Krcunove poslednje reči – Šta to uradi?

Zvanična verzija o tragičnom udesu nikad nije prihvaćena, već vlada uverenje da je saobraćajnu nesreću vešto isplanirao Josip Broz Tito. Poznat je i vic u kojem Tito, kada mu saopštavaju da je Krcun poginuo, pogledavši na sat pita: „Šta, već je pola dva?“

Prema zvanično sprovedenoj istrazi, njegova nova kola, koja su mu dodeljena neposredno pred polazak, zbog velike kiše proklizala su po blatu, usled čega je vozač izgubio kontrolu nad vozilom koje je sletelo sa puta, i pri brzini od 130 km/h udarilo u drvo.

Da ima osnova da se sumnja u zvaničnu verziju, pokazali su događaji povodom dvadestpetogodišnjice Krcunove smrti, krajem osamdesetih. Tada se povela velika polemika u javnosti da li je to bila saobraćajka ili je namešteno ubistvo. Zanimljivo je da je načelnik saobraćajne policije SUP Beograd Slavko Ristić, koji je potpisao saopštenje komisije koja je izvršila uviđaj na mestu Krcunove pogibije, avgusta 1990. promenio iskaz i tvrdio da to nije bila saobraćajna nesreća i da je izveštaj montiran.

– Zapisnik sam potpisao jer sam morao. Svestan sam da je to naređenje odozgo. Sve je bilo unapred sročeno, a slupana kola odvezla je 12. uprava, tvrdio je Ristić.

Komisija Vojnotehničkog instituta je prilikom pregleda ostataka vozila konstatovala da je oštećena poluosovina zadnjih pogonskih točkova, koja je nastala usled pokušaja nasilnog odvrtanja poluosovine pre udesa, „navode na sumnju da diferencijal i pre udesa nije bio ispravan“. Ne postoji pisani trag da je neko nešto radio sa poluosovinama, a nov automobil ne izlazi iz fabrike sa ovakvim oštećenjima.

Poslednji Krcunov susret sa Titom opisuje u svom radu istoričar Venceslav Glišić. On navodi da je Tito 1963. pozvao Krcuna na Brione i da mu je ovaj tada rekao da je nekorektan prema Srbima poslednjih godina i da ih udaljava od sebe i upitao kako to da su mu sumnjivi svi Srbi istaknuti ratni komandanti. Tito se naljutio i hteo da se udalji, a Krcun mu je dobacio – „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu“, misleći na sebe i Rankovića.

Ubrzo posle toga došlo je do saobraćajne nesreće. Pored Krcuna, poginuo je i Svetolik Lazarević, a nekoliko dana kasnije i vozač Milorad Lomić. Olga Živković i Ljubo Mijatović su bili ozbiljno povređeni.

Mijatović je pričao da kad su kola proklizala na desnu stranu i kad je vozač pokušao da ih vrati na drum, ona su izletela na levu stranu i udarila u drvo. Krcun je samo uspeo da kaže – Šta to uradi? Krcun je od siline udara bio smrvljen između prednjeg sedišta i haube. Oba preživela svedoka tvrdila su da je reč o proklizavanju kola, dok su Krcunova majka i sestra mislile da je reč o ubistvu. Tito nije prisustvovao sahrani već je poslao venac. Na dan Krcunove sahrane Tito je primio glumca Kirka Daglasa.

„Druže Tito, šteta što nisi Srbin“

Bio je strastan navijač Crvene zvezde i retko je propuštao njene utakmice. Skoro od osnivanje je bio u njenoj upravi i bio je među inicijatorima da se izgradi veliki stadion i prikupljao je sredstva za izgradnju. „Partija pa Zvezda“, često je govorio, a Tito je jednom prilikom rekao da su „naročito strasni navijači Penezić i Isa Jovanović, njih će kap udariti na utakmici“. Drugi hobi bio mu je lov i dugo godina je bio predsednik Lovačkog saveza Srbije. Posebno je cenio Tita, ali se nije libio da mu kaže svoje mišljenje o nekom problemu, pa je verovatno odatle i potekla priča da mu je rekao: „Druže Tito, šteta što nisi Srbin“.

Nedostatak dokaza

O Krcunovoj ulozi istoričar Srđan Cvetković kaže da je Slobodan Penezić Krcun imao nezaobilaznu ulogu u sistemu masovne represije prema političkim protivnicima, koji je bio prisutan prilikom ustoličenja komunističkog režima. „Kada govorimo o likvidacijama bez suđenja, o montiranim procesima, o slanju ljudi na Goli otok, ne možemo da ne govorimo i o Krcunu, koji je u tom periodu bio na čelu republičke Ozne“, kaže Cvetković. Prema njegovim rečima, ipak bi bilo nepošteno pripisati njemu sve ove zločine, jer su iznad njega bili i Aleksandar Ranković i usko partijsko rukovodstvo i na vrhu piramide sam Tito. Govoreći o kontroverznim okolnostima pod kojima je Krcun poginuo, Cvetković kaže da je nedostatak pouzdanih dokaza povoljan teren za brojne teorije zavere.

– Kontekst njegove pogibije je svakako sumnjiv, pogotovo u svetlu činjenice da se događa svega godinu dana pre Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića. Mislim da je potpuno izvesno da bi i Krcun podelio Rankovićevu sudbinu da je doživeo to doba. Pao bi i on u obračunu sa „rankovićenštvinom“, kako su to tada zvali – ističe Cvetković. V. J.

Hapšenje Kalabića i Mihailovića

Smatra se da je Krcun lično učestvovao u trijaži srpskih zarobljenika pred streljanje za Kočevski rog, u operacijama koje su u Srbiji planirane za likvidaciju Ravnogorskog pokreta i opozicije, u sprovođenju prisilnog otkupa i uvođenje seljaka u takozvane radničko-seljačke zadruge. Jedan od najvećih uspeha Ozne bilo je hapšenje Dragoljuba Draže Mihailovića 12. marta 1946. u okolini Višegrada. Sam čin i do danas je ostao sporan. Prema zvaničnoj verziji, u hapšenju je ključni faktor bio Nikola Kalabić, komandant Kraljeve garde, dok drugi izvori navode da je Mihailović uhapšen na prevaru u saradnji sa saveznicima.