Kovid pacijent u Infektivnoj klinici

Imajući u vidu moje godine ono „srednje“ kao suvišno može se izostaviti. Kako je opisano obostrano zapaljenje pluća uz druge zabrinjavajuće pokazatelje.

Anđeli postoje

Kao i čuda. Javila su se prvo u liku Tanje Miklje devojke na prijemnom koja je po prezimenu otkrila da smo rođaci. Nije propustila ni jedan dan da me obodri i pomogne. Nije bila jedina. I sve sestre su se sjatile sa istim anđeoskim likom. Sve do njihove pojave mislio sam da anđeli postoje jedino u teološkim bajkama i na freskama. Ali prvi put sam ih u klinici video uživo.

Nad njima kao Arhijeri doktori Marković, Stojaković, Korać i Ranin kao nadzornici nebeskih radova. Sve je to važno da se naglasi kako je uspostavljen odnos punog poverenja. Jednostavno sam bez ikakvog dvoumljenja znao da sam na pravom mestu. Najboljem mogućem.

Nimalo idila

Počela je tako borba. Dok, kako kaže Dilen Tomas, „posmatram crva ispod noktiju koji grize moj život“, pojma nemam ko će da prevlada. Uprkos neviđenoj sreći da sam dospeo na kliniku od koje nema bolje nije to bila nikakva idila. Sve više sam, na protiv, ličio na Svetog Sebastijana koga probadaju od jutra do mraka tražeći najpogodnije mesto za ubod među dotrajalim i krtim venama. Ili možda na božićnu jelku koja je – umesto lampionima i šišarkama – okićena iglama za infuziju. Muke Isusove bile su najveće kad se pod infuzijom javljala neizdržljiva potreba za mokrenjem.

Lične nedoumice

Zašto je Svevišnji odlučio da upravo mene – ne baš najuzornijeg vernika – poštedi, pojma nemam. Svodeći završne račune iskreno mislim da je mnogo ljudi koji to više zaslužuju. Pošto su namere Gospoda nedokučive ostalo mi je samo da se čudim.

Obećanje

Šta mi je, osim neprocenjive medicinske nege, pomoglo da preživim. Porodica kao nezamenljiva potpora. Supruga, sin, ćerke, šestoro unučadi. Naročito ovi poslednji koji su od mene izričito tražili da obećam kako ću se vratiti kući. Znate već kako je kad deci nešto obećate. Nema vam druge već da obećanje ispunite. Mnogo dragih ljudi su se interesovali za moje stanje. Neki su se čak molili za mene kao za Patrijarha što me je dovelo do plača. Ne, nije to nikakva sujeta. Samo uteha. Ne bih potcenio ni ulogu sutlijaša koji mi je poslala majka sinovljeve supruge.

Posvećenost

Sve to ne bi bilo dovoljno bez posvećenosti vrhunskih lekara i požrtvovanja sveg drugog osoblja. Ponekad mi se činilo da gledam crtani film posmatrajući sa kakvom se brzinom i umešnošću kreću sestre. Kako uz sve napore i neprospavane noći imaju snagu i volju da održavaju besprekornu čistoću i bodre nas kao najrođenije. Naravno da je i pacijentima to od pomoći jednostavno zbog toga što zapuštenost nikome ne prija. Kažem zato sebi ljudi čine sve što mogu. Šta više od toga da očekujem.

Poređenje

Boraveći kao dopisnik više godina u svetu imao sam uvid – ne potpun ali dovoljan – u poslovanje istih ustanova. Dopuštam zato sebi da zaključim da se Infektološka klinika u Beogradu može porediti sa najprestižnijim klinikama te vrste u drugim zemljamam.

Predrasude i neznanje

Pre više godina pred put u Afriku vakcinisan sam na Infektivnoj klinici. Još uvek čuvam žutu knjižicu u kojoj su ubeležene vakcine protiv kolere, žute groznice i drguih tropskih bolesti. Druga je sada priča. Kao pacijent mogu lično da posvedočim o velikim promenama ali i o predrasudama i neznanju javnosti Infektivna klinika je najznalajnije mesto za borbu protiv pandemije jer je to njena izvorna uloga. U njij se obavlja trijaž bolesnika. Ona je neka vrsta skretničara. U javnosti se o tome nedovoljno zna i još manje govori.

Nepravda

Doživljavam to kao veliku nepravdu prema lekarima, sestrama i svom drugom osoblju koje se bespoštedno trudi i ne tako retko i samo oboleva. Uveren sam na osnovu ličnog iskustva da zaslužuju najveće divljenje i poštovanje. Sad kad se biraju ličnosti godine ne sme biti lakšeg izbora. Za mene to mogu biti samo lekari u kovid bolnicama.

Tamna strana meseca

Dužan sam da kažem da osim svetle postoji i tamna strana meseca. U potvrdu toga reći ću samo da na spratu ispod mene pacijenti na intenzivnoj nezi i respiratorima umiru. Prošle noći je petoro otišlo n onaj svet.

Nisam rasista

Sestre su zabrinute zbog otoka i tamno plave kože. Nemaju gde više da zabadaju igle. Predlažu da stavljam obloge i mažem se hipertrombinom. Meni ne smeta. Nisam rasista. Što ne bih bio malo crvenokožac.

Kolateralne koristi

Ma koliko paradoksalno od boravka u bolnici postoje i kolateralne koristi. Čovek se fizički i duševno regeneriše. Ima dovoljno vremena da sagleda šta da menja u životu. Pre svega da se ne osvrće na beznačajnosti. Da razdvoji važno od nevažnog. Da sazda novu hijerarhiju životnih vrednosti dobivši priliku da preispita dosadašnje. Sve u svemu da napusti bolnicu kao izmenjeni i bolji čovek.

Autor je novinar i pisac