Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo? 1

Foto: Jovana Diković

Biti preduzetnik na Kosovu nije nešto čemu ljudi generalno teže. Kao i u ostatku zapadnog Balkana, javni sektor je najprivlačniji jer nudi sigurnost. Onima koji nisu uspeli da se osiguraju na takav način, preostaju dve opcije: ili da se odsele ili da pokrenu sopstveni biznis. Međutim, od prvog dana samostalnog poslovanja, preduzetnici se redovno suočavaju sa mnogim formalnim i neformalnim preprekama.

Formalne prepreke predstavljaju skupi zajmovi i minimalna ponuda kredita sa niskim kamatnim stopama. Tu su i tržišne barijere prema Srbiji, Bosni i Hercegovini, ali i na evropskom tržištu.

U kombinaciji sa koruptivnim institucijama i teškim slabostima pravnog sistema, sve to čini da preduzeća sa Kosova od osnivanja prate problemi koji značajno umanjuju njihovu produktivnost i konkurentnost.

Jedan od načelnih ciljeva razvojnih organizacija i kosovske vlade je, stoga, da se unapredi poslovni ambijent i poveća broj privatnih preduzeća kao i udeo ženske populacije u biznisu.

Neformalne prepreke su podjednako štetne. Međutim, o njima se retko diskutuje u javnosti.

Neformalne prepreke teško se mogu izlečiti vladinim politikama, tržišnom liberalizacijom ili inicijativama donatora. One su duboko ukorenjene u način razmišljanja koji iskrivljuje zakone ekonomske logike.

U postkonfliktnim regionima sa nestabilnim tržištem i tinjajućim etničkim sukobima, ekonomija ima jasne granice.

Ograničenja biznisa su najočiglednija u preostalim etnički mešovitim srpsko-albanskim sredinama.

Na primer, fabrika za preradu svinjskog mesa koja je pokrenuta zahvaljujući stranim donacijama, a koja je imala za cilj da približi saradnju Albanaca katolika i Srba pravoslavaca otvarajući radna mesta i za jedne i za druge, vrlo brzo je doživela potpuni krah.

U regionu duboko podeljenom konfliktom, jasnim etničkim i verskim identitetima proizvodi brzo dobijaju etničke oznake, poput prerađevina od svinjskog mesa.

Kako je fabrika bila udaljena od srpskih enklava, glavni cilj bio je snabdevanje supermarketa u gradovima u kojima žive katolici poput Kline, Đakovice, Prizrena, Janjeva i donekle Prištine.

Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo? 2 — Foto: Jovana Diković

Plasiranje svinjskih proizvoda u ovim gradovima odvijalo se teško od čega se konačno potpuno odustalo. Supermarketi su odbijali njihovu robu zbog neadekvatnog pakovanja ili zbog nedovoljnih količina.

Međutim, radnici su objašnjavali njihov tržišni neuspeh etničkim razlozima i resantimanima Albanaca prema Srbima.

Iako su svinjski proizvodi potekli iz takozvane „mešovite“, kosovske, fabrike postojalo je uverenje da je to srpsko preduzeće, i to je po radnicima bila glavna prepreka.

Ukoliko proizvodi ne dolaze iz etabliranih kompanija oni, po mišljenju sagovornika, nemaju velike šanse za uspeh.

U mojim posetama supermarketima i benzinskim pumpama na Kosovu, viđala sam nekolicinu prepoznatljivih proizvoda iz Srbije, ali su oni po pravilu bili izloženi pri samom dnu.

Taj univerzalni marketinški trik, osvajajući vidno polje kupca, navodi ga da posegne za skupljim proizvodima – uglavnom nemačkim ili švajcarskim, ostavljajući manje poželjne proizvode ispod njegovog nožnog članka.

„Biti preduzetnik na Kosovu, znači stalno balansiranje“, smatra Janko koji već nekoliko godina unazad pokušava da razvije zabavni srednjovekovni park. Ovakvo slikovito dočaravanje nedaća preduzetništva otvara važnu temu percepcije saradnje između Srba i Albanaca.

Saradnja između Albanaca i Srba počela je ubrzo nakon rata. Albanci su u srpskim sredinama videli priliku da osvoje novo tržište, dok su Srbi morali da prežive. Albanci su bili jedini sa kojima su mogli da trguju.

Danas kod Srba, ali i kod nekih albanskih preduzetnika, definicija biznisa je stalno pronalaženje mere i postepeno prevazilaženje barijera.

Ipak, ratni resantimani i dalje snažno utiču na formalnu i neformalnu ekonomiju.

