Kreativnu moć mladih u borbi protiv pušenja mora da podrži sistem

Svetski je poznat primer Islanda, gde je, uz ostale mere, uvođenjem dodatnih sportskih, muzičkih, plesnih i drugih umetničkih programa smanjen procenat pušača među mladima od 15 i 16 godina sa 23 odsto (1998.) na svega tri odsto (2016.)

Pozitivnih primera adekvatnog rada sa mladima u prevenciji i sprečavanju neželjenih ponašanja, kao što su upotreba alkohola, duvana i opijata, ima i u Srbiji. Razgovarali smo sa Svetlanom Mladenović Janković i Anđelkom Grujičić iz Centra za promociju zdravlja Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, koje imaju bogato iskustvo u uspešnom kreiranju i sprovođenju ovakvih programa.

*U svom radu ističete važnost otvaranja prostora za kreativnost kod mladih. Kako možemo uticati na širenje tog zdravog prostora i čiji je to zadatak? Kakva su vaša iskustva?

SVETLANA MLADENOVIĆ JANKOVIĆ: Aspekt kreativnog izražavanja je važan svim ljudima u svim životnim dobima, ne samo u fazi odrastanja. Možemo čak reći da je on neodvojivo vezan za elementarni osećaj životnog zadovoljstva i samoostvarenja. To, naravno, ne znači da neko mora biti talentovan ili imati određenu umetničku “žicu”.

Kreativnost se može ispoljiti kroz mnoge segmente života i rada, pa tako i kroz proces učenja. Takvim pristupom, koji značajno odstupa od jednostavnog prenošenja znanja, usvajanja i reprodukovanja činjenica, povećava se verovatnoća da krajnji ishodi učenja (dakle, sticanje novih znanja i veština) budu dugotrajniji i nekako ličniji – da postanu čvrsto integrisani u biće, svest i stavove. Tako stečeno znanje ima veće šanse da pozitivno utiče na ponašanje, odnosno neke važne životne odluke.

Učenje se prirodno uvek vezuje za sektor prosvete, dakle za škole, i to je nesporno važno mesto sticanja životnih znanja. Ipak, moramo shvatiti da potencijal za učenje (pa i kreativno ostvarivanje) leži svuda oko nas, što ipak ne znači da je uvek i svima dostupan i/ili dovoljno vidljiv. Učiniti ga pristupačnim svima, pa (što da ne?) i atraktivnim, to je zadatak svih – počev od roditelja, a mora uključivati sve segmente društva (nikako ne samo školu!).

Rad sa decom i mladima školskog uzrasta kroz realizaciju programa “Kreativni rad sa učenicima na prevenciji zloupotrebe psihoaktivnih supstanci”, koji Gradski zavod za javno zdravlje sprovodi već deset godina, pokazao je da upravo njegova istraživačka i kreativna komponenta predstavljaju ključ uspeha i dobrog prijema i kod dece i kod nastavnika.

Ono što je posebno važno u realizaciji programa jeste direktna aktivacija dece, izlazak iz školskih okvira i udžbenika da bi se došlo do što pouzdanijih informacija, što znači i uključivanje širokog spektra relevantnih institucija i stručnjaka u proces saznavanja i kreativnog oblikovanja prikupljenih informacija. Pokazalo se da takav pristup definitivno dovodi do željenog unapređenja znanja dece kada je reč o psihoaktivnim supstancama.

*Ima li informisanje o štetnosti pušenja vitalnu ulogu? Da li je baš svako suočavanje mladih sa podacima o posledicama pušenja gajenje kulture straha?

ANĐELKA GRUJIČIĆ: Informisanje je nesporno važno, ali – kada se koristi kao samostalan metod, neobogaćen svim drugim aspektima prevencije, daje vrlo ograničene rezultate. Naravno – postoji određeni broj dece (i odraslih, naravno!) koji će na same informacije o štetnosti pušenja odreagovati upravo na nama željen način – nikada neće početi da puše.

Ako znamo da takva kategorija ljudi zaista postoji, nemamo razloga da se odreknemo informisanja javnosti kao jedne od validnih metoda zdravstvenog vaspitanja. Zbog toga je i u našem programu rada sa decom deo koji se odnosi na prikupljanje informacija veoma važan.

Ipak, poznato je da znanje i ponašanje često nisu jednoznačno povezani. Za to su dokaz brojna istraživanja koja nam daju uvid u to da, recimo, ogroman deo populacije zna da je pasivno pušenje štetno po zdravlje, ali da daleko manji procenat njih podržava zabranu pušenja u zatvorenom prostoru.

