Krah „bolonje“ ili anarhosindikalistički bunt

„Bolonjizirani univerzitet sve manje stvara intelektualce, a sve više pi-ar menadžere, japijevce“, ocenio je profesor sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Todor Kuljić u autorskom tekstu objavljenom u Danasu. Po njegovom mišljenju, svi se slažu sa mantrom da znanje nije roba, ali da, s druge strane, studije ipak treba plaćati. „Ali čim studenti krenu u akciju, saglasnost opada“, kaže prof. Kuljić. Prema njegovoj oceni, aktuelna gibanja na univerzitetu jesu sigurno odjek masovnog svetskog pokreta „Okupirajmo Volstrit“ protiv finansijskog kapitala, ali i deo opšteg evropskog antibolonjskog studentskog pokreta utemeljenog na studentskom samoorganizovanju i neposlušnosti.

„Bune se protiv Bolonjske deklaracije o reformi visokoškolskog obrazovanja koja je potpisana 1999. Tada je uvedeno tržište na nivou Evrope u obrazovanje. Besplatno obrazovanje nije više svima dostupno, univerzitet je podređen tržištu kapitala. Pa ko ima novca, osniva univerzitet i štancuje diplome. Reč je o tržišnom razaranju uma: smanjeno je gradivo, daje se manje znanja, opada nivo opšteg obrazovanja i kulture studenata“, smatra Kuljić.

Malobrojne podrške

I profesorka Filozofskog fakulteta u penziji Zagorka Golubović podržala je zahteve studenata, zapravo „inicijativu za odbranu autonomije univerziteta i borbu za besplatno visokoškolsko obrazovanje“. „Ne dajte se salomiti i istrajte u toj borbi, jer će nas ovaj vulgarni kapitalizam dovesti u sam ponor. Šaljem vam ovu poruku kao nastavak onih borbi koje smo vodili na Univerzitetu devedesetih godina. Vi danas morate uspeti i ja vam to želim“, poručila je Golubovićeva nezadovoljnim studentima.

Na navode da bolonjski sistem nije uspeo u Srbiji, prorektorka za nastavu Beogradskog univerziteta Neda Bokan kaže za naš list da su takvi zaključci „neprimereni“. Po njenim rečima, izmene u obrazovanju ne mogu uspeti brzo. I u Evropi ima puno tema vezanih za obrazovanje oko kojih se diskutuje i koje se usaglašavaju.

– Nikako se ne može reći da „bolonja“ nije uspela. Ovaj proces podrazumeva nekoliko principa od kojih se ne može odstupati, a među kojima su efikasnost i kvalitet studija, kako se ne bi studiralo po deset godina već onoliko godina koliko je predviđeno. Svrha „bolonje“ jeste da se lakše priznaju postignuti rezultati među državama i kako bi se olakšala međunarodna saradnja – objašnjava Bokanova.

Studenti su protestnim okupljanjima zahtevali da svi studenti sa 48 bodova pređu na budžet, zatim ukidanje rangiranja, ograničavanje visine školarina na tri minimalne mesečne plate i vraćanje apsolventskog staža. Ministarstvo prosvete i nauke i dekani beogradskih fakulteta prihvatili su delimično ove zahteve. Studenti koji imaju od 48 do 53 boda plaćaće samo pola školarine, oni koji imaju od 54 do 59 bodova platiće 30 odsto od ukupnog iznosa školarine, dok će svi studenti sa 60 bodova biti u potpunosti oslobođeni plaćanja školarine.

Organizatori protesta nisu zadovoljni ovakvim rešenjem, tako da su na Filozofskom fakultetu nastavljena protestna okupljanja. U međuvremenu, zahtevima studenata dodat je još jedan – da rektor BU bude smenjen, „jer je izjavama da su kolovođe protesta marksisti i anarhosindikalisti izazvao upad neonacista na Filološki fakultet, koje su, što nije nevažno, studenti izbacili iz zgrade“. Podsetimo, rektor Kovačević pozvao je državu da reši problem kako zna i ume, „dogovorom, milom ili silom“.

Protesti sve češći

Od uvođenja bolonjskog sistema poslednjih nekoliko godina, može se primetiti, studenti mnogo češće izražavaju nezadovoljstvo protestima. Na pitanje Danasa da li iza ovih protesta stoji samo nezadovoljstvo studenata školarinama ili je sve ovo znak da bolonja nije uspela u Srbiji, profesor Matematičkog fakulteta u Beogradu Aleksandar Lipkovski kaže da je to „pravo pitanje u ovom trenutku“. Prema njegovim rečima, „bolonja“ ipak nije uspela da se prilagodi obrazovnom sistemu u Srbiji, uvođenje ovog procesa predstavljalo je „neku vrstu nasilja u odnosu na tradicionalni sistem obrazovanja u zemlji“.

