Kostolački Hari Poter

U ideji da ovaj gradić postane nešto više, uvek su učestvovali i Bilja i Švika. Oni su i danas u Kostolcu, gradić je isti kao i što je bio, a ovde se više – ne sanja! Ipak, dokaz da svoje snove možemo ostvariti i kroz uspeh drugih ljudi je Saša Šviković, sin Bilje i Švike, trenutno na doktorskim studijama na Univerzitetu u Kembridžu, jednoj od najprestižnijih naučnih instititucija koja je do sada iznedrila 10 dobitnika Nobelove nagrade. Dok studira, Saša radi u Laboratoriji molekularne biologije, MRC Laboratory of Molecular Biology, pod mentorstvom dr Džulijena Sejla, bavi se ispitivanjem čitave kategorije promena na DNK (mutacija) koje izazivaju preko 40 nervnomišićnih bolesti, kao što su Hantigtonova bolest, miotonična distrofija…. – Ispitivanja koja sprovdimo mogu nam na kraju omogućiti da bolje razumemo ova oboljenja, a samim tim nam pomognu u borbi sa njima, ali i odgonetnuti veliki broj nepoznanica u fundamentalnim procesima koji se dešavaju u našim ćelijama, koji su od opšteg značaja za nauku, kaže nam Saša.

Iščitavši pažljivo biografiju, prvo smo pomislili „nema sumnje, sledeća Nobelova nagrada iz oblasti medicine, stiže u Kostolac“. Nismo usamljeni u tom razmišljanju jer Sašu od malena komšinica Cuka zove „mali Nobelovac“, a evo i odgovora zašto: Rođen je 1990. godine, osnovnu školu je završio u Kostolcu kao učenik generacije, Gimnaziju u Požarevcu kao učenik generacije, bio u Istraživačkoj stanici Petnica, na programu biologije prvo kao polaznik, a zatim i saradnik, mentor, od 2009. Studirao Molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, završio 2013. osnovne akademske studije, sa prosečnom ocenom 9,86 i naravno – bio student genaracije! Tokom studija (skaraćena verzija zbog ograničenog prostora!): volontirao u Centru za humanu molekularnu genetiku na Biološkom fakultetu, bavio se genetikom neuropsihijatrijskih poremećaja, išao na veći broj studentskih praksi u inostranstvu (Vajcmanov institut nauke u Izraelu, u Nemačkoj, u Ujedinjenom Kraljevstvu…)

Dobitnik je nagrada (i to je skraćena verzija…): Pohavala NJ. K. V. Aleksandra Karađorđevića, Nagrada „Dositej“ za 1000 najboljih studenata završnih godina, Nagradu Biološkog fakulteta, a 2013. godine dobija punu stipendiju za doktorske studije na Univerzitetu u Kembridžu. Sada je tamo.

Dakle, Kostolčani, imate pravo na budućnost jer, su ljudi kao Saša Šviković zapravo to, zapravo ono što ste sanjali (sa početka ovog teksta ako, se neko još seća, ako ne, samo uključite svoj vremeplov). Jer, Saša Šviković danas živi baš tu budućnost, okružen prošlošću! I, ako nam je namera bila da ga oslovljavamo kao našeg budućeg Nobelovca, sada znamo da je to naš Hari Poter.

Objasnio nam je da je život na koledžu nešto „najpribližnije našim studentskim domovima, ali je to tamo mnogo prisnija i integrisanija zajednica. Imaju koncerte, profesori se staraju o studentima, javna predavanja zvaničnika, nastupi različitih zvučnih imena iz raznih oblasti, kultura, umetnost. Glavno prevozno sredstvo je bicikl, a na formalnim večerama na koledžima nose se tradicionalne odore. Saša kaže da je to u „potpunosti u okruženju kao iz Hari Potera“, a kao odušak akdemskom životu ovi mladi ljudi se bave raznim sportovima. On je počeo da se bavi veslanjem i sviđa mu se britanski mentalitet, naročito dopadljiv humor. Još kaže da tamo ima mnogo ljudi sa prostora nekadašnje Jugoslavije, da se druže i nikada mu nije dosadno.

Na naše insinuacije o Nobelovoj nagradi, kaže: – Kao svaki naučnik nikad ne razmišljam o tome niti je to neki cilj, ono što meni daje želju za radom jeste da se bavim istraživanjem koje može doprineti boljem razumevanju onoga što nas čini kakvi jesmo i što nam otkrivanje takvih bazičnih stvari može omogućiti da pomognemo drugim ljudima. Ubeđen sam da ću se naukom baviti još dugo vremena, baz obzira na počasti nagrade, ipak je to ono što me čini ispunjenim, poručuje Saša Šviković.