Kratki roman o ratu s celim svetom

Već sama činjenica da će ovo što sad radim narednog trenutka postati prošlost, definiše istoriju kao rezervoar svega onoga što se u mom životu desilo, onoga od čega se moj život sastoji.

***

Život je sav satkan od prošlosti i ja sam još kao klinac voleo da prebirem po njoj. Plakao bih kad bih se setio nekog letovanja, koje je bilo pre samo dve godine, ili kad bih se setio nekog dočeka Nove godine, bez obzira što sam znao da će doći i lepša letovanja i lepši dočeci, to neće više biti ona letovanja i oni dočeci kojih se sećam.

***

Dakle, suština mog prisećanja jeste tuga što je nešto lepo prošlo i ona je izraženija u odnosu na osećaj sreće dok je to Nešto trajalo.

***

Sećam se dečijih cipela u jaslicama. Sva deca koju su roditelji dovodili u jaslice morala su da se izuvaju i u predsoblju, odmah posle ulaznih vrata, stajalo je nekoliko desetina parova dečije obuće. Takođe, sećam se i trošnih fasada u Ulici vojvode Dragomira, na Vračaru, gde je bio moj prvi vrtić.

***

Gledao sam kroz prozore i razmišljao kako bi bilo super da mogu da odem iza nekog od tih prozora i zidova i gledam šta ljudi tamo rade, umesto da se smaram u ovom vrtiću, sa svom tom ostalom decom.

***

Kada smo se preselili sa Zvezdare u Dvadeset deveti novembar, bilo mi je pet i po godina i sećam se zastrašujuće gomile autobusa na okretnici koja je tada bila kod Botaničke bašte i polusveta koji je tamo čekao autobuse za naselja na levoj obali Dunava. Sve je bilo puno dima, pošto su čak i devetospratnice imale svoje kotlarnice na ugalj, zbog čega sam vrlo brzo dobio astmatična gušenja.

***

Sećam se koliko mi je tada bio impozantan pogled sa devetog sprata, sa naše terase, na donji Dorćol, Dunav, Zemun i palilulsku ravnicu. Isti pogled mi, trideset pet godina kasnije, kada sam se odatle selio, uopšte neće nedostajati, ne zato što sam se na njega navikao, već zato što je postao odvratan, zahvaljujući dvodecenijskom investitorskom divljanju.

***

Išao sam u „Vuk Karadžić“. Roditelji su me lažno prijavili u Đušinu, kako bi mogli da me upišu tamo, jer sam teritorijalno pripadao „Prvoj proleterskoj“, koja je bila na lošem glasu. Do danas nisam upoznao nekoga iz «Prve proleterske», a „Vuk“ sam voleo od početka do kraja školovanja, koje sam generalno mrzeo.

***

„Vuk“ je opravdao moja i očekivanja mojih roditelja. Direktorka LJiljana Šaper vodila je jednu ozbiljnu školu za male pionire. Insistiranje na jednakosti, praktikovanje komunizma, ali bez idolopoklonstva Josipu Brozu, uz tolerisanje zaluđenosti „Ratovima zvezda“.

***

Učiteljica Zorica Radić, koja je izgledala i oblačila se kao partizanka, bila je zaista druga majka, koju nam je, po službenoj dužnosti, dodelio socijalistički sistem. Nekoj deci je čak bila i bliža od roditelja. Sve je bilo super, a onda je došao Slobodan Milošević i onda je skoro sve posalo sranje.

***

Naročito se u mom sedmom razredu osetilo da je sistem počeo da se raspada. LJiljana Šaper nije mogla da zaustavi talas nacionalizma i hajdučije, ali mi smo tek otkrili onanisanje i pank, pa nam predstojeća propast SFRJ i nije toliko teško pala.

***

Na kraju prvog srednje počeo je rat u Hrvatskoj, a na kraju četvrtog razreda kraj rata još nije bio na vidiku, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni.

