INTERVJU Princ Aleksandar Karađorđević: Smrti moga dede podjednako su se radovali u Berlinu, Rimu i Moskvi

Atentat u Marselju je, kao i svaki drugi takav užasni zločin, bio velika tragedija za našu državu, koja je u najkompleksnijim momentima za narode Evrope izgubila velikog monarha, vizionara, onog koji je mladu državu, raspetu između velikih sila i unutrašnjih trzavica, držao i čuvao, ali i tragedija za našu porodicu, kaže u razgovoru za Danas princa Aleksandar Karađorđević povodom 90. godišnjice od ubistva njegovog dede kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja.

– Posledice su bile zaista duboke i dalekosežne. Ne volim da se bavim teorijama vrste „šta bi bilo, kada bi bilo“, ali je nesporna činjenica da su se ubistvom kralja Aleksandra i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua širom otvorila vrata ekstremnim ideologijama koje su već bile u usponu, da napuste okvire svojih zemalja i da se „razmahnu“ po celoj Evropi, ne ostavljajući naravno ni Jugoslaviju, a ni Srbiju imunu na ta dešavanja, kaže princ Aleksandar Karađorđević odgovarajući na pitanje, kako sa ove vremenske distance i istorijskog iskustva kroz koje su prošle nekadašnja Jugoslavija i Srbija ocenjuje posledice atentata u Marselju.

Prvi pucnji Drugog svetskog rata

– Kralj Aleksandar je uspeo nešto što je malo ko pre njega ostvario, u razmaku od dvadesetak godina je od vekovnog neprijatelja Turske, koju je baš on kao komandant Prve srpske armije u Prvom balkanskom ratu porazio, stvorio prijatelja. Slične diplomatske aktivnosti je imao i kada je Bugarska u pitanju. Ovo je samo jedan od primera koji pokazuje veličinu njegovih državničkih mogućnosti. Balkanskim savezom, „Malom Antantom“, on je formirao zajednice država koje su tako ujedinjene mnogo lakše mogle da se odupiru i nacizmu i fašizmu sa jedne, ali i komunizmu sa druge strane. Zato su se njegovoj smrti podjednako radovali u Berlinu, Rimu i Moskvi tog doba, kao i u njihovim satelitima. Da ne pominjem konce koje su ovi centri moći vukli u Marseljskom atentatu. Ne kaže se uzalud da su pucnji u Marselju bili prvi pucnji Drugog svetskog rata. Da je ostao živ i da je uspeo da završi posao koji je intenzivno radio – učvršćivanja države i rešavanja gorućih problema ne samo na unutrašnjem nego i na spoljnopolitičkom planu, veliko je pitanje šta bi se dešavalo…

Da li se posle devet decenija od tog ubistva može reći da je istoriografija u potpunosti sagledala ličnost i delo kralja Aleksandra Prvog kao vladara, vojskovođe, diplomate ili je u neku ruku „maćeha“ prema njemu – zbog čega i dalje postoji dilema da li je bio ujedinitelj, mučenik ili diktator?

– Pošteno je reći da je situacija sada značajno bolja nego što je bila i da se sve više otkriva prava slika o njemu. O čoveku, vladaru, sa svim svojim vrlinama i manama, koji je u jako nemirnim vremenima vodio državu i uz sve okolnosti postigao rezultate koje su mnogi pre njega samo sanjali. Ali, još treba vremena da se pozicija istine o njemu učvrsti, jer su u pitanju decenije laži i kleveta. Diktirana istoriografija u kojoj su ideologija i propaganda bile važnije od činjenica, bila je usmerena direktno protiv lika i dela kralja Aleksandra Prvog. Ni mrtvom mu nisu dali mira, on im je uvek bio neprijatelj i pretnja. A dilema koju pominjete postoji zato što je laž zavodljiva. Zbog lakoće kojom se izgovori, laž uspeva da opstane, ali na duži rok istina će uvek prevladati. Poput dvoglavih orlova u suterenu Kraljevskog dvora koji, iako prekrečeni i dobro skriveni, koji su su se opet, kada je došao pravi trenutak, pojavili.

Jugoslovenska ideja i Srbija

Mnogi Srbi, u otadžbini i rasejanju, ni posle 90 godina od kraljevog ubistva ne mogu da mu oproste stvaranje Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije – kralj Jugoslavije postao je pre 95 godina, 3. oktobra 1929. Da li je on zaista zbog jugoslovenske ideje žrtvovao Srbiju?

– Svaki istorijski događaj treba posmatrati iz aspekta vremena u kom se desio, a takođe, uzeti u obzir sve okolnosti. Formiranje Jugoslavije je istorijski događaj koji je moj deda sproveo u delo, ostvario, ali koji su mnogi želeli i za koji su mnogi radili. To je ideja koja je starija čak i od 19. veka, kada doživljava ekspanziju. Sam kralj Aleksandar u jednom od govora kaže da je to nešto što su njegov deda, knez Aleksandar i Ilija Garašanin snevali. Ali ne samo oni, to je bio san i kneza Mihaila Obrenovića i mnogih drugih istaknutih pripadnika srpskog, ali i svih drugih južnoslovenskih naroda. Vlada Kraljevine Srbije tokom Prvog svetskog rata, Niškom i kasnije Krfskom deklaracijom, definiše Jugoslaviju kao naš ratni cilj. U to vreme moj deda je bio regent, vršio je kraljevsku vlast u ime svog oca, Petra Prvog. Ali ni kralj ni njegov sin nisu despoti, Kraljevina Srbija je bila zemlja ustava i zakona, parlamentarne demokratije, što je tekovina upravo mog pradede Petra Prvog, i tu ni kralj ne sme da ide protiv volje Vlade.

