim, nije uvek dobro raspoložena.

To najbolje osećaju Srbi iz metohijskih sela u kojima se incidenti, provokacije i napadi na pojedince pojačavaju tokom zimskih ili letnjih odmora i verskih praznika.

U okolini Novog Brda, na mešovitoj pijaci u Labljanu u leto 2020. godine, dva puta se zaustavljao auto švajcarskih tablica.

Prvi put psujući Srbe koji su tamo prodavali kajmak i sir. Drugi put preteći pištoljem nakon čega su napustili pijacu.

Analiza albanskih i srpskih medija za mesece jul, avgust, decembar i januar od 2019. do 2022. jasno pokazuje tendiciju rasta incidenata.

Kroz razgovore sa Albancima saznala sam da dijaspora ima negativan uticaj i na samo albansko stanovništvo.

Intenzitet saradnje između Albanaca i Srba značajno opada tokom praznika i kolektivnih odmora.

Komšije Albanci i Srbi gotovo instinktivno osećaju promenu atmosfere na Kosovu kada je dijaspora tu, i ustručavaju se od uspostavljanja kontakata sa drugom stranom.

Kao i svaka dijaspora, albanska je neretko nacionalistička i netrpeljiva prema srpskom prisustvu na Kosovu.

I baš na toj konferenciji u Cirihu smatrala sam da je neophodno da prodiskutujemo i o ovom aspektu dijaspore i njenom uticaju na međuetničku saradnju i suživot na Kosovu i da li taj obrazac uopšte može da se promeni.

Moje opservacije o negativnom uticaju dijaspore na međuetničke odnose izazvale su neodobravanje publike i iskreno su zbunile govornika koji je i sam predstavnik kosovske dijapore u Švajcarskoj.

Nakon konferencije prišao mi je i pitao me je začuđeno gde su se dešavali ti incidenti o kojima ja govorim.

Ne želim da mislim da je nameravao da relativizuje te incidente, ali sve što je rekao delovalo je kao da to upravo pokušava.

„Znate, to je prošlost. Na Kosovu više niko ne razmišlja o Srbima. Oni [Albanci prim. J. D.] brinu o korupciji, nedostatku posla, o korumpiranim političarima, lošem standardu. Njih ne interesuju Srbi. Ti incidenti o čemu govorite to su pojedinačni slučajevi gde su umešani neki ludaci. Ali, nemojte se fokusirati na to jer zaista ne govori ništa o kosovskom društvu”.

Njegova konstatacija bila je netačna koliko i tačna.

Kosovo čine razni pojedinci koji pokazuju svoje dobre i loše strane.

Slušala sam dosta humanih priča o Albancima od strane Srba koji ih poštuju kao svoje komšije, poznanike i saradnike.

Kao istraživač nikada nisam doživela nijednu neprijatnost iako sam ulazila u mnoge albanske domove i bila dosta puta u društvu Albanaca.

Ali ja sam stranac.

Ja ne živim na Kosovu i moja pozicija kao istraživača nikada nije ista kao nekoga ko tamo živi.

Pozicija nekoga iz dijaspore je slična mojoj.

Oni dolaze turistički na Kosovo i u njemu vide pretežno ono što je dobro, porodicu, prijatelje, lepe predele.

Ne bave se incidentima niti ih vide kao obrazac ponašanja.

Izjave poput mog kolege nisu retkost.

Dosta puta bih nešto slično čula od svojih albanskih sagovornika.

Mnogi od njih imaju jednu sličnost.

Nijedan od njih nije stalni stanovnik Kosova.

Osim u Srbiji i možda još ponegde u regionu malo se zna i govori o tenzijama i sporadičnim napadima na srpske zajednice na Kosovu.

U inostranstvu i dalje preovlađuje slika Kosova kao ekonomski nestabilnog ali u osnovi demokratičnog i tranzicionog društva.

O napadima na srpske zajednice ne govori se gotovo uopšte, a ukoliko to i jeste tema uglavnom se između redova opravdava albanski ofanzivni nacionalizm kako se on često definiše među intelektualcima koji prave razlike između regionalnih nacionalizama.

Pojam treba da legitimizuje ispoljavanje albanskog nacionalizma koji je dugo godina i decenija bio sputavan srpskim nacionalnim intresima, represijom i gašenjem kosovske autonomije.

Pod okriljem takvog nacionalizma ne samo da se zakonski toleriše duga lista napada na Srbe i krađa njihove imovine na Kosovu, već se tome ne pridaje važnost u internacionalnim institucionalnim okvirima.

Aljbin Kurti se i dalje ne vidi kao ko-generator sukoba i otvoreni zastupnik ideologije velike Albanije, koji između ostalog kao premijer Kosova redovno učestvuje na glasanju u ovoj zemlji, već se javnost prvo uvodi u kontekst srpskih provokacija koje su dovele do određene Kurtijeve reakcije. I to je slučaj od 2020. godine.

Albanska dijaspora je izgleda imala dobar instinkt kada je podržala Kurtija za premijera dok je region potpuno pogrešio u njegovoj proceni.

Dijaspora je uspela da se identifikuje sa politikom koju Kurti predstvalja, a koja se svodi na zaokruživanje albanskih interesa i internacionalno promovisanje kosovske državnosti čak i ako se pod tim podrazumeva kontinuirano umanjivanje prava i ugrožavanje života Srba i ostalih manjina.

Region je pak tek od skoro usled serije nemilih događaja i oružanih napada na dečaka i mladiće iz Štrpca i Klokota u prilici da uvidi da Kurti nije rodonačalnik kosmopolitske politike na Kosovu već je sve suprotno od toga.

Kosmopolitizam koji potiče od reči kosmos predstavlja otvoren sistem ideja, ljudi i njhovih identiteta koji neguje univerzalističke poruke mira, suživota i tolerancije.

Dok kosmos ne zaživi jednako u srpskim, bošnjačkim, goranskim, romskim i drugim zajednicama jednako kao u albanskim, Kosovo neće biti kosmopolitsko mesto za život, a Kurti ne može biti premijer svih, već samo Albanaca sa Kosova i iz dijaspore.

Ovaj putopis rezultat je višemesečnog etnografskog istraživanja pod nazivom „Farming Under Barricades: Study of post-conflict cooperation in Kosovo“ (Poljoprivreda pod barikadama: Studija o postkonfliktnoj saradnji na Kosovu) u kojem se bavim proučavanjem poljoprivrede i modalitetima saradnje između albanskih i srpskih poljoprivrednika u uslovima postojećih institucionalnih i mentalnih barikada.

Pročitajte još:

Antropološki putopisi o teritoriji, ljudima i slikama koji jesu i nisu deo nas (Prvi deo)

Antropološki putopisi o teritoriji, ljudima i slikama koji jesu i nisu deo nas (Drugi deo)

Antropološki putopisi o teritoriji, ljudima i slikama koji jesu i nisu deo nas (Treći deo)

Antropološki putopisi o teritoriji, ljudima i slikama koji jesu i nisu deo nas (Četvrti deo)

Antropološki putopisi o teritoriji, ljudima i slikama koji jesu i nisu deo nas (Peti deo)