– „Bolonja“ nije uspela ni u pojedinim evropskim zemljama. Neke kolege sa tehničkih fakulteta u Evropi, takođe, smatraju da je ideja „bolonje“ neuspešna i da treba vratiti stari sistem diplome. Obrazovanje je, inače, stabilan sistem i velike promene mogu da uspeju samo prirodnim putem, a ne na silu – smatra Lipkovski.

Povećanje broja studenata koji plaćaju školarine poslednjih godina, dodaje naš sagovornik, posledica je nedovoljnog finansiranja Univerziteta od države, „zbog čega ispaštaju studenti“. Po mišljenju profesora Lipkovskog, jedini način da država izdvoji više novca za visoko obrazovanje, sem školarina, jeste da se Univerzitetu vrate imovinska sredstva od kojih je bilo dosta prihoda pre Drugog svetskog rata, kada je Univerzitet u Beogradu bio šesti u Evropi po bogatstvu u nekretninama.

– Studiranje danas, inače, predstavlja i odlaganje zapošljavanja, jer mladi nemaju gde da se zaposle, tako da je višestruko povećan broj studenata poslednjih godina. To naravno iziskuje i više finansijskih sredstava. Danas se dešava da cele generacije nakon srednjih škola studiraju, dok su nekada samo najbolji nastavljali dalje školovanje – napominje Lipkovski.

S druge strane, dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu Ilija Vujačić kaže za Danas da ne vidi da ima dubokih razloga ili motiva za poslednje proteste studenata. Po njegovom mišljenju, „naišao je talas bunta koji se ukalupio u levičarske i anarhosindikalističke ideje“. Kada je reč o reformi visokoškolskog obrazovanja, on ističe da „bolonja“ ima protivrečan karakter.

Znanje u plićaku

– Dobro je, na primer, što je bolonjskim procesom ukinuto kampanjsko spremanje ispita i što mora više i kontinuirano da se radi. S druge strane, svojim zahtevima o broju časova i obimu literature za ispite „bolonja“ je udaljila visoko obrazovanje „od dubine znanja i dovelo ga u plićak“ – smatra Vujačić.

U odnosu na ranije vreme kada su svi studenti koji daju uslov za prelazak u narednu godinu prelazili „na budžet“ i tako ostajali skoro do kraja studija, sem ukoliko dva puta ne obnove istu godinu, Vujačić navodi da je država danas siromašnija i da ne može toliki broj studenata finansijski da izdrži. Studenti svojim zahtevima da svi budu finansirani iz državnog budžeta, kako kaže, „idu u nedogled“, jer samo najbolji studenti treba da budu stipendirani od države.

Sve u svemu, obe strane imaju donekle pravo – i država i studenti. Usred „poplave“ mladih koji žele da studiraju, sve manje je novčanih sredstava kojima bi se pokrili troškovi visokoškolskih ustanova, pa je logično da samo oni najbolji budu „budžetski podržani“ od države. Ipak, i studenti su u pravu kada kažu da znanje nije roba. Nekada mnogo manje studenata plaćalo je za kvalitetnije obrazovanje i više znanja, dok se danas za manje znanja mnogo više plaća. Obrnuto proporcionalno, pa samim tim i nelogično. Kompromisno rešenje, izgleda, nije na vidiku. Videće se ko će „izvući deblji kraj“.

Noa Treister

Razbijeno društvo

Mnoge strukture i stavovi koji postoje danas u Srbiji nastali su tokom devedesetih godina. Država i danas nastavlja da vodi rat protiv svih građana i da proizvodi rat među raznim društvenim grupama – kao kad kaže studentima da nema para za njih zbog radnika, ili veterana, ili invalida, itd. Na taj način, ona razbija pojam društva kao celine, i predstavlja društvo kao skup individua ili interesnih grupa, sa plitkom mogućnosti za solidarnost. Zato je najvažnije da u bilo kojoj borbi, vizija društva zauzme prvo mesto, što je dosta teško s obzirom na to da država ili uprava uvek traži konkretne zahteve, sektoralne zahteve, koji idu na račun drugih sektora, kako bi izbegla strukturiranje javnog prostora u kome se priča o viziji društva.