***

Bilo nam je super u Pravno-birotehničkoj, jer je bilo puno devojaka, bežanje sa časova se u dobroj meri tolerisalo, bilo je predmeta kojima uopšte nisi morao da se baviš da bi imao dvojku, mada, imali smo i Melaniju, profesorku fizike, koja je obarala na popravni, a i na popravnom. Pravne tehničare. Birotehničare. Daktilografe. U Pravnoj, gde smo fiziku imali samo u drugom razredu.

***

U to doba u školu sam nosio bombu, koju mi je poklonio ortak, čijem ćaletu je sa ratišta stiglo raznovrsno naoružanje. Prodao sam je Glavatom za pedeset maraka, a on je sebi, deset godina kasnije, pucao u glavu, u Drinčićevoj.

***

Prvi i četvrti razred srednje sam bio odličan, a drugi i treći dobar. Bežao sam sa časova, ali ne i iz školske zgrade. Voleo sam školsku zgradu, njene klozete, njeno dvorište, njene hodnike i njena stepeništa.

***

U srednjoj školi sam otkrio alkohol, veoma mi je prijalo da se razvalim kao bulja, a naročito da ga kombinujem sa apaurinima, koji su ostali iza moje pokojne babe. Imao sam nekoliko jakih i nezaboravnih zaljubljivanja, a imao sam i jedan bend.

***

Upisao sam Pravni 1994. i deset dana kasnije otišao na Kipar, da probam da se izvučem iz ovog sranja u kome i danas živim. Nisam uspeo da nađem čak ni posao perača sudova, pa sam veoma brzo zapalio nazad, gde sam, tokom studiranja, jedno vreme prodavao benzin iz flaše, na uglu Višnjićeve, sa tečom moje tadašnje devojke.

***

Ortak i ja smo puno pili tokom studiranja, kod njega, po celu noć, na jedanaestom spratu, na ćošku Cvijićeve i Dvadeset devetog.

***

Ispite sam učio prosečno po sedam dana, a ocene koje sam dobijao kao rezultat takve taktike bile su prosečno šestice. Apsolvirao sam u roku, 1998.

***

„Malu“ diplomu uzeo sam 2006, kad je uvedena Bolonja. Učio sam sedam dana radno pravo u redakciji „Plejboja“ i u septembarskom roku dobio sedam kod Šunderića. Na predavanja nisam išao, kao ni na vežbe, ali na proteste jesam. I to svaki dan!

***

Neću kriti, kao tinejdžeru mi je bio simpatičan Šešelj, ali su me studentski i građanski protesti 1996/97. napokon do kraja oblikovali kao građanina. I danas stojim iza svega za šta sam se tada borio. Danas, možda više nego ikad, praktikujem građansku borbu, koju sam izučio tada.

***

Nekoliko puta sam pravim čudom izbegao batine i, zajedno sa svima ostalima koji su bili svakodnevno na ulicama, pobedio. Tad sam sebi rekao: – Među ovakvim govnima, u ovakvom sranju od zemlje, nećeš se baviti pravima. Ovakvim monstrumima nećeš biti ni sudija, ni tužilac, a kamoli advokat. Radi bilo šta drugo.

***

Na Svetog Savu 1992, odazvao sam se pozivu za uvođenje u vojnu evidenciju. Nisam imao pojma o čemu je bila reč. Odem u vojni odsek i tamo sretnem Sašu Markovića, iz osnovne.

***

Neonke su treperele, vetar je duvao kroz prastaru drvenariju, jedan izmučeni vojnik prošao je kraj nas sa izrazom kakav nikad ne bih poželeo na svom licu, a onda se pojavio i referent, prosedi brkati đavolov šegrt, koji nas je ubeležio, dao nam vojne knjižice i poslao kućama.

***

Kako sam izašao na ulicu, tako sam odlučio da ni mrtav neću ići u vojsku. Narednih godina izbegavao sam i izbegavao vojne pozive, čak sam upisao i filozofiju, kada sam apsolvirao prava, kako bih bar na taj indeks mogao da se vadim, a onda sam 2002. prvi put otišao na lekarske preglede.

***

Pravio sam tamo neka sranja i njihovi psihijatri su zaključili da sam nesposoban za služenje vojnog roka u trajanju dve godine. Sledeći put zaključili su da sam trajno nesposoban.

