Kratko putovanje kroz istoriju fotografije

Mali broj ljudi se zapita šta je bilo pre, kakav je put prevalila fotografija u svojoj kratkoj, toliko uzbudljivoj i plodnoj istoriji da se knjiga Kratka istorija fotografije (Kulturni centar Beograda) može čitati kao avanturističko-istorijski roman, za šta je zaslužna njena autorka Jelena Matić. Napisana pitko, ali s obiljem neophodnih informacija, učiniće da o fotografiji počnete da mislite kao o jednom od najvažnijih izuma modernog doba.

Danas ne možemo ni da zamislimo kako je bilo PRE fotografije jer smo svi rođeni POSLE fotografije. Iako fotografija kao medij komunikacije postoji tek 178 godina – računajući zvaničnu objavu patenta (Luj Dager, 1839), ona je za nepuna dva veka postojanja uspela da približi celokupnu istoriju čovečanstva svima nama kroz razne publikacije u kojima su reprodukcije slika, crteža, skulptura, mozaika, rukopisa… jednako važne kao i sam tekst. Te reprodukcije su, naravno, fotografije. Dakle, fotografija ne samo da je svedok vremena u rasponu od poslednja tri veka već je sačuvala i sve ono što se desilo još od prvih civilizacija.

Mnogi se drznu da kažu kako je fotografija reprodukcija stvarnosti. Iako na prvi pogled to tako zaista izgleda, stvar je, srećom, mnogo kompleksnija i intrigantnija. Istina je da fotografija kao predložak najčešće koristi stvarnost, opipljivi i vidljivi svet oko nas. Međutim, ona može biti i potpuno apstraktna – u mračnoj komori uz upotrebu svetla i hemije, možete kreirati beskonačan niz unikatnih fotografskih slika. Ona takođe pokriva mnoge oblasti i poprima specifična svojstva, te je tako komercijalna, porodična, amaterska, portretna, modna, fotografija kao umetnost, novinska… Upravo zbog tih brojnih lica fotografije neophodno je da budemo vizuelno pismeni, da fotografsku, televizijsku, filmsku i svaku drugu sliku ne uzimamo zdravo za gotovo jer je njeno čitanje uslovljeno brojnim okolnostima: ko, na primer, posmatra fotografiju (uzrast, edukacija, stalež, kultura…); gde je posmatra (dnevne novine, magazin, knjige, televizija, bilbordi, društvene mreže, privatni album, galerija…); zašto je posmatra (zabava, edukacija, posao, umetničke aspiracije…); kako je posmatra (kao konzument, profesionalac, amater…)

I na kraju dolazi tehnika. Ukratko, nekada je bila analogna (staklene, metalne ploče, papir, film…), a danas je digitalna (senzor). Tehnika u velikoj meri utiče na sam izgled fotografije ali nije presudna. Tehničnost fotografije odavno više nije njena glavna osobina, već su to intelekt i imaginacija osobe IZA foto-aparata. Prirodno je da se samim tim razvila i teorija fotografije, koja je već sa svojim rodonačelnikom Valterom Benjaminom dobila magične osobine. Analizirajući fotografije čuvenog Ežen Atžea – svedoka Pariza koji nestaje na prelomu 19. i 20. veka, on kaže: „On je tragao za izgubljenim i skrivenim, i stoga se njegove slike okreću protiv egzotičnog, blistavog, romantičnog zvučanja u imenima gradova; one isisavaju auru iz stvarnosti kao vodu iz broda koji tone. – Šta je zapravo aura? Naročito tkanje prostora i vremena: neponovljiva pojava daljine, koliko god da je blizu to što je udaljeno“. Baš ta aura jeste razlog zbog kog nas fotografija opčinjava i danas, iako se pomalo utapa u sopstvenoj hiperprodukciji koja se broji bilionima.
Put koji je fotografija prešla od komplikovanih, skupih i zametnih tehnika pa sve do početka razvoja nepodnošljive lakoće digitalne tehnologije, sažeto je predstavila Jelena Matić u svojoj prvoj objavljenoj knjizi Kratka istorija fotografije. Reč je o osmoj knjizi u ediciji Foto Artget – Teorija, koju uređuje Vesna Danilović, ujedno i pokretač galerije Artget – jedine specijalizovane fotografske galerije kod nas. Važno je naglasiti da je ovo prva knjiga u ediciji Foto Artget – Teorija iz pera domaćeg autora (sve prethodne su prevodi), pa još u oblasti istorije fotografije, čime posebno dobija na značaju. Jelena Matić je istoričarka umetnosti i medija koja se još tokom studija usmerila ka fotografiji, što u našoj sredini nije čest slučaj. Prve tekstove počela je da piše za časopis za kulturu fotografije ReFoto, davne 2002, u kom sam bila glavna i odgovorna urednica. Nakon uobičajenog zagrevanja s kratkim najavama izložbi, konkursa i ostalih dešavanja vezanih za fotografiju, predložila sam joj da se bavimo istorijom fotografije koja je ne samo važna već i izuzetno zanimljiva i inspirativna za sve dolazeće generacije. Međutim, trebalo ju je pametno servirati jer je ipak reč bila o časopisu, a ne stručnoj knjizi. Tako je nastala rubrika Popularna istorija fotografije u kojoj je Jelena Matić pretresla sva bitna dešavanja u fotografiji, sve pravce i izme, ujedno ih postavljajući u opšti istorijski i društveni kontekst – nešto bez čega se fotografija ne može proučavati.