Drugi primer mehanizama za razbijanje društva kao celine jeste stvaranje predrasuda prema raznim grupama – veterani su ili izgubili rat ili su isprva i išli da pljačkaju i ubijaju, pa zato nemaju prava da traže išta; sa tim u vezi, kako se „veterani“ kao grupa mnogo puta poklapaju sa radničkom klasom, po toj logici, ni radnici nemaju šta da kažu o privatizaciji. Istovremeno, studenti, po tome što traže besplatno obrazovanje, su „paraziti“ tako da ni oni nemaju pravo na govor. Šta bi to značilo govor u javnosti? Govor u društvu? To podrazumeva da kada pričam u svoje ime, kao individua, pričam istovremeno u ime društva, u ime studenata, u ime radnika, u ime veterana, u ime Roma, invalida, ali i u ime vlasti, tajkuna, profesora itd. U ime te celine što društvo jeste. Ja sam istovremeno i pojedinac i celina društva. To ne znači na bilo koji način uzimanje vlasti, vlasništvo, moć ili reprezentaciju, to znači da sam svesna da danas-sutra potencijalno mogu da zauzmem tu poziciju radnika, profesora, veterana ili ministra, da budem bogata ili siromašna i taj potencial daje mi mogućnost doživljavanja raznih pozicija i njihovih unutrašnjih rascepa.

Pitanje obrazovanja za sve nije samo pitanje mogućnosti individua za bolji život. To je pitanje koje znanje i koje iskustvo ulaze na fakultet i, shodno tome, koje istraživanje i nauka izlaze sa njega. Nije li uloga fakulteta, pogotovo Filozofskog, da preslikavaju, mapiraju, ispituju društvo? Izgleda da današnja politika o obrazovanju smatra da je uloga fakulteta samo da pripreme studente za marketinško istraživanje ili da obezbede Evropsku uniju od dolaska nepoželjnih imigranata, tako da i kad dolazi student sa takvim ili onakvim iskustvima nju/njega ne podržavaju da istražuje svoju poziciju govora već da je sakrije u „politički udobnim“ temama i metodologijama. Na taj način, nauka gubi svoju nezavisnost i autonomiju i postaje deo političko-tržišnog aparata, umesto da bude javni govor društva za društvo o društvu.

Drugo pitanje je pitanje odgovornosti i njenog sakrivanja. Na bilo koje pitanje na temu odgovornosti dobija se odgovor „Pa, ne znam“. Tu situaciju, koja u čoveku izaziva nesigurnost, treba interpretirati kao poziv za svakog od nas da preuzme odgovornost za samoobrazovanje i samoorganizaciju.

Branimir Stojanović

Niko nije odgovoran

Blokada Filozofskog i Filološkog fakulteta otkrila je da ne postoji niko ko je odgovoran za Univerzitet: Ministarstvo prosvete prebacuje pitanje školarine i bodovanja na fakultete, cinično se skrivajući iza floskule o autonomiji univerziteta, a fakulteti se proglašavaju nenadležnim za pitanje školarine mada je sami određuju i svake godine sve više povećavaju – potuno autonomno! Ispostavlja se da je u ovakvim situacijama čitava autonomija fakulteta okačena na portire na fakultetima kojima uprava fakulteta usmenim nalozima o zaključavanju fakuteta pokušava da blokira blokadu. Fakutet drugog sredstva nema: usmeni nalozi i pritisak na portira da odbrani autonomiju fakulteta od studenata.

Međutim, na svetlost dana, pored potpune nekompetencije institucija u Srbiji, polako se probija uvid da je većina profesora Beogradskog univerziteta, zapravo ista ona većina, koja je bez reči potpisala izjavu o lojalnosti Šesljevom zakonu o univerzitetu, i da se sada, u radikalizaciji političkih pitanja na univerzitetu, pretvara u rulju koja kidiše na studente: udara, štipa, psuje i cepa parole, odnosno u besu prekida samoobrazovne formate Plenuma – jednom rečju, postaju huligani rektora Kovačevića koji je zahtevao da se blokada prekine milom ili silom!! Ispostavlja se zapravo da je Univerzitet bio i ostao najtvrđe uporište politike terora devedesetih.

