Kosovska Mitrovica – Budva – Skoplje

KoSSev organizuje grupu novinarki sa Kosova koja će do nedelje razgovarati i probati da usaglasi zajedničku deklaraciju. Pisala ju je koleginica Milica, na osnovu prethodnog istraživanja i razgovora sa naših 16 koleginica – Srpkinja, Albanki, Bošnjakinja i Romkinja, o tome kako vide svoj profesionalni položaj na Kosovu.

Uzbuđena sam i ponosna na štošta – od toga da ćemo pokušati da u delo sprovedemo još jednu važnu i progresivnu ideju, do toga da je Milica glavna i zadužena za ovaj projekat. Ja i Nevenka (direktorica) je samo pratimo i to je novi momenat u našoj skoro 20 godina staroj organizaciji – da neko drugi sem nas dve, pri tom, znatno mlađi, preuzima inicijativu i vodi.

„Žene u medijima“ je projekat koji je podržao UNMIK, a nepune dve godine stara autobuska stanica je projekat od pola miliona evra koji je podržala EU.

Gledam gomilice izbijenih, otpalih ploča i čudim se kako peroni na autobuskoj stanici mogu da se raspadnu. Ne sećam se da sam ikada tako nešto videla do sada.

Na putu do Prištine smenjuju se skupocene, velike, a prazne kuće, stovarišta, šoping-molovi i benzinske stanice. Davno su nestale plodne oranice i ovo jeste tipična slika Kosova. S tim što je dosta kuća prazno – spušteni su venecijaneri i roletne. Ovi domovi ožive dva puta godišnje tokom ferija, kada se njihovi vlasnici na kratko vrate sa zapada, kuda su prethodno otišli za boljim životom.

Iako često prolazim ovim putem, prvi put sam jutros spazila zasad paulovnije, tik pored novog autoputa. Paulovnija – u najnovijoj seriji razgovora koje sa koleginicama vodim – trenutno ideja o našem boljem životu. Kada nam svega ovoga postane dosta, onda pomislimo da sadimo palomiju (i tu negde pored lavandu), i tako živimo bolje od ovog sada; makar u mislima.

Brinem već nekoliko dana o tome kako će da protekne put. Nakon predsednikovih prozivki nas malih medija sa Severa Kosova, osetila sam kolebanje kod svojih srpskih koleginica da krenu sa nama u Budvu. Kod Albanki, čujem tu i tamo zapažanje – „prosrpski ste“, ili makar samo osetim negativno raspoloženje, rezervisanost i nepoverenje prema tome i da, eto, neko od Srba, još sa Severa izađe sa inicijativom protiv koje se suštinski nema šta od kontraargumenata naći.

To mi je tokom puta saopštila i koleginica Albanka kao objašnjenje za to što njena koleginica nije počela da piše za nas.

Zašto sve na ovom Balkanu mora da bude ili-ili?!

Sve su stresne misli nestale posle treće stanice, kada su graja i pozitivna energija 21 žene ispunile autobus. Tu je i mirnoća kolege Armenda, prevodioca, pejzaži Albanije, organski ručak na čuvenoj farmi-restoranu „Mrizi i Zanave“ (Ples vila), sve do one stopljene moje plave – Jadrana i horizonta.

Subota, 11. maj

Probudilo me je sunce, pogled na otvoreno more, belilo zidova i divne plave žaluzine. Možda neutemeljeno, ali je Mediteran jedan od mojih jačih identitetskih određenja. Tako u jednoj slici najjednostavnije zamišljam lepotu i mir života, tu sam provodila srećno detinjstvo.

Sunce me je ispratilo do konferencijske sale. Milica predstavlja nacrt zajedničke deklaracije.

Više nije bilo vedro. Bila je to teška kategorija u ringu, prava ženska, i svaki naš plan kao organizatora da posle najduže tri sata rada zasluženo dobijemo sate pored rive, ili uz koktele – propala je.

Dok smo se, manje više, vrlo konstruktivno dogovorile oko konkretnih zahteva i akcija u poljima bezbednosti, zastupljenosti žena u medijima i pristupu sagovornicima i informacijama, moj i Miličin najomiljeniji, i za nas lično najvažniji, uvodni deo deklaracije izmasakriran je. Mnogo je 14 opisa o tome kakvo je okruženje u kojem radimo i čemu smo posvećene… Skratiti na pet – moralo je!