Knjiga Kratka istorija fotografije nastala je upravo na tim tekstovima, naravno u proširenom i izmenjenom izdanju, ali je sačuvala tu bitnu nit – da bude sažeta, jasna i zanimljiva za čitanje svakome, ne samo fotografima i onima koji su za nju profesionalno ili amaterski vezani. Ova knjiga, deo je opšte kulture i obavezno je štivo za svakog ko želi da stekne pravilan uvid u razvoj medija (fotografije, štampe, filma, izdavaštva…) i umetnosti uopšte. Mnoga istorijska dešavanja jasnija su i potpunija upravo kroz razvoj fotografije i može se reći da je u istoriji fotografije sadržana i istorija sveta i čovečanstva.

Knjiga je podeljena na šest celina koje daju jasan uvid u glavna razdoblja fotografije, bilo da se tiču tehničkih rešenja i novina, bilo da se govori o umetničkim pravcima, uticajima i preplitanju s ostalim granama umetnosti. Takođe, sva dešavanja u burnom životu fotografije neminovno prate i burna društvena dešavanja, pa se tako, logički, izdvajaju celine vezane za Američki građanski rat, i II svetski rat, kao i period između dva rata, koji je u istoriji umetnosti bio jedan od najuzbudljivijih i najplodnijih što se, svakako, odrazilo i na fotografiju. Kasnije ratove uglavnom su pokrivale agencije, pre svega čuvena agencija Magnum, magazini i, naravno, dnevne novine, čija je ekspanzija dovela do stvaranja novinske fotografije kakvu i danas poznajemo.

Iako svakom istorijom fotografije dominira zapadnoevropska i severnoamerička fotografija, Jelena Matić je uvrstila u svojoj knjizi i fotografiju u Meksiku i Japanu, čime se stiče bolji uvid u razlike i veze koje su fotografi stvarali na različitim kontinentima i kulturama. Neizostavna je i ruska avangarda, a posebno poglavlje posvećeno je istoriji fotografije u Srbiji. Iako je za ovo izdanje nacionalna istorija fotografije morala biti u velikoj meri skraćena, ona obuhvata najvažnije događaje, fotografe, ateljee, izložbe i knjige, što svakom čitaocu može dati dobar pregled zbivanja. Naročito je dobro što se poglavlje o srpskoj fotografiji nalazi na kraju knjige, pa se njeno mesto u odnosu na fotografiju u svetu može jasno sagledati.

Kao i svaka istorija fotografije, ova knjiga pretežno je usmerena na početak, prvu polovinu i sredinu 20. veka, ali tu je osvrt i na konceptualnu i postkonceptualnu fotografiju, nove načine prezentacije (internet, društvene mreže), kao i poseban deo posvećen fotografskim knjigama koje danas doživljavaju veliku ekspanziju, raznovrsnost i popularnost.

Obavezan deo ovakvih knjiga čine i ilustracije. Ima ih daleko od dovoljnog, ali finansijska konstrukcija, koja je uvek nažalost presudna, uslovila je njihov broj. Iz istog razloga sve reprodukcije su štampane crno-belo. Ali ovo svakako nije knjiga koja se čita u krevetu, pred spavanje ili za razonodu. Da biste stvarno sagledali istoriju fotografije i brojne autore koji su je gradili neophodno je da je čitate uz internet ili drugu literaturu jer vas, praktično, svaka druga rečenica može odvesti u novo istraživanje i saznanje. Dokle ćete u tome ići, zavisi samo od vas.

Autorka je vanredna profesorka na novosadskoj Akademiji umetnosti i beogradskom Alfa univerzitetu