Međutim, najsmešnije deluju levo-liberani profesori beogradskog univerziteta koji su se izjasnili o Blokadi i koji nisu svojevremeno naseli na Šeseljevu izjavu o lojalnosti: Aleksandar Bošković, antropolog, izjavljuje u NIN-u da su Plenum i Blokada primer manjine koja maltretira većinu, a Srbijanka Turajlić da su studenti pali na ispitu pošto ne brinu o kvalitetu studija nego se bore za neke bodove i pare. Bosković, naravno ne zna da je Plenum predviđen Zakonom o visokom obrazovanju, pošto u zakonu postoji odredba o pravu studenata na samoorganizovanje, a da je Plenum mesto na kome prestaje detinja liberalna bajka o manjini i većini; Turajlićka skriva da je upravo ona bila i ostala glavni promoter „bolonje“ i idejni konstruktor kvalitetnih evropskih studija, a da sada pitanje kvaliteta studija svaljuje na studente koji nikad nisu učestvovali u diskusiji o kvalitetu studija i koje je upravo Turajlićka, kao i većinu društva, isključila iz javne diskusije o kvalitetu studija, komesarskim uvođenjem „bolonje“!

Panika i paraliza nekompetentnih intelektualaca, univerziteta i države će rasti pošto naša levo-liberalna i univerzitetska inteligencija ne shvata da je Plenum mesto samoorganizacije i samoobrazovanja studenata, jednog novog oblika politike znanja i subjektivacije društva, koje je po kvalitetu mnogo bolje od bilo kog kurikuluma na Beogradskom univerzitetu, a da su zahtevi za bodove i smanjenje školarine samo taktičko sredstvo Blokade da bi se pokazalo da niko nije odgovoran za univerzitet, odnosno da je autonomija univerziteta samo krinka za privatizaciju javnog dobra i skrivanje privatizovane moći na fakultetima.

Jelena Veljić

Pravo lice države

Univerzitet u Beogradu konačno je javnosti pokazao svoje pravo lice. Počevši od države koja bira studente sa kojima će „pregovarati“ o unapred dogovorenim zahtevima, preko rektora Branka Kovačevića koji poziva državu da blokade Filološkog i Filozofskog fakulteta okonča „milom ili silom“, do profesora koji, braneći navodne interese onih studenata koji tobože žele da idu na predavanja, i cinično se pozivajući na pravo na slobodu kretanja, cepaju plakate, fizički nasrću na studente u blokadi, i zaključavaju njihove stvari u okupirane učionice. Nekadašnji „progresivni intelektualci“ zloupotrebljavaju medijski prostor ne bi li zaštitili državu i povezali studentske proteste sa opozicionim partijama. Sve navedeno, naravno, praćeno je konstantnim i upornim obmanjivanjem javnosti o broju i odlikama studenata o blokadi – „njih petnaestak“, nasilnici, narkomani, huligani, anarhisti, komunisti, desničari – kao i navodnom ispunjenju zahteva od strane Ministarstva prosvete i nauke, Univerziteta i fakulteta. Klasična tehnika – zavaditi studente među sobom – upotrebljena je upravo ovih dana, kada su profesori, predvodeći studente koji navodno hoće da posećuju predavanja, snimali njihove maltene iznuđene izjave o slobodi kretanja. Od toga nema dalje.

Podsetimo se o čemu je ovde uopšte reč.

Studentski protesti počeli su 6. oktobra sa četiri jasna zahteva:

1. Zahtevamo da svi studenti i studentkinje koji su osvojili 48 ESPB bodova dobiju status budžetskog studenta;

2. Vraćanje apsolventskih rokova i staža;

3. Zahtevamo ukidanje postojećih kvota koje propisuju da samo određeni broj studenata koji su ispunili uslov za dobijanje statusa budžetskog studenta to i ostvare;

4. Školarina na tri minimalne plate.

Kontekst u kome se plasiraju ovi zahtevi je jasan:

(a) država godinama ne izdvaja za visoko obrazovanje dovoljno sredstava na koja se sama obavezala shodno Zakonu o visokom obrazovanju,

(b) usled navedenih okolnosti najveći izvor prihoda fakulteta koje je država trebalo da im obezbedi postaju školarine,

(c) ne postoje realni kriterijumi za formiranje cene školarina, već se one određuju paušalno i to onako kako odgovara profesorima, tj. profesori sami odlučuju o visini svoje plate, jer plata zavisi od visine školarine.

Nakon što je Ministarstvo danima ignorisalo i odbijalo da primi zahteve studenata, pod izgovorm da studenti u protestu nisu „legitimni predstavnici“, plenum studenata/kinja Filološkog fakulteta donosi odluku o blokadi. Nasuprot studentskim parlamentima, čija je korumpiranost već opšte mesto, plenumi su direktno-demokratske studentske sturukture na kojima pravo prisustva, učešća i glasanja ima svako ko je zainteresovan za teme koje se razmatraju.