Kratka istorija LGBT pokreta u Srbiji: Od „krvavog Prajda“ do potvrde Srpske lekarske komore da homoseksualnost nije bolest

Upravo se počeci LGBT aktivizma i borbe za LGBT prava u našoj zemlji vezuju za ovo udruženje.

Jedni od osnivača “Arkadije” bili su Lepa Mlađenović i Dejan Nebrigić, koji je tragično nastradao decembra 1999. godine.

Lepa Mlađenović napisala je jedan od najrelevantnijih tekstova o počecima organizovanja gejeva i lezbejki u Srbiji, pod nazivom “Prvo je stiglo jedno pismo”.

U tom tekstu ona govori o jednom pismu koje joj je stiglo iz Ljubljane u oktobru 1990. godine.

Tada se osnovao gej-lezbejski Roza Klub u Ljubljani, pa su se Slovenci pitali da li bi i u Beogradu mogao da se otvori sličan klub.

Pismo je stiglo i na adresu Nebrigića, koji je, prema rečima Mlađenović, pozvao i rekao: “Hajde da se i mi okupimo”.

“Zbog pisma iz Roza Kluba. Dejan je zvao telefonom gej poznanike i tako je u stvari počelo samoorganizovanje: prvi susret je bio u poslastičarnici hotela Moskva. U jednom od tih prvih sastanaka, Boris Liler je rekao: ”Arkadija, zemlja ljubavi i slobode…”.

To su bile veoma teške godine za sve građane i građanke Srbije. Zemlja je bila u ratu, nemaštini, sankcijama… Osnovati jedno takvo udruženje kakva je bila Arkadija ustvari je bila velika stvar za LGBT zajednicu, ali sporedno za državu.

Međutim, pošto je sve više lezbejki pristupalo Arkadiji, izrazile su želju da se odvoje od muških članova, pa je tako u martu 1995. osnovana prva lezbejska grupa u Srbiji – Labris, koja je prvo delovala unutar Arkadije, da bi se potom osamostalila.

Prva Parada ponosa održana je 30. juna 2001. godine pod nazivom “Ima mesta za sve nas” u organizaciji Labrisa i tadašnjeg Gejtena, a sadašnjeg Getena. Nažalost, bio je to “krvavi Prajd”, jer su huligani i desničari napali učesnike i ulesnice.

Snimak koji je obišao svet bilo je prebijanje jednog plavokosog mladića. Bio je sav krvav.

Po podacima Labrisa, piše u “Čitanki od A do Š o lezbejskim i gej ljudskim pravima”, oko 40 osoba je lakše povređeno a dve teže, dok planirana proslava na Trgu Republike, kao i tribine, pozorišna predstava, koncert klasične muzike i koktel nisu realizovani.

Druga Parada ponosa održana je tek 2010. godine. Nažalost, ponovo su huligani pokušali da napadnu učesnike i učesnice, pa kada su ih bezbednosne snage sprečile u tome, sukobili su se sa njima, rušili su Beograd, razbijali izloge, automobile…

Policija je učesnike i učesnice maricama sprovela do stanova, odnosno bezbednih delova grada, ali nisu svi bili zaštićeni.

Naredne dve godine, Prajdovi su bili zabranjivani. Međutim, ovde je važno istaći još jednu akciju iz septembra 2013. a to je tzv. (Po)noćni Prajd.

Naime, nakon što je te godine ponovo zabranjeno održavanje Parade ponosa, nekoliko stotina ljudi ipak je prošetalo od Vlade Srbije do Narodne skupštine.

Taj ponoćni Prajd organizovan je spontano. LGBT osobe i oni/e koji ih podržavaju organizovali su se zbog revolta, jer je država opet zabranila Prajd.

Od 2014. Parade ponosa održavaju se bez većih incidenata.

Podsetimo, u martu 2003. ubijena je Merlinka (Vjeran Miladinović), prvi javno deklarisani transvestit na prostorima bivše Jugoslavije.

Merlinku, piše u Labrisovoj “Čitanki od A do Š o lezbejskim i gej ljudskim pravima”, pamtimo po ulogama u filmovima “Marble ass”, reditelja Želimira Žilnika i “Lepe žene prolaze kroz grad”.

Autorka je romana Terezin sin (objavljenom 2001. godine i dopunjeno izdanje 2002. godine).

U aprilu 2003. donet je zakon o javnom informisanju Republike Srbiji koji članom 38 zabranjuje govor mržnje i prema osobama istopolne orijentacije, a u martu 2005. usvojen je Zakon o radu koji u delu zabrana diskriminacije štiti i prava istopolno orijentisanih osoba.

Srpska lekarska komora je 2008. godine javno potvrdila da se homoseksualnost više ne nalazi na listi bolesti u Srbiji.