Za Janka to u praksi znači da njegov srednjovekovni park neće biti promovisan u medijima i radio stanicama na Kosovu, osim na televizijskim i radio stanicama srpskih enklava.

Druga velika prepreka njegovom poslovanju je to što se u određenim krugovima njegov srednjovekovni park doživljava kao promocija srpskog nacionalizma.

Kada je od jedne razvojne organizacije dobio donaciju koja je trebalo da podrži održavanje festivala viteštva, donatori su u tome videli priliku da se dočara delić srednjovekovnog života u Evropi, dok je Ministarstvo turizma u tome videlo srpsku propagandu.

Međutim, kako bi uopšte uspeo u svom poslu, Janko od otvaranja parka razmišlja o privlačenju što više posetilaca sa Kosova ali iz regiona i iz inostranstva.

Za njega to podrazumeva neprestano razmišljanje o simbolici parka, i iznalaženje načina da se on učini što inkluzivnijim. Ali simbolika parka sa jedne, i zvanična percepcija parka, sa druge strane, ima očiglednog uticaja na poslovanje pa i na posetioce.

Kosovo iz drugog ugla: Zašto baš moram da idem tamo? 3 — Foto: Jovana Diković

Stefan je jedan od retkih koji je pokrenuo posao sa suplementima od koprive i nekoliko linija liofilizovanih proizvoda koji nedostaju kosovskom tržištu.

Uprkos tome što se njegovo poslovanje uspešno odvija, Stefan se oprezno bavi dizajnom i marketingom svojih proizvoda kako bi izbegao njihovo etničko etiketiranje.

Pakovanja kao i promotivni materijali su ispisani na engleskom jeziku.

Da su proizvodi kojim slučajem štampani na srpskom jeziku, to bi uticalo na plasman na kosovskom tržištu jer albanski kupci ili ne razumeju jezik, ili ne bi želeli da ih kupe budući da ih proizvode Srbi.

Da su proizvodi štampani na albanskom jeziku, koliko god bi to imalo smisla za kosovsko tržište, iz istih razloga to ne bi bio dobar marketinški potez za srpsko tržište.

Engleski je, stoga, na postkonfliktnim tržištima premošćavajući, neutralni, jezik, koji kamuflira evidentne razlike i koji ima za cilj da uvede nove proizvode u „neprijateljska“ okruženja.

Ovi pojedinačni slučajevi oslikavaju duboke veze između ekonomske i političke situacije na Kosovu.

Poslovanje na Kosovu, kako za Albance tako i za Srbe, opterećeno je mnogim poslovnim obzirima i izbegavanjem proizvoda za koje se pretpostavlja da mogu da odbiju pre nego da privuku.

To je život stalnog iščekivanja i razmišljanja koje troši pregršt energije i ozbiljno utiče na promociju ideja i kreativnog poslovnog procesa.

Tamo gde kreativne ideje prolaze kroz mnogobrojne faze destilacije, one na kraju postaju osrednje.

Ovo je slučaj posebno u etnički mešovitim sredinama gde balansiranje igra ključnu veštinu. Iako je veoma korisno, to nije dobro za posao.

Tamo gde su proizvodi ishod balansiranja, tržište ubrzo postaje preplavljeno prosečnom, dosadnom i istovetnom ponudom.

Umesto da postaje mesto inovacije i raznovrsnosti, ono postaje utočište za konformiste: lakše je biti kao drugi i raditi ono što drugi rade.

U takvom stanju tržište ne odumire, ali i ne stvara vrednost niti ima kapacitet da raste.

Poslovanje zahteva raznolikost. Ukoliko vladine ili druge neformalne politike nameravaju da zaštite kosovsko tržište od raznolikosti, cena će biti visoka: ekonomija će biti siromašna, nekonkurentna i zaostala.

Raznolikost tržišta odražava raznolikost društva. Ako toga nema ni u perspektivi, to je zasigurno jedan od pokazatelja da zemljom upravljaju nagoni, a ne mudrost, vrlina i pravila.

Autorka je doktor ekonomske antropologije, predavač, i šef odeljenja za Održivi i inkluzivni razvoj u Centru za korporativnu odgovornost i održivost na Fakultetu za Menadžment u Friburgu. Od 2019. godine sprovela je dva etnografska istraživanja na Kosovu pod nazivom „Poljoprivreda pod barikadama. Studija o postkonfliktnoj saradnji na Kosovu“ i „Groblja razvojnih projekata: zašto propadaju i kako se to može sprečiti na primeru Kosova“.