Neverovatan je generacijski jaz. Nekoliko mladih žena su integrativna i ona progresivnija i sofisticiranija slika skupa. Sjajno razumeju semantiku i suverene su u svojoj ekspertizi. Nas nekoliko starijih se borimo sa sujetama, karakterima i razmenjujemo žustre reči, teške tonove. Nisam baš uverena da to gorka iskustva govore iz nas, kako moja koleginica, takođe starije generacije opisuje razloge za višesatnu raspravu, ili znanje, kako opisuje druga. Pre mi liči na osetljivost životnog doba ili na to što pripadamo generacijama koje su donele rat na Balkanu.

Nedelja, 12. maj

Kiša i čangrizava Nevenka u sobi. Neraspoloženje pripisuje ksizalu koji je prethodno uzela i optužbama da sam anarhična… šta god, ne obraćam pažnju, već brinem o lošem utisku od sinoć, a prilično sam sigurna da je isti razlog uzrok njenog jutarnjeg neraspoloženja.

Mnogo sam verovala u zajedničku izjavu, potvrđivanje vrednosti oko kojih se o čas posla prepoznaju istinski profesionalci, razmišljam.

U razgovoru sa jednom od učesnica potom, već razvijam svoju teoriju da ovaj region nisu sj….i Srbi, Albanci, Hrvati… već amateri; da region nije rasprsla etnička mržnja, već ga je raspukla deprofesionalizacija institucija, vreme u kojem su pojedinci prestali da budu profesionalci, već kradljivci radnog vremena, otimači svojih društvenih obaveza i egzekutori vrednosnog sistema.

Izgleda da sam opet đonom krenula, jer smo svih 21 ubrzo glasale za zajedničku deklaraciju. Zahvalile se jedna drugoj, pozvale na širenje networking-a, dalje zagovaranje, kako bismo pomogle sebi i svom društvu.

Možemo konačno na plažu, makar i na kratko pred polazak kući. Kišne kapi su mi tople, nebo bez sunca i mirno more me umiruju čistotom i usaglašenošću boja. Makiato je na plaži božanstven. Život je opet jednostavan i lep.

Ponedeljak, 13. maj

Danas sam u Skoplju. Obožavam ovaj grad i njegove stanovnike. Podseća na bivšu državu (ako izuzmem ulazak u grad sa severne strane). Kupujem beogradsku štampu i naše čokoladice, svejedno da li su Pionir ili Dorina. Ovde ne izgledam sebi glupo kad zamišljam ona stara dobra vremena – naše godine. Sumanuti broj statua preko Vardara, lavovi i sfinge po gradu su mi slatki kič. Propustila sam prijem kod makedonskog ministra, ali nisam šetnju Skopljem po kiši i večeru na Senegaliji.

Utorak, 14. maj

Govorim na Think-tank forumu „Ojačavanje evropske integracije Zapadnog Balkana“, koju organizuju Poljska ambasada u Skoplju i Institute for Democracy ‘Societas Civilis’. Iznenadila sam samu sebe kako sam, verovatno po prvi put, svojih osam dozvoljenih minuta za prvo obraćanje iskoristila kroz samo pet, da saopštim svoje tri tačke na temu Kako se prevazilaze bilateralna pitanja: da ne verujem u to da rukovodstva koja su u regionu prisutna već tri decenije i donose odluke i dalje, mogu da donesu stabilnost, dostojanstvo i bezbednost – naprotiv; da se za dugoročni kvalitetni mir bilateralna pitanja ne prevazilaze, već se ona, odnosno odnosi – grade i razvijaju. Za treću tačku sam uzela onu sa početka – raspravu sa koleginicom iz Budve – verujem da je pre etničke mržnje region razgradio amaterizam i odustajanje od profesionalne discipline i etike – trenutak kada smo prestali da marimo za težak rad na svojim radnim mestima, kada smo prestali da usvajamo nove veštine i znanje, kada smo odustali od svog profesionalnog integriteta, sistema i našeg društva.

Uspela sam da pre povratka kući popijem još jednu kafu na svom omiljenom brodu.

Na putu do Kosovske Mitrovice pratila me je sve vreme kiša, a u njoj me je dočekala gotovo oluja.

Autorka je urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice