Krhotine premijera Vučića

Jedna je pre neki dan otpratila iz Beograda onaj, uparađeni i reprodukcijama fresaka i ikona poznatih manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, tapacirani voz, koji je trebalo da stigne u Kosovsku Mitrovicu, dakako, istim onim šinama kojima, inače, svakodnevno, saobraća voz od Kraljeva do Kosovske Mitrovice. Druga je taj isti voz, pred ulazak na Kosovo naglo zaustavila, kao što deca zaustavljaju voziće po svojim sobama, kad iznebuha odluče da zapodenu neku drugu igru i pređu na drugu igračku. Treća je, pak, izjavila da pojma nije imala kako taj voz uopšte izgleda i da je uparađen i ukrašen onako kako je ukrašen. Jedna druga je, opet, pustila, bez reči protivljenja, svog stranačkog druga i second hand mentora, Tomislava Nikolića, predsednika države, da poziva na novi boj na Kosovu i otvoreno preti upadom srpske vojske, uprkos slovu zakona koji je ova država, još 1999. godine, potpisala sa međunarodnim institucijama o (ne)prisustvu svoje vojske na Kosovu. Druga jedna krhotina upravo se sprema da ponovo sedne za pregovarački astal sa delegacijom kosovskih zvaničnika i nastavi međudržavne pregovore koje je, pre izvesnog vremena, njena bliska srodnica, koja s njom ne živi pod istim krovom, prekinula…

Ako je meni dobro poznata činjenica da je Srpska pravoslavna crkva priznala aktuelne institucije Kosova, i da joj je to sačuvalo i verifikovalo privatne posede, koji nisu mali, onda nema sumnje da je to dobro poznato i onom parčetu premijerske funkcije Aleksandra Vučića, koje je i koordinator svih službi bezbednosti ove zemlje Srbije, a uprkos slovu državnog zakona (vidi moj tekst: “Vučić i službe”, 11. 11. 2016). Ustavni sud Kosova, u maju prošle godine, presudio je u korist manastira Visoki Dečani, potvrđujući mu vlasništvo nad 24 hektara zemlje koja je šesnaest godina bila pod sudskim sporom. Eparhija raško-prizrenska javno je izrazila “zadovoljstvo zbog okončanog sudskog spora i odluke ove najviše pravne ustanove, donesene na osnovu konkretnih činjenica… Ustavni sud je pokazao kompetenciju i spremnost da donese nepristrasnu odluku…”

Smatram da bi istom tom koordinatorskom parčetu premijera, koje inače nije premijerska funkcija, moralo biti poznato i to da je Ramuš Haradinaj dolazio u portu Visokih Dečana da pokuša da pregovara sa igumanom manastira Savom Janjićem o osporavanoj imovini manastira. Predložio mu je da stvar urede “pola-pola”, na šta je mudri iguman odgovorio da to nije njegova privatna imovina, nego imovina SPC-a, i da on ne može da pregovara o njenoj podeli. Najzad, sačekao je odluku suda, i imovina je, u celini netaknuta, ostala zakonito u vlasništvu manastira. Nije zgoreg ovaj primer držati na umu prilikom “nove runde” boks-meča od pregovora Srbije sa Kosovom. Model tog živog primera mogao bi doprineti budućoj zakonitoj saradnji kosovskih i srbijanskih vlasti, da ona, dakle, što manje liči na današnju saradnju albanskih i srpskih kradljivaca skupocenih automobila na Kosovu. Priča je unosna i vredi je ispričati.

Dakle, kosovski Albanci ukradu skupoceni auto na teritoriji Kosova sa većinskim albanskim stanovništvom i odmah ga otpreme svojim srpskim jatacima u severni deo Kosovske Mitrovice. Auto tamo čeka na odgovor vlasnika, koji tamo ne sme i ne može da uđe. Ukoliko on pristane da plati otkup, auto mu isporučuju netaknut. Ukoliko na to ne pristane… dobro, tu priču bi da privede kraju mogla, valjda, i ona krhotina premijera koja se uobičajeno naziva ministrom policije, a mi se vratimo Geri i njegovoj umetničkoj akciji s jakim društvenim efektom!

