Kraj staža

Cafe Central je, ništa manje, ako ne i više, od ostalih mitskih prostora, žrtva giro d'Vienna turizma. Ipak, srećno pogađanje gluvog doba obilno se nagrađuje: mir i spokoj u ambijentu kojem nedostaju samo Altenberg i, još više, Alfred Polgar, savršen hroničar bečkih kafana, majstor kleine Schriften ovde, nažalost, poznat samo po savršeno odabranom motu („Tuđina nije postala domovina, ali je domovina postala tuđina“) odlične Via Vienna Mileta Stojića. Ali, ima kod Polgara još toga što je važno danas i ovde. Begunac od nacizma će, po povratku iz Holivuda („raja na čijoj kapiji piše Napustite svaku nadu „) napisati: „Da biste promenili onoga ko je počinio zlo, pre nego što uradite bilo šta drugo, morate da mu pomognete da postane svestan da je ono što je uradio zlo. Sa nacistima to neće biti lako. Oni tačno znaju šta rade: oni u to jednostavno neće da poveruju“. Zaboravio je kolaboracioniste.

Petak, 15. maj

Nadgledam postavku izložbe u donjem holu Studija M, najvažnijeg, ne samo novosadskog, koncertno-studijskog prostora, otvorenog pre skoro 50 godina, 4. decembra 1965. Moj staž u Radio Novom Sadu, juče okončan, tek je nešto, dvadesetak meseci, kraći. Na panoima Chet Baker, Ray Brown, Bata Kovač, La strada, Petar Ugrin, Leb i sol, Mlinarec, Boško Petrović… Da li je ovo „trenutak kada život počinje da klizi u prošlost?“ (Robert Cantwell).

Subota, 16. maj

Noć muzeja u Studiju M. Dočekujem Bubišu i Džudi. U devedeset drugoj Bubiša je najstariji korisnik prostora u kojem je dirigovao svojim matičnim orkestrom, Džez orkestrom Radio Beograda (RTB, RTS), Plesnim orkestrom novosadske kuće i svojim Starim lavovima. Neshvatljivom svežinom seća se i najbizarnijih detalja sa gostovanja u M. Obilazimo izložbu, gotovo je šokiran panoom koji sam mu posvetio. Zastajkuje kod ikona svog orkestra: Milan Mačor Stojanović, Zoran Mečka Jovanović, Edika Sađil… „znate Vito, iz generacije šezdesetih živi smo samo Karlo Takač (bariton sax, flauta, r. 1929 – V. S.) i ja“. Mogu li da mu napravim nekoliko fotografija? I, ako ikako može, i jednu Borinu (Rokovića) za Nonu. „Džudi, sećaš li se Džemsa (Bogdana Dimitrijevića)? „Bubiša, koja novosadska devojka nije znala Džemsa!“ Stiže i Gile Gojković. I Električni orgazam ima svoj pano. U M su osamdesetih bili gotovo house-band. Tu je Gile sa Vladom Divljanom snimio neponovljivi rokenrol bukvar za Ršumove „Fore i fazone“, potom dva album Orgazma i unplugged CD „Živo i akustično“. Bubišin pano je naslovljen Neuništivi sentimentalni putnik (It Don't Mean A Thing If It Ain't Got That Swing) , Giletov – Sex, droga, nasilje i strah – ultimativna posveta devedesetim. „Sećaš li se audicije u Domu omladine?“ pita Gile, nesvesno navodeći u živi pesak. Scena je bila, iz današnje vizure, nadrealna. Tražeći, u funkciji umetničkog direktora (sic!) festivala Omladina (pod patronatom SK SSOJ!) izvođače za festival 80. naleteo sam u studiju „Druga maca“ Enca Lesića na snimke tri benda o kojima Enco ništa nije znao. Veza je Bora Đorđević. Zovem Boru, gde mogu da ih čujem? Dođi u nedelju u podne u Dom omladine, dovešću ih. Bina u dansingu, Bora i ja udaljeni desetak metara, na nešto nalik bini redom izlaze Idoli (Zašto su danas devojke ljute), Šarlo akrobata (Ona se budi) i Električni orgazam (Nebo)! Završe, Bora i ja tiho komentarišemo. Prilaze, misleći valjda da neće biti „kolektivno primljeni“, Divljan i Šaper „Idemo u Suboticu ili svi ili niko!“ Nekoliko nedelja kasnije D. V. šalje traku sa opaskom „Sine, obrati pažnju na ove klince“.Film (Neprilagođen i Moderna djevojka)! Muka odabrati. U poslednjem trenutku A. M. dotura traku Haustora (Moja prva ljubav)! Omladina 80 – krunski dokaz Sioranove tvrdnje da pred kraj svakog perioda nastupa rajsko doba duha. Znam da će na izložbu doći Sloba Tišma, Caki Kravić… ali, moram u Suboticu.

