Kralj traži izlaz iz pat pozicije

Od održavanja parlamentarnih izbora u Belgiji protekla su dva meseca a koalicioni pregovori o formiranju nove vlade dospeli su u ćorsokak. Mnogi se sada pitaju da li su unutrašnje protivrečnosti počele da bivaju veće i od same zemlje. Čak je i potencijalni novi belgijski premijer Iv Leterm otadžbinu nazvao „istorijskim nesrećnim slučajem“.
Na severu Belgije je Flandrija u kojoj žive Flamanci koji govore holandski. Na jugu je Valonija čijim je žiteljima maternji jezik francuski. Pregovori o formiranju nove vlade su prošlog petka odloženi nakon dvomesečnih bezuspešnih pokušaja stvaranja koalicije flamanskih i frankofonih stranaka. Glavni kamen spoticanja je pitanje treba li neka ovlašćenja države preneti na regije. Flamanske stranke žele veća ovlašćenja u finansijama svoje relativno bogate Flandrije, dok frankofone stranke iz ekonomski slabije Valonije strahuju da bi to značilo manje sredstava za njihovu regiju. U Belgiji nema „izbornih nokauta“, postoje samo beskonačni pregovori kako bi se nekako sklopila koaliciona vlada. Ne postoje ni stranke na nacionalnom nivou jer se izbori održavaju zasebno, na jugu i na severu. Prošlog petka flamanski političar i najverovatniji novi premijer Iv Leterm objavio je da su pregovori prekinuti: „Nema saglasnosti. Sada je na belgijskom kralju da pronađe izlaz iz pat pozicije“. Letermovo saopštenje je možda bio teatralan, ali svakako i mudar gest. Monarhija je jedna od samo nekoliko institucija koje poštuju i Flamanci i Valonci. Ako kralj Albert zatraži kompromis, nema tog političara koji može da odbije suverena. Drugi, međutim, veruju da je to samo poslednji pokušaj da se spase podeljena zemlja.
Profesor Luj Vos, predavač savremene istorije na univerzitetu u Luvenu, potseća da 1830. kada je Belgija izborila nezavisnost od Holandije, nije bilo ni Flamanaca, ni Valonaca – postojali su samo Belgijanci. Danas je, kaže on za BBC, situacija potpuno drugačija. „Ljudi se uopšte ne sreću s nekim ko govori francuski. Šta više, pošto su nam radio, televizija i novine podeljeni po jezičkoj liniji, niko maltene i ne zna šta se dešava u drugom delu zemlje koji se zove Valonija“. Profesor Žan Banua Pile kaže da, ako pitate Valonce, tvrdiće vam da najveća odgovornosot za postojeće stanje leži na flamanskim strankama i iznad svega na Ivu Letermu. „Valonci će se uvek kada flandrijske stranke postave neki novi zahtev pitati šta se krije iza toga, šta Flamanci time zaista žele da postignu. Prosto nema međusobnog poverenja, ali zato ima prilično paranoje“. Bar na papiru, Iv Leterm je idealan kandidat za prevazilaženje belgijske podvojenosti. Po ocu Francuz, po majci Flamanac, Leterm je u Belgiji prava retkost. Mešovitih brakova je malo. Međutim, iako uživa nepodeljenu podšku Flamanaca, prošlonedeljna anketa je pokazala da ga tri četvrtine frankofonskih Belgijanaca ne želi za svog premijera.
Problem je što po belgijskom ustavu nijedna vlada ne može da bude formirana ako je ne čine stranke iz oba dela zemlje. A koji bi to valonski političar koji drži do sebe sarađivao sa čovekom koji je jednom prilikom rekao da „Valonci ne uče holandski zato što su suviše glupi“. Decembra prošle godine, novinari belgijskog frankofonog kanala RTBF su izazvali pravu paniku među sunarodnicima prekinuvši program zbog hitne vesti da je Flandrija proglasila nezavisnost, kralj u bekstvu, a Belgije više nema. Motiv za šalu, kažu njeni autori, bile su stalne tvrdnje političkih stranaka iz Flandrije da više nemaju koristi od Belgije. Kako god bilo, podeljeni i antagonistički politički sistem u Belgiji mora da izrodi vladu. Ako ne, upozorava profesor Lui Vos, istorija nudi zloslutnu lekciju zemljama koje izgube identitet. „Nema razloga da država, koja je nastala u jednom vremenu, mora da traje večno. Kao što ne mora da znači da neki narodi nikada neće nestati. U našem slučaju i to je moguće“, kaže profesor Vos.