Takve nedoslednosti u vezi između znanja, stavova i ponašanja ukazuju da je pored prostog informisanja (ali nikako bez njega!) neophodno uvesti i dosledno primenjivati brojne druge mere prevencije, a one su neretko zadatak drugih resora, ne samo zdravstva. Kada se stvori takav čvrst, višeslojan kontekst, informacije dobijaju utemeljenje, a onda ishod ne može (i ne treba) da bude strah, već racionalno rezonovanje i postupanje.

*Imate veliko iskustvo javnog govora i promocije pozitivnih vrednosti. Koliko je moguće da razmišljamo o stvaranju nove generacije komunikatora među mladima? Mogu li oni biti ambasadori kreativnost i zdravih životnih izbora?

SMJ: “Na mladima svet ostaje” nije fraza i tu nema nikakve dileme. Istraživanja u promociji zdravlja obilato dokazuju da su programi bazirani na vršnjačkoj edukaciji kao osnovnoj metodi rada vrlo uspešni što, naravno, važi i za programe borbe protiv zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Poruka upućena od osobe bliske po uzrastu ima mnogo veće šanse za dobar prijem i željenu interpretaciju, što je logično. Naša iskustva u radu sa decom i mladima to potvrđuju.

Proces identifikacije nam je svima poznat iz ličnog iskustva, a kod mladih on ima posebnu važnost i specifičnu težinu. Zbog toga je momenat samog odabira komunikatora veoma osetljiva tačka. Oni moraju biti veoma mudro i pažljivo birani, ali i dobro edukovani za misiju koja im se delegira. Sve vrednosti i principi čiji su nosioci, a mimo osnovne poruke – one koju mi želimo da prenesu svojim vršnjacima, moraju biti temeljno preispitani, kako oni svojim likom i delom ne bi usput izvršili i neke uticaje koje inicijalno baš nismo planirali.

*Da možete da izaberete saveznike u vašoj misiji, ko bi bio najbolji partner u procesu obezbeđivanja kreativnog prostora i sadržaja za mlade?

AG: Mi smo se u dosadašnjem radu, po prirodi delovanja i ciljevima naših aktivnosti, najviše oslanjali na sektor prosvete, kako na taj sistem u celini, tako i na pojedine eksperte koji su stalni i, u mnogome, noseći stubovi našeg kontinuiranog rada kada je u pitanju edukacija dece i mladih na temu prevencije zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.

Ipak, kroz sve te procese i brojne realizovane aktivnosti, postali smo svesni koliko je drugih, podjednako važnih činilaca u društvu potrebno (ili makar poželjno) dotaći kako bi se kreiralo okruženje koje bi za decu i mlade bilo podržavajuće, podsticajno i pokretalo ih na željenu akciju.

Škola je prirodno polazište – neizbežno i važno, jer je fizički mesto gde deca svakodnevno borave i uče. Ipak, tema zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, pa tako i konkretno tema kontrole duvana, zahteva široko partnerstvo, koje neizostavno mora da uključuje i sektor zakonodavstvstva, policije, finansija i mnoge druge.

Kada je reč konkretno o radu sa mladima, a naročito kada govorimo o buđenju njihovih kreativnih potencijala, kako u funkciji prikaza stečenih znanja na ovu temu, tako i građenja i promovisanja alternative rizičnim ponašanjima, važno je u proces uključiti sve one koji imaju kompetencije u toj oblasti – institucije i pojedince iz segmenta kulture i umetnosti, nauke, medija.

Nevladin sektor je u tom smislu takođe izuzetno važan, a možda kod nas nedovoljno prepoznat – on ima privilegiju da potencijalima (pa i problemima) mladih pristupi na manje formalan način, neopterećen birokratskim stegama, te da ovu populaciju sagleda i približi joj se iz adekvatnije, “životnije” perspektive.

Nevladinom sektoru je, s druge strane, uvek dobrodošla institucionalna podrška i pomoć stručnjaka iz raznih oblasti. U takvoj uzajamnoj potrebi vidimo dobar prostor za neka buduća savezništva.

*Čini se da u radu insistirate na moći koja je u rukama mladih. Šta je mladima neophodno obezbediti da bi oni sami doprineli kreiranju okruženja u kojem žive?