Nedelja, 17. maj

Ceo dan na sceni Jadran Narodnog pozorišta. Produkcija svečanog otvaranja 22. Međunarodnog festivala pozorišta za decu kojeg je Jovan Ćirilov, ne bez razloga, zvao dečji Bitef. Na (pušačkoj) margini koktela u Patriji ugodno ćaskanje sa Radoslavom Petkovićem o budućnosti (štampane) knjige. Impresionirajućom erudicijom Radoslav podseća da je prelaz sa papirusa na pergament bio i veći šok od ovog kojem smo svedoci – sa štampe na e-books. Sam u povratku. Prethodnih deset godina vraćao sam se sa Ćirilovim. I svaki put, tek što krenemo, isto pitanje „Vitomire, šta ste rekli odakle su Simurdići i otkud prezime? – Ali, Jovane!… Znam, znam da smo o tome prošle godine, ali mora da vam je nešto promaklo!“ Neutoljiva, renesansna, etimološka znatiželja.

Ponedeljak, 18. maj

Riccardo, kustos Museo Sveviano (koji uključuje i Museo Joyce), potvrđuje smeštaj u Trstu za august. Otkada smo se, pre osam godina, vratili u Istru, Trst je nezaobilazno finale. Nostalgija, kojom je (ne)objašnjivo odisala preuranjena (artefaktski siromašna) Izložba fotografija i sećanja „Ponterosso/Memorie“, prošlog decembra u Novom Sadu? Osećanje „krivice“ za svođenje grada na Ponte Rosso buvljak u poznim šezdesetim i ranim sedamdesetim iako sam u tom „pohodu“ učestvovao samo jednom? Moja opsesija Trstom počela je kao zakasnela opsesija Džojsom. Potraga za uzrocima petnaestogodišnjeg boravka „Dedalusovog dvojnika“ (D. K.) u četvrtom po veličini gradu apsolutističke KundK („koja je to bila mimo svoje volje“- Musil) ne donosi ništa jer je Džojsov Trst nestao još 1918. Zauzvrat, Džojsov boravak u Trstu temeljno je rekonstruisan, opisan i označen. Itinerari Triestini Renza Crivellija do poslednjeg detalja opisuje vidljivo nasleđe Trsta koji je Džojs izabrao za utočište jer „niko ko ima imalo samopoštovanja ne ostaje u Irskoj“ a Trst je „kao Dablin, samo veći“. Očuvan je, na svu sreću, iz Džojsovog vremena fascinirajući triestino, neponovljivi jezički melting pot, najpouzdaniji čuvar triestinita, neponovljive lokalne osećajnosti. U kafanama na San Giacomu, izvan svih turističkih putanja, i danas će vam ponuditi stolicu kao caregu (a ne sediu) i zamoliti za spagnoleto (a ne za sigaretta). Nesrećniku koji ne shvati biće, piše Mauro Covacich u „Po Trstu zbrda zdola“, blagonaklono-posprdno dobačeno „vidi Italijana!“. Bez elementarnog poznavanja triestina, čitanje „Fineganovog bdenja“ je, piše Džojsov biograf John McCourt, nemoguća misija navodeći da su Džojsovi i u Parizu međusobno govorili triestino.

Sreda, 20. maj

Sklapam, ali zadržavam u blizini, „Balkanizaciju interneta i smrt novinara“ Dragana Štavljanina. Zahtevno i provokativno. Potpuna posvećenost i enciklopedijska obaveštenost kao nužan preduslov za obavezujuće štivo.

Autor je novinar iz Novog Sada