Kovačevo bekstvo od jezika mržnje

Igrom slučaja, umesto da se bavimo sadržajem te knjige, u prvi plan je uleteo jedan zakasneli intervju s autorom u NIN-u povodom hrvatskog izdanja knjige „Elita gora od rulje“. Ne čak ni sam taj intervju, koliko dva njegova fragmenta koja su zapala za oko Nebojši Krstiću, blogeru veb-sajta B92 i „trenutnom savetniku predsednika Republike Srbije“.

O njihovom pogrešnom čitanju i „učitavanju“ („Basaraba i Kovač lažnog novca“) već su, na stranicama „Danasa“, polemički, nešto rekli Svetislav Basara („Sumrak idola“) i Pavle Rak („Kakav savetnik, takvi i saveti“). Redovi koji slede su pokušaj da se ode dalje u pokazivanju promašenosti Krstićevih zamerki Kovačevom (književnom i govornom) jeziku i egzilantskom opredeljenju.

Krstićev falsifikat

Prvo. Da bi mogao posegnuti za paklenom insinuacijom, Krstić falsifikuje Kovačev odgovor na pitanje novinarke „zašto je srpski jezik zamenio hrvatskim“. On, naime, nije rekao da je, bežeći od srpskog jezika mržnje iz 80-ih, prigrlio isti takav hrvatski. Ali, da bi nam upravo to sugerisao, Krstić iz Kovačevog odgovora izostavlja nastavak koji glasi: „Naši mali jezici imaju istu sudbinu kao i mali narodi, a to je da se gložimo i bijemo zbog nevažnih stvari. Možda sam na tom jezičkom planu napravio tek neki mali otklon, ali to je isto stablo, nisam imao kamo s njega. A sasvim je svejedno na kojoj ste strani.“ Kovač, dakle, kaže da je, manje-više, ostao u istom jeziku i kad je emigrirao u Hrvatsku a nigde ne tvrdi da tamošnjom javnom scenom nije takođe dominirao (ustašoidni) jezik mržnje. Zato što mu se nije priklonio, ista onakva nacionalistička književno-intelektualna bratija kakva ga je proterala iz Srbije i srpske književnosti, nije mu godinama dozvoljavala pristup u Panteon hrvatske književnosti.

Kovač se, međutim, nije pridružio njoj u razobličavanju ondašnje srpske politike i kulturne elite koja ju je opsluživala, iako su njegovi politički tekstovi po svojoj ekstremnosti godili svakom hrvatskom uhu. Njegove žestoke analize i dijagnoze „srbijanske“ nacionalističke scene izlazile su, uglavnom, u splitskom Feral Tribjunu, antinacionalističkom glasilu kakvo nikada nije imalo pandana u Srbiji. A da ih, kao i svoje knjige, nije pisao na onom hrvatskom jeziku mržnje iz druge polovine 80-ih, kako mu imputira Krstić, posvedočiće čak i nenaklonjeni mu Igor Mandić. Tako, kada se (1994) u prikazu njegove knjige „Europska trulež i drugi eseji“ osvrće na književni status Kovačevog „azilanstva“, Mandić , kao nužno, traži „odvajanje političkog stava od književno-jezičkoga supstrata (ma što o tome trubili i dokazivali zapaljeni fanatici, s jedne i druge strane). Hoću reći, da Kovač (…) nije izgubio „domovinu jezika“, što se dokazuje već i formalno time da je samo blaga lektorska kozmetika bila dostatna kako bi i raniji njegovi tekstovi bili uglavljeni u hrvatski književni standard! Jer da ume pisati krepko izražavati se sočno, da se ne boji opredjeljivanja i jakih riječi, to su suvišni komplimenti Kovačevom umijeću.“

Posle ovoga je valjda jasno da je govoriti o nekakvim Kovačevim radikalnim jezičkim preobraćanjima i posrnućima, i 80-ih i bilo kada kasnije, čisto lingvističko šarlatanstvo, svojstveno, kako je to već primetio I. Mandić, fanaticima, ma sa koje strane oni bili.

Drugo. Besmisleno je i Krstićevo zgražavanje nad Kovačevom izjavom da je za njega kompliment ako ga je Dobrica Ćosić nazvao „srpskim ustašom“. Kad ga Krstić još nazove „stožernikom morala i intelektualnog prepoštenja“, postaje jasno da se ovde, u insinuiranju Kovačeve ideološke pozicije, umesto za izvornom vojnom, poseže za ustaškom konotacijom ovih reči.

Srpski ustaša ili ustanik

Jer, Kovač nije u krivu kada kaže u pomenutom intervjuu da „srpski ustaša“ znači ustanik, bundžija. Ni kad poručuje Ćosiću: „Morao je bolje definirati uvredu. Umjesto toga omakao mu se kompliment.“ Kovaču daje za pravo i Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske u kojem se imenica „ustaša“, na prvom mestu, i u istorijskom smislu, određuje kao sinonimna „ustaniku, učesniku u ustanku, pobunjeniku“ (knjiga šesta, 1976, str. 599, 600: Za vreme ustanka u Bosni 1875. godine „kad bi … ustaša ubio neprijatelja, odsjekao bi mu glavu, pa je nosio u torbi, da je pokaže svome vojvodi“.). Pod brojem 2. jeste naznačeno „pripadništvo fašističkoj terorističkoj organizaciji Ante Pavelića“ ali ta organizacija, kao i NDH, u svom sastavu nije imala ni „vojvode“ ni „srpske ustaše“. I ovde je, dakle, na delu kvazilingvistika, pa nije ni čudno što se pokušaji vređanja pretvaraju u pohvale.

Treće. U jednoj stvari greši, čini mi se, i Basara. Biće, naime da nije u pravu kad motiv lingvističkog oglašavanja Predsednikovog savetnika povodom rečenog intervjua nalazi u uzrujavanju što je Kovač u njemu potkačio Ćosića. Ko pročita knjigu „Elita gora od rulje“ pre će pomisliti da je savetnički gnev izazvao ne mali broj stranica u njoj posvećenih ocu i sinu, predsedniku Republike Borisu i akademiku, filozofu/praksisovcu Ljubi Tadiću. Prvi je negativni junak pamfleta „Nagrada za troprstaša“. Drugi se spominje među više ličnosti zanimljive literarno-memoarske priče pod naslovom „Tko se Marxa boji još„. Na jednom mestu kaže: „Meni je osobno bilo blisko ono što je pisao filozof Ljubo Tadić, gutao sam njegove tekstove o intelektualcima kao bezdomnicima, o bijedi nacionalizma „koji ne sme biti naša sudbina“, utjecao je na mene i možda trajno odredio neka moja stajališta. Naši su odnosi bili srdačni, bio je pojam pameti, hrabrosti, morala, intelektualne razboritosti.“ Priča otkriva i kako se Kovač razočarao u svog idola. Nastavak sledećeg utorka