Kovalski je (sad i) žena

Ne krijem da sam upoznao autora koji sada zapravo „samo prevodi“ svoje romane štampane u nekoj vrsti samizdata u Gani, gde je do pre desetak godina živeo i gde su postali bestseleri. Zato sam ponešto o sadržaju znao, pa ne krijem ni da sam mu na proletošnjoj promociji, pre čitanja „ispovesti“ (a posle čitanja prve „triloške“ knjige „Anđelče Nensi“) postavio dva tendenciozna pitanja. Prvo, da li je čitao neki roman Svetislava Basare i drugo, da li zna ili je čitao poslednji dvotomni roman Eriha Marije Remarka „Seni u raju“. Na oba pitanja odgovorio je negativno. A drugo se ticalo činjenice da je u pomenutom dvotomniku, pisanom u SAD, Remark dosta svojih likova iz prethodnih romana – preselio u Ameriku kuda je i sam emigrirao. To isto je uradio i Vangorski u trećoj knjizi sa „rajem“ u naslovu.

Prvo pitanje bilo je „novinarska caka“. Mnogo mi je stalo do ovog „ženskokovalskijevskog“ naslova zbog istovetnosti prezimena glavne junakinje sa Kovalskim iz slavnog Basarinog meta-romana. Kodjo Vangorski nije bio baš oduševljen ovom idejom, jer, kaže, to nije glavno u njegovim knjigama. Ni ja ne mislim da je glavno, budući da osnovni ukus i boju njegovim knjigama određuje njihov temelj: naime, ovaj srpsko-ganski pisac u svima njima, pa i onim čija se radnja ne događa u zapadnoj Africi neguje dodir s nečim što prosečna čitalačka publika, pre pojave njegovih knjiga, nije upoznala. Taj magični dodir i temelj zbog koga su njegove priče izuzetno atraktivne je ostvaren u jednom sirotinjskom predgrađu Akre, glavnog grada Republike Gane, u kojem je pisac jedva vezivao kraj s krajem punih šest godina, nakon što je dao ostavku na mesto šefa diplomatske misije u Gani.

Ako ste u nekoj sredini živeli duže od četvrt veka; pa ako je slučaj da ste i politički analitičar koji je imao pristupa poverljivim, obaveštajnim materijalima – sigurno je da ćete tu sredinu odlično poznavati. Međutim, ako ste ovom prethodnom dodali da ste u toj zemlji živeli u vrlo različitim okolnostima; od diplomatskog okruženja, do ubogog beskućnika, gurnutog ispod granice siromaštva – sigurno je da ćete tu sredinu poznavati i „s lica i s naličja“! A to je Kodjoov slučaj što se tiče Zapadne Afrike. Da nije dobar deo svog života proveo među sirotinjom u afričkom slamu, naša literatura ostala bi uskraćena za taj egzotični dodir.

I kad u napomeni pred početak knjiga Vangorski istakne ono oveštalo da „ličnosti i događaji nemaju sličnosti sa stvarnima“, to je samo uslovna istina. Sva bogata piščeva mašta, detaljističko pripovedanje prožeto duhovitostima do ironije, proističe iz tog proživljenog iskustva. Kad bi se određivao žanr na kome se zasniva pre svega „Afrička trilogija“, i dobri poznavaoci teorije književnosti našli bi se na muci. Dok „Anđelče Nensi“ nalikuje klasičnom, čak realističkom romanu, „Ispovest gospođice Kovalski“ je sve to sa manirom trilera, a „Bus za raj“ još i sa elementima naučne fantastike – ono što ih dovodi u ravan najnovihih modernih tendencija u literaturi je to vešto baratanje sa stvarnošću koja je tu, na tlu radnje sama po sebi egzotika. Fikcija i nadnaravnost često su okosnica – stvarnih događaja. U tom smislu, sve više uviđam, početna asocijacija o istovetnosti prezimena, sve manje liči na novinarski gaf.

Dakle, „Ispovest…“, ova druga knjiga „Trilogije“, jedan je (tobože špijunski) roman, kome tu nova dimenzija ne daje ni samo ono „tobože“, niti ravnopravnost sa manirom i najpoznatijih pisaca velikih špijunskih romana, pa ni neizbežnii začin od „čuburskog humora“. Nego pre svega veština da se kamičci zapadnoafričke realnosti poređaju u mozaik fikcionalnosti. Da banalizujemo: sasvim u skladu sa „stvarnim događajem“ opis predvečernjeg neba na zapadu npr. čitalac će doživeti kao „izmišljeni“, ali će i nezamislive, ali „stvarne“ dogodovštine „stvarnih ličnosti“ na kraju proizvesti jake i kompleksne utiske čak i o njihovoj složenoj psihičkoj ili karakternoj strukturi.

„Ispovest Gospođice Kovalski“ je roman ispričan u prvom licu. Pripovedač i glavna ličnost je smušena, nepodnošljivo dosadna pod maskom pedanterije, ali izuzetno pravdoljubiva usedelica, gospođica Aleks Kovalski. NJu život gura u iskušenja kojima očigledno nije dorasla, pa postaje i amabsador/ka SAD, agent „CIA“… U svojoj „Ispovesti“ ona poverava čitaocima špijunske i diplomatske vratolomije, ali takođe i svoje ljubavne jade. Kroz njen tekst provlače se i priče o pozadini interesa velikih sila u krojenju savremene istorije, kao i načini navlačenja lokalnih političkih vođa da služe inostranim interesima. Poseban šok predsatvljaju užasavajući opisi krvavog etničkog rata u kojem je i sama učestvovala kao agent!

I na ovom mestu dodirujemo još jednu važnu vrednost ovog romana – politički siže čitave priče koji se odmotava kroz državničke poteze glavnih lica i događaje u kojima ona učestvuju, te kroz formalne i neformalne diplomatske susrete i soaree, često sa mirisom i ukusom skarednosti i lebdećeg i otvorenog seksa, kadgod ironizovane do banalnosti – u velikoj meri dočaravaju stvarnu pozadinu igara moći velikih na terenu „novijih“ država (ne samo) u Africi.

Po tome je i mesto radnje „Trilogije“ – izmišljena država Ebonilend – sagrađena na onom dodiru sa stvarnim iskustvom.