Ne uspevši da svoj performans izvede ni u jednoj vojvođanskoj galeriji, kojoj se zvanično obraćao, a pre svega u Muzeju moderne umetnosti u Novom Sadu, čiji je direktor svojevremeno bio, Grozdanić je odlučio da ga izvede u nekom javnom, negalerijskom prostoru. Izabran je atrijum jedne zgrade u Šafarikovoj novosadskoj ulici. U poslednjem trenutku, međutim, predsednik kućnog saveta se popišmanio, osporivši svoj prethodno dati pristanak na subverzivno umetničko sabratstvo. Dobro, i to su samo dve krhotine persone jednog predsednika kućnog saveta – u protivrečju. Grozdanić je, zatim, deset bista od toaletne keramike, polupao u “Gera museumu”, u rodnom Velikom Središtu kraj Vršca.

Bilo je to prošle godine uoči aprilskih parlamentarnih izbora, jednu noć pre one noći u kojoj su unajmljeni razbijači pod fantomkama uznemiravali građane Beograda, kršeći osnovno pravo na slobodno kretanje, i rušili poslovne objekte u Savamali. Premijer je, pritisnut masovnim protestom građana, izjavio tada da je za ovaj vandalizam odgovoran najviši vrh gradske vlasti, drugim rečima, sam njen vrhovnik, odnosno gradonačelnik Siniša Mali, da bi, evo, gotovo godinu dana za tim, izjavljivao uporno kako se užasava brige medija i građana o nekom tamo rušenju bespravnih objekata, dok ih ne interesuje ništa o suštinskim problemima. To su dve sasvim oprečne reakcije, koje govore da je premijersko političko polje rascepljeno, a taj rascep je, iako ga nije izazvao, društveno obeležio, ustanovio i ovekovečio upravo umetnički performans Živka Grozdanića Gere. Premijerska kontradiktorna odbrana i zaštita rušenja ustavnog poretka vandalizmom u Savamali, obila se o lik premijera, razbijajući ga u paramparčad.

U tom rasparčavanju jedinstvenosti političkog polja koju bi trebalo da emituje premijerska funkcija, pokazalo se da je skrhana politička moć samog premijera. Iz njegovog apsurdno protivrečnog, rasparčanog komentara o vandalizmu u Savamali, očigledno je da je moć gradonačelnika Beograda, ipak, nešto veća od moći premijera.

Isto tako, danas, kad Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije, koji de facto napušta koaliciju sa Naprednom strankom, pokazuje fotografiju ministra zdravlja Zlatibora Lončara u zagrljaju kriminalca i, nota bene, službenika Službe državne bezbednosti (danas BIA), Dušana Spasojevića Šiptara, jednog od atentatora na premijera Đinđića, fotografiju snimljenu uoči atentata – belodano je jasno da je došlo i do rasparčavanja polja same koordinacije službi bezbednosti, jer Iliću su samo odatle mogle biti uručene ove fotografije. Ne zna premijerova ljevica što mu radi desnica.

Persona koja je htela da postane svako ja u ovoj zemlji, sada ne može da konstituiše jedinstveno ja politike premijera.

Verujem u moć umetnosti. Što bi rekao Matoš, meni lepota zamenjuje religiju. U Gerinoj umetničkoj akciji “Alegorija o premijeru” objavila se istina o stanju naše državne politike. Kako narod poslovično veli: spolja gladac, a unutra jadac. Lik premijera – imperatorski, a naličje u paramparčadima. Gore nego da ima imperatora, za jednu državu je ukoliko ima premijera koji glumi imperatora, a zapravo nema moć.