– Jugoslavija je u suštini bila plemenita ideja koja je, nažalost, u praksi imala problema, nastavlja princ Aleksandar Karađorđević. – Možda bi sve bilo drugačije da se kralj vratio iz Marselja… Ni Sjedinjene Američke Države u 19. veku nisu bile najstabilnija zemlja… Njujorčani i Teksašani se nisu baš voleli, zemlja je prošla krvavi građanski rat, ali je uspela da na kraju ipak ostvari jedinstvo. U osnovi, ideja Jugoslavije je slična, ali za razliku od SAD, koje su bile daleko od Evrope i svojih najvećih protivnika, naša zemlja je bila na vetrometini, na udaru suviše velikog broja sila koje su zdušno radile da je rasture.

Pre svega je želeo da obezbedi mir

Kad se situacija sagleda iz perspektive 1918. i 1919., nisu stvari tako crno-bele kako se predstavljaju danas, navodi princ Aleksandar Karađorđević.

– Suština je ta da je Veliki rat bio gotov, samo što se oružanih sukoba tiče, ali je diplomatski i te kako trajao. Regent Aleksandar je bio na čelu države pobednice, koja je bila razorena, a koja je kao svoj ratni cilj postavila formiranje zajedničke države Južnih Slovena. On je taj cilj kao vršilac dužnosti šefa države i ostvario. Da li je moglo nešto drugo da se dobije nakon rata – možda – ali onda bi se sigurno desilo da srpski narod na nekom delu teritorije ostane van zemlje, opet pod tuđinskom vlašću, što bi opet dovelo do nekih novih potencijalnih sukoba u budućnosti. A kralj Aleksandar je pre svega želeo da obezbedi mir.

Kakva je sudbina ranijeg zahteva Krunskih tela, a pre pet godina i grupe srpskih intelektualaca upućenog SPC da se kralj Aleksandar Prvi proglasi za svetog mučenika?

– Crkva i Kruna jesu veoma bliske, ali ja lično niti mogu, niti smem, niti želim da se mešam u rad Crkve. To je isključivo pitanje crkvenih kanona, koji su stari milenijumima. Ne znam dokle se stiglo sa ovim zahtevom, niti bih želeo da ga dalje komentarišem.

Kruna je iznad politike

Osim obeležavanja devet decenija atentata u Marselju, ova godina značajna je i po 180. godišnjici rođenja kralja Petra Prvog i nedavne 120. godišnjice njegovog krunisanja. Imajući u vidu ulogu i važnost oba ova vladara – u istoriji moderne srpske države, da li će odnedavno usklađeno i jedinstveno delovanje kraljevske porodice značiti i veće prisustvo Karađorđevića ne samo u humanitarnom životu nego i u rešavanju gorućih državnih i nacionalnih pitanja u Srbiji?

– Porodica Karađorđević je uvek tu da na svaki mogući način koji je u skladu sa pravilima našeg doma i činjenicom da je kruna iznad politike, pomognemo našoj otadžbini i narodu. To je naša dužnost i obaveza, koja nam je ostala još od Karađorđa. Velike godišnjice uvek su dobra prilika da nas sve podsete ko smo i šta smo, koliki su nam dug i zaveštanje ostavili preci. A naša dužnost ostaje ista, ne menja se. Dužni smo našim precima da nastavimo njihovo nasleđe, ali i budućim generacijama da im obezbedimo da imaju dobru i stabilnu zemlju, koju će oni nastaviti da grade.

Izložba „Čuvajte (mi) Jugoslaviju“

Prema najavama iz Ministarstva kulture, u zgradi Muzeju Jugoslavije trebalo bi da bude otvorena izložba o atentatu na kralja Aleksandra Prvog u Marselju pod nazivom „Čuvajte (mi) Jugoslaviju“. „Značaj ovog tragičnog događaja i njegovo mesto u kulturi sećanja ljudi na ovim prostorima prezentovan je kroz izložbenu postavku, koja će za posetioce biti otvorena od 10. oktobra ove do 31. marta 2025. godine“, saopšteno je Ministarstva kulture.

Od Oplenca do Dvora i muzeja

Povodom 90 godina od ubistva kralja Aleksandra članovi Kraljevskog doma danas će se okupiti na Oplencu, gde će liturgiju i pomen u crkvi Svetog Đorđa služiti episkop šumadijski Jovan (Mladenović), a pre toga će uslediti ceremonija odavanja počasti.

– U Kraljevskom dvoru relativno skoro imali smo izložbu posvećenu mom dedi, prošlog decembra povodom 135 godina od njegovog rođenja. Zato nismo želeli da ponovo organizujemo nešto slično, nego sada pružamo podršku drugim ustanovama kulture koje na ovaj način odaju počast pokojnom kralju – Muzeju Jugoslavije i Muzeju Vojvodine, pozajmljivanjem eksponata iz naše kolekcije, a u Dvoru će 17. oktobra biti organizovano predstavljanje knjige o Aleksandru Prvom, čiji je autor oficir Kraljevske jugoslovenske vojske Momčilo Vuković Birčanin. To je prvo izdanje ove knjige u Srbiji, delo su pod mojim pokroviteljstvom zajedno objavili Istorijski arhiv Užica i Ustanova kulture Bajine Bašte, a prvi put je objavljeno u Minhenu 1974., na 40. godišnjicu atentata. Autor je bio oficir u konjici Kraljeve garde mog dede i lični sekretar mog oca nakon rata. Datum promocije je simboličan, jer je 17. oktobra 1934. telo kralja Aleksandra Prvog bilo preneto baš iz Kraljevskog dvora u Sabornu crkvu, pre nego što je moj deda krenuo na svoje poslednje putovanje, na Oplenac, kaže princ Aleksandar.