SMJ: Osnovni principi promocije zdravlja (pa tako i rad na prevenciji bilo kog rizičnog ponašanja) jesu osnaživanje i participacija. Dakle, od presudnog je značaja da ciljna grupa sa kojom želimo da radimo (u ovom slučaju – deca i mladi) ima mogućnost da neposredno i aktivno učestvuje najpre u samom prepoznavanju problema, a zatim i u kreiranju, sprovođenju, praćenju i evaluiranju svih mera, procesa, aktivnosti koje se njih tiču. To je neophodno kako bi bilo koji program bio dugoročno održiv i delotvoran.

Energija mladih jeste njihov potencijal, njihova moć, ali instrumenti su u rukama nas odraslih. Da bi mladi bili adekvatno osnaženi, ti instrumenti moraju biti valjani i ispravno korišćeni. I najveći talenat može propasti u nepovoljnom okruženju, i najveća energija se raspršiti kada nema dobrog kanalisanja. Ne možete očekivati čak ni od Jusejna Bolta da obori rekord na 100 metara kad trči bos po stazi posutoj čiodama.

Dakle, potrebno je da okruženje bude makar elementarno podsticajno, da postoji minimum uslova za dobre i zdrave izbore, makar najuži i najvijugaviji put kojim dobre ideje isplivaju na površinu i budu primećene. A to je zadatak svih nas, svake institucije i sektora u sistemu, pa i svakog od nas pojedinačno.

*Šta je potrebno činiti kada kreativnost zakaže? Možemo li prepoznati trenutak kada mlade treba dodatno podstaći da veruju u sebe?

AG: Kreativni, pokretački duh je uvek tu, ne baš uvek u svakome od nas prisutan u podjednakoj meri, ali negde uvek egzistira. Podsticaj je uvek poželjan. Problem nastaje ako dugo, sistematski za njega ne postoji sluh. Mladi su po prirodi nestrpljivi, oni vole da što pre dobiju odobravanje za svoje ideje i inicijative, treba im brza satisfakcija kako bi nastavili dalje.

Presudno je važno u pravom trenutku prepoznati njihovu dobru, jaku energiju, prihvatati inicijativu i sve to samo blago usmeravati. I, još jednom, ne možemo očekivati da ta energija vuče ceo proces – bez dobre mašine, ona će se raspršiti, biće uludo potrošena. Ta mašina je sistem – sistem koji mora da bude dobro konstruisan, da se temelji na čvrstim principima, na pravilima koja će se dosledno sprovoditi tako da to svima bude jasno i vidljivo.

Takav stroj mora biti sposoban da solidno radi i na rezervi, kada nema talasa pokretačke energije, a ne da prosto stane. Takav sistem obezbeđuje da se i nakon mogućeg pada, kreativnost mladih probudi i ponovo usmeri u željenom pravcu. Opet – mi odrasli smo zaduženi da im tu mašinu obezbedimo – oni su samo gorivo za nju.

*Situacija sa pandemijom COVID-a 19 nas je sve naterala da snagom kreativnosti nastavimo da živimo u novonastalim uslovima i pobedimo strah. Možemo li mlade naučiti upravo tome da i u uslovima koji nisu optimalni ne podlegnu strahu?

SMJ: Strah, naravno, nije rešenje. Nikada. U vrlo malim dozama, u izuzetnim situacijama, može biti konstruktivan, u suprotnom parališe, onesposobljava akciju, pa tako i moguće kreativne poduhvate. Da li je kreativnost oružje protiv straha, da li strah budi kreativnost – to su velika pitanja!

Kada je reč o pandemiji, kao konkretnoj situaciji u kojoj smo živeli (ili još živimo), mislim da je ključni kontraudarac strahu bilo adekvatno informisanje. Dakle – opet znanje! To je istovremeno bio i veliki izazov, imajući u vidu količine oprečnih informacija kojima smo bili zasipani svakog dana.

Na nivo umetnosti podignuta je veština odabira relevantnog i pouzdanog u svemu što smo čitali i slušali. Ko je u tom periodu uspeo da nađe obrazac odabira, usvajanja i primene tih informacija i instrukcija u svom životu, taj je kroz sve prolazio sa minimumom panike i straha. Verujem da su upravo ti ljudi bili u najboljoj poziciji da u vanrednim uslovima, sa dobijenim „viškom“ vremena, probude svoju, do tada možda, uspavanu kreativnost.

Program MISSION: OXYGEN povodom Svetskog dana bez duvana pokreće seriju razgovora sa istaknutim stručnjacima u oblasti kontrole duvana, prevencije pušenja i suzbijanja negativnih posledica.