***

Kad sam digao ruke od prava, počeo sam da pišem. Uzaludni pokušaji trajali su od proleća 1998. do jeseni 1999. kao i demonstracije Saveza za promene. Murija nas je izmlatila tokom prvih nekoliko okupljanja, a kad je protest obesmišljen, kada smo svedeni na stotinak mentola koji se šetaju žutom trakom, režim nam je dopustio da to radimo, kao živi pokazatelj šta će se desiti onima koji se pobune.

***

E, baš tih neveselih demonstrantskih dana, konačno sam pronašao svoj književni stil, to jest stil od koga me neće biti blam. Bilo je to krajem septembra 1999. Počinjem da pišem priče, po jednu na svaka dva dana. I tako stotinak njih. Najbolje od tih priča objavljene su kasnije u dve zbirke. Tada su mi priče, zahvaljujući Vanji Buliću, bile objavljivane u časopisu Duga, od proleća 2000. pa sve do proleća 2001.

***

Rešio sam da napišem roman još u proleće 2000, ali sam napravio tipičnu početničku grešku, pisao sam nešto, a nisam pojma imao tačno šta. Imao sam junaka, imao sam kao neki zaplet i onda sam kao nešto pisao, i onda bi mi postajalo dosadno, pa bih pisao na silu i onda bih odustajao kad bi mi postalo očigledno da je reč o totalnom sranju.

***

Jedan takav „Kratki roman o ratu s celim svetom“ sam na jedvite jade tokom leta 2000. priveo kraju i to je u tom trenutku bio moj prvi roman, mada sam duboko u sebi znao da je to zapravo isiljeno i poludovršeno delo.

***

Sedeo sam jednog dana u Dugi, kad nailazi Nebojša Jevrić, u tom trenutku jedan od mojih književnih idola. Kaže „Super su ti priče“, ja svršim u gaće. Pita: „A jel imaš roman“ i ja mu iskreno kažem „Nemam.“ Pita dalje: „A koliko ti je godina?“, ja kažem „Sad ću dvadeset pet“, a on digne obrve i kaže „Ako imaš dvadeset i pet godina, a nemaš roman, ti nisi pisac.“

***

I odem kući i u narednih dvanaest dana napišem „Ples sitnih demona“, moj prvi pravi roman. U to doba, „Kratki roman o ratu s celim svetom“ je u „Narodnoj knjizi“ na čitanju. Profesor Radivoje Mikić, kod koga je bio rukopis, hteo je da se upoznamo. Bilo mu je zanimljivo što je u književnost zalutao neko potpuno nepoznat sa „jedinstvenim“ književnim stilom.

***

Na tom sastanku saopštio mi je da je „Kratki roman“ isiljen i previše groteskan i da „Narodna knjiga“ ne može da ga objavi. Sugerisao mi je da unesem neke izmene u tekst, ali ja sam iz ranca izvadio „Ples sitnih demona“ i zamolio ga da pročita. Pozvao me je posle dve nedelje da mi kaže da mu se rukopis jako dopao i da će ga „Narodna knjiga“ objaviti.

***

*Živim teško. Uglavnom od stana koji sam prodao, a od prodaje knjiga živim kad se desi neki bestseler, a on se ne dešava svake godine. Nikada i nisam pisao da bih živeo od toga, pišem da bih stvorio kvalitetna književna dela, a preživljavam od novinarstva – tačnije od TV emisija i kolumni, a sviram i gitaru kod supruge u Crvenom vetru.

***

Najviše volim svoje tekstove, pa tako i urednikovanje njima. Obožavam da sečem i dorađujem ono što sam napisao. To su dva podjednako uzbudljiva dela istog posla. Kad je reč o drugima, dešavalo se, naročito kada sam bio urednik u Maximu, da dve trećine novine napišem sam, jer se bojim da neko drugi neće biti dovoljno duhovit.

***

Radio sam i kao kreativni urednik u jednim bizarnim dnevnim novinama krajem 2012. i već posle tri dana glavni urednik je počeo da pije dijazepame, a ja ksanaks. Posle sedam dana sam dao otkaz. To je grozno. Raditi na nečemu ceo dan, onda to sutra izađe, i živi do prekosutra. A moraš da ga zameniš nečim novim.

