Kragujevačka šetnja

Nailazim na grupu starih ljudi, njih desetak, stoje pred zaključanim vratima banke jer šalteri rade tek od devet. Kapiram, dobili su SMS poruke da su penzije već legle.

Prepoznajem među njima čoveka, nisam siguran da li ga zovu Bane ili Gane. Ušao je u devetu deceniju, a pamtim ga još iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je kao sindikalni vođa prvi javno izgovorio anatemisanu reč – štrajk, a ne obustava rada, kako se zvanično zvao ovaj vid radničkog protesta.

Pozdravismo se i pitam ga – zašto je tako poranio, još sat i kusur će cvokotati pred bankom?

– Nije to zbog penzije, nju mogu da uzmem i sutra. Nego, mi se ovako viđamo, svi smo udovci, da se slatko ispričamo. Nije važno da li je hladno ili leto.

Onda otvara dušu. Kaže, živ sam, retko kad mu neko pokuca na vrata, ranije je voleo da svrati do kafane, ali staro društvo se upokojilo, a nema se ni para. Sada uzima pola penzije, to je manje od dvanaest hiljada.

– Ište duša ljude, i druženja, i razgovora. Eto, mi to radimo ovako, poranimo svakih petnaest dana kad su penzije, pa nekad i ne vidimo kad banka otvori vrata, završava, da l’ Bane, da l’ Gane, svejedno.

Teška je samoća.

Petak, 25. januar

Celoga dana pada sneg. Padaju i ljudi na neočišćenim ulicama.

Pre više od četiri godine na naprednjačkoj klizavici pao je i gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović. Danas se oglasio pismom, koje je naslovio „delu šetača sa protesta u Kragujevcu“, a povodom glasnih primedbi da on i njegova stranka „Zajedno za Kragujevac“, ne da se ne pojavljuju na demonstracijama, već ne daju ni podršku pobunjenim sugrađanima. Na početku pisma on kaže:

„Gospodo, drugovi, bivši nazovi prijatelji, saradnici uvek uvaženi, uvek shvatani i prihvatani, uvek podržavani i pomagani i, najzad, izdajnici iz ličnih interesa, udvarači aktuelnom gradonačelniku…“

Potom dodaje:

„Imate li ogledalo da se pogledate, da malo zavirite u svoju dušu i da se setite svega, kakav ste tretman imali i kako ste sve to vratili kroz vidljivo i manje vidljivo približavanje i udvaranje Radomiru“ (Nikoliću, gradonačelniku – prim. aut.).

Jasno je da se Stevanović obraća bivšim koalicionim partnerima, dok je bio na vlasti, a koji su krajem 2014. preletali naprednjacima i tako im omogućili da dobiju skupštinsku većinu, a sada su ponovo u opozicionim klupama. Obraća se, verovatno, i grupi svojih partijskih saboraca koji su se u međuvremenu odmetnuli od njega. Zamera im što navodno šuruju sa Radomirom, od oca Tomislava i majke Dragice Nikolić. On to tako vidi. Međutim, osim prozivki bivših saveznika i aktuelnog gradonačelnika, koji vodi vlast „najgoru u istoriji grada“, Stevanović ni rečju ne pominje Aleksandra Vučića – koji je glavna meta građanskih protesta.

Šta se ovde valja iza brda?

Nezvanično, Vučić i Stevanović se već neko vreme domunđavaju, a oko Božića su imali razgovor u četiri oka. Navodno je Vučić veoma nezadovoljan gradonačelnikovanjem Nikolića juniora i kod njega je „viđen za Ivanjicu“. Potom je Stevanović za jedne dnevne novine izjavio da „Kragujevčani nisu nezadovoljni Vučićem, već Radomirom Nikolićem“.

U spekulacijama se dalje navodi da je Stevanović pred Vučića stavio topku projekata za kapitalne investicije u Kragujevcu, a ovaj je blanko odgovorio – u državnom budžetu ima para za sve.

Kragujevački naprednjaci javno izjavljuju da je smena Radomira Nikolića izmišljotina, zaboravljajući pri tome da njih za to niko ništa i ne pita. Zna se ko o svemu odlučuje. Inače, istina je da Nikolić kod svojih sugrađana naprednjaka ima loš rejting.

Operacija „povratak Verka“, po istim abrovima, trebalo bi da se obavi tokom februara. Znači, samo što nije.

Subota, 26. januar

U šest uveče počela je četvrta protestna šetnja Kragujevčana. U koloni je više hiljada ljudi, svi prisutni procenjuju da ih je sada najviše izašlo na ulice. Šetnja se uvek završava na Đačkom trgu, ispred Prve gimnazije, prve u Kneževini Srbiji, gde se okupljenima uvek obrati neko od govornika. Svejedno ko je smislio šetačku relaciju, nema boljeg mesta od ovoga da se iskaže bunt. Bar simbolički.

Kroz glavu mi prolazi jedna čista imaginacija: Šta bi bilo kada bi na širokom stepeništu „hrama“ znanja istovremeno mogli da se pojave bar neki profesori i đaci ove škole koji su krupnim slovima upisani u istoriju Srbije. NJih je na stotine u dosadašnjih 186 generacija.

