Kosovo se guši u smeću

Posle svakog jačeg pljuska, dvorište Zihraje Alije postane smetlište. Ona živi u selu Vojinovce na Kosovu, tik pored reke Sitnice. Svaki put kad reka nadođe, sa sobom donosi i gomile smeća – uglavnom plastike.

„Nivo vode poraste i donese točkove, mrtve krave, pse, plastiku, đubre, drveće u naše dvorište“, priča Zihraje za DW.

Njen slučaj nije usamljen, a ni Sitnica nije jedina reka koja građanima služi kao stovarište plastike, guma, cipela, nameštaja, stiropora… Prema podacima Eurostata, Kosovo je 2020. godine proizvelo čak 259 kilograma otpada po osobi – po čemu se nalazi značajno iznad proseka Evropske unije.

Za razliku od EU koja je od jula 2021. zabranila upotrebu plastičnih proizvoda za jednokratnu upotrebu, Kosovo nema nijednu regulativu koja se odnosi na plastiku. To je jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja nije uvela čak ni mere koje bi smanjile upotrebu plastičnih kesa.

Plastične kese na izvolte

Plastične kese se na Kosovu i dalje dele šakom i kapom. A posle onih nekoliko minuta koliko posluže da se namirnice prenesu od supermarketa do kuće – njihova razgradnja traje stotinama godina.

Ipak, čak i Zihraje koja se do podne sizifovski bori da sopstveno dvorište očisti od kesa koje je donela reka, od podne bez zadrške šeta – ruku punih plastike.

„Kuda god da idemo da kupimo namirnice, prodavci nam uvek daju plastične kese. Nemamo drugog rešenja osim da koristimo plastične kese i zato postoji velika količina otpada. Ljudi uvek nose plastične kese iz prodavnica, ali ih ne bacaju u kontejnere, već na ulice.“

Sakupljanje plastike nije atraktivan biznis, jer bi sakupljači za jedan kilogram dobili svega nekoliko centi. Osim toga, na Kosovu nema ni kaucije za flaše i limenke. Ljudima se ne nudi nikakav podsticaj za pažljivo odlaganje otpada. Zato oni jednostavno bacaju đubre gde god da su – u reke, šume, na ulici ili u samom centru Prištine.

„To je naša nepažnja. Trudimo se da nam u kući bude što čistije, ali kad odemo negde van kuće, ne vodimo mnogo računa o životnoj sredini“, kaže stanovnica Prištine Venera Sadikaj.

Njen sugrađanin ipak s rezervom prihvata tezu o isključivoj krivici građana: „Mesta za odlaganje otpada nisu dostupna u svakom delu zemlje. Ovde na trgu ima kanti za smeće, ali ih nema svuda. Ljudi su umorni od svega toga i bacaju đubre gde stignu i baš ih je briga.“

Jedini izlaz je u samoorganizovanju

Zato su zeleni aktivisti preuzeli stvari u svoje ruke. Luan Hasanaj je sa svojom organizacijom „Uradimo to, Kosovo“ (Let’s do it Kosova) organizovao mnoge akcije čišćenja. U poslednje tri godine prikupili su oko 20.000 tona plastičnog otpada.

„Uspostavljanje sistema upravljanja otpadom, briga o životnoj sredini i rekama – sve to je posao države. Dakle, država mora da preduzme korake kako bi zaustavila bacanje smeća na mestima poput ovog ovde“, kaže Hasanaj za DW. „Ali, problem je što kosovske institucije velikim delom ne sprovode zakone i propise koje su same usvojile.“

O ekološkim propisima na Kosovu, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja nije želelo da razgovara sa DW-om. Zato ljudima poput Zihraje Alije i Luana Hasanaja ostaje jedino – da sami zasuču rukave.