***

Otišao sam u Banjaluku, u proleće 2015, da na ATV gostujem u „Jedan na jedan“. I posle snimanja emisije, upoznam Blagog i Zahu, tamošnje TV reditelje i jako se dobro skontamo. Nekoliko nedelja smo smišljali šta bismo mogli zajedno da napravimo i onda sam došao na ideju da snimimo emisiju, koja bi bila satirična kombinacija „Utiska nedelje“ i listanja dnevne štampe.

***

Tako je nastala „390 stepeni“. Od te emisije je bilo dobro jedino njenim gledaocima. Meni je bilo jako teško da je vodim, da slušam šta gost priča, da razmišljam o tome šta ću ga sledeće pitati…

***

Uskoro se javio Nenad Kulačin sa svojim genijalnim predlogom, da imam još jednog voditelja i tako smo napravili „Dobar, loš, zao“. Pošto Kulačin i ja funkcionišemo u voditeljskom smislu sa po pola mozga, onda tim spojem možeš da napraviš jednog dobrog satiričnog TV voditelja, u dva tela. Za sada, posle šezdesetak snimljenih epizoda, sve je super i sa njim i sa TV Šabac, očekujem da će tako i ostati.

***

Toliko sam ostrašćeno gotivio Đinđića, da nisam želeo da vidim bagru kojom je bio okružen. Da nije bilo Vojislava Koštunice, koji je sa Miloševićevim vampirima podrivao sve ono za šta smo se borili, uveren sam da bi i sam Đinđić imao bolju kontrolu nad pljačkašima i bagrom iz svog okruženja.

O sagovorniku

Marko Vidojković rođen je u Beogradu 1975. Po obrazovanju je pravnik. Objavio romane: Ples sitnih demona (2001), Đavo je moj drug (2002), Pikavci na plaži (2003), Kandže (2004), Sve crvenkape su iste (2006), Hoću da mi se nešto lepo desi odmah (2009), Kandže 2: Diler i smrt (2012), Urednik (2014) i E, baš vam hvala (2017). Objavio je i zbirke priča: Bog ti pomogo (2007) i Priče s dijagnozom (2015). Za roman Sve crvenkape su iste dobio je Vitalovu nagradu, a Kandže su osvojile nagrade „Kočićevo pero“ i „Zlatni bestseler“. Marko Vidojković je bio urednik u magazinima Maxim i Playboy, kao i u beogradskoj kancelariji zagrebačkog izdavača knjiga Profil. Svirao i pevao u bendovima The Goblins, Toxic Noise Team, On the Run, Snowdrop i Strap On. Trenutno je gitarista i prateći vokal u bendu Crveni vetar. Aktivista i borac za ljudska prava.

Na kraju prvog srednje počeo je rat u Hrvatskoj, a na kraju četvrtog razreda kraj rata još nije bio na vidiku, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni.

Bilo nam je super u Pravno-birotehničkoj, jer je bilo puno devojaka, bežanje sa časova se u dobroj meri tolerisalo, bilo je predmeta kojima uopšte nisi morao da se baviš da bi imao dvojku, mada, imali smo i Melaniju, profesorku fizike, koja je obarala na popravni, a i na popravnom… U to doba u školu sam nosio bombu, koju mi je poklonio ortak, čijem ćaletu je sa ratišta stiglo raznovrsno naoružanje. Prodao sam je Glavatom za pedeset maraka, a on je sebi, deset godina kasnije, pucao u glavu, u Drinčićevoj.

***

Toliko sam ostrašćeno gotivio Đinđića, da nisam želeo da vidim bagru kojom je bio okružen.

Glosa_Poraženima pripada ona skrivena dobit, ćutnje i meditacije. Da li je ko video pobednika koji meditira? Nemaju oni vremena za mozganje, kad treba čim pre polučiti svu dobit koju im pobeda omogućuje. Kao da pobeda ima nešto protivmisleće u sebi, jer kad smo već zauzeli Smoljni, izmasakrirali Romanove, spalili Varšavu, srušili Hirošimu, ubili Aljendea, šta ima još da se misli!