Kakva bi to koncentracija znanja, mudrosti, kreativnosti i vizionarstva bila – a šta je u javnom životu u Srbiji danas potrebnije od toga. Pominjem samo neke od umova koji su radili ili učili u Kragujevačkoj gimnaziji. Državnici i političari Nikola Pašić, Jovan Ristić (predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu), Stojan Protić, Milan Piroćanac, Svetozar Marković, Kosta Timotijević, dr Sima Marković, Aćim Čumić… Pa visoke vojne starešine Radomir Putnik, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Živko Pavlović, Ranko Alimpić.

Naučnici i profesori Atanasije Nikolić, Sima Lozanić, Isidor Stojanović, Dragutin Anastasijević… U novijem dobu istoričar Andrej Mitrović, filozof Svetozar Stojanović, arheolozi Dragoslav Srejović i Nikola Tasić.

Književnici i umetnici Radoje Domanović, Svetolik Ranković, Stevan Kaćanski, Stevan Jakovljević, Jovan Ilić, Jovan Sterija Popović, Đura Jakšić, glumac Dobrica Milutinović, docnije LJuba Tadić, Mija Aleksić, Slobodan Cica Perović, Branislav Ciga Jerinić, slikarka Olja Ivanjicki, vajar-akademik Nikola Koka Janković, pesnik Božidar Šujica… To su tek neki i samo do sredine prošlog veka.

Eh, da su nam oni sada!

Nedelja, 27. januar

Sveti Sava i Novak Đoković. Sve je rečeno.

Ponedeljak, 28. januar

Gradsko veće Kragujevca predložilo je da se uradi urbanističko rešenje za, kako je navedeno, Specijalizovani sportski centar „Hipodrom“. On bi pored sportsko-rekreativne imao i „edukativnu, ekološku i turističku svrhu“.

To znači da je gradonačelnik odustao od ideje da na mestu sadašnjeg hipodroma pravi Diznilend (verovatno kad su mu rekli koliko ta „igraonica“ košta), a zaboravljena je i namera prethodne vlasti da se na istoj lokaciji gradi akva-park. Toliko o političarima koji glume planere.

Inače, kragujevački hipodrom postoji od 1928. i do 2012. njime je gazdovalo Konjičko društvo „Šumadija“, a onda je postao gradska svojina. Nažalost, u prethodnim godinama po obodu trkališta bespravno su podignute kuće, štale, kafane, a tribine za publiku liče na ostatke nekog srednjevekovnog utvrđenja. Ne zna se kada su poslednji put ovde održane prave konjičke trke, osim što deo od 21 hektara koriste rekreativci i učitelji jahanja.

Pošto je sve još u fazi kada nije počelo ni „crtanje“ urbanista, možda će i ova ideja proći kao ona o Diznilendu, jer ljudi iz gradske uprave stalno ponavljaju da je budžet – prazan.

Stvarno ne znam ni koliko u Kragujevcu ima konja, mislim – onih pravih, trkačkih, a džokeja ima koliko hoćete, mislim – onih koji su uzjahali, pa se ne skidaju.

Utorak, 29. januar

Danas „sklapamo“ novine, našu mukicu, koja uskoro puni deset godina, kao dete uništene, privatizovane, stare dobre „Svetlosti“.

Profesor filozofije Saša Milenić u autorskom tekstu piše o Sergeju Trifunoviću, kao novom predsedniku Pokreta slobodnih građana. Citiram jedan delić njegovog promišljanja:

„To kako umetnicima nije mesto u politici, te kako je umetnički senzibilitet neprimeren javnim očekivanjima od politike, razumljivo je još samo ljudima kojima je umetnost potpuno nerazumljiva. Pretrajalom ćifti i bazičnom prostaštvu nije poznato da je politička suština umetničkog gesta, te da savremena umetnost ima samo jedan strah, strah od izdajstva umetnosti i pozicije čoveka, a ona se sastoji upravo u apolitičnosti i političkoj neutralnosti. Samo još politički horizont održava umetnost i njen naglašeni značaj. Izvan toga, i umetnost je tek industrija zabave i simulacija sreće, dakle – dehumanizovanog sistema. Kako je još sredinom prošlog veka objasnio Adorno u esejima o novoj muzici – najveća opasnost savremene umetnosti leži u izazovu da postane dekoracija, šara na tapetama.“

Sreda, 30. januar

Podne je, ulazim u „Staru Srbiju“. Ona je toliko stara da je autentična slika kafane s početka prošlog veka. U njoj se retko može sresti pijanac, jedino kad neki zaluta, ovde se dolazi na čašicu razgovora.

Srećem starog školskog druga Nešu. Pitam ga, onako konvencionalno – kako si?

– Odgovoriću ti jednim bajatim vicem, ali koji još vredi. Sreli se pesimista i optimista i pesimista kaže: „Crno je da crnje ne može biti.“ Optimista mu odgovara: „Može, može!“

Kome si od njih dvojice ti bliži – pitam ga?

– Optimisti. Može, može!

Autor je novinar iz Kragujevca