Krici tek rođenih beba

Zavaljen u stolici za radnim stolom u dnevnoj sobi, Radomir sluša ponoćne vesti Radija Slobodna Evropa, menjajući istovremeno daljinskim TV kanale koji prikazuju efekte NATO napada na policijske zgrade u Knez Miloševoj ulici u Beogradu.

U kuhinji, koju od dnevne sobe odvajaju samo staklena klizna vrata, za trpezarijskim stolom na kome je telefon i tri tranzistora, sedi Neda, Radomirova supruga, „lična glavna urednica“, spremna da svakog trenutka odgovori na pozive slušalaca koji im, odasvuda iz Srbije javljaju šta se dešava.

Na samim kliznim vratima, kao na straži, u bade mantilu do poda i s čašom viskija u ruci, stoji komšija Đole. Pošto je svoje uredno nakljukao bensedinima i ispratio ih na spavanje, ovaj „diplomata na stend baju“, često se pred ponoć pridružuje komšijama Radovićima da se zajedno i „psihički lakše odupru agresoru“.

U iščekivanju da ga pozovu iz Praga i uključe u program, Radomir pije kafu. Jaku, tursku, skuvanu u džezvi koju je kupio na Baščaršiji pre četiri godine, dok su Mladić, Karadžić i srpska bratija još uvek „oslobađali“ Sarajevo od Sarajlija. Koncentrisan i naizgled hladnokrvan, kao da detonacije iz Knez Miloševe ne dopiru preko Save do naselja „Šest kaplara“. A onda se iz dečje sobe začuje škripa kreveta i pojavi se Lena. Detinje raščupana i sanjiva u tirkiznoj spavaćici do poda. Žmirka, zeva, trlja oči i ćuti. Deluje nadrealno, kao da je pobegla iz sna.

„Šta je bilo, Mala vilo? Zašto ne spavaš?“, pita je Radomir.

„Jana me probudila, stalno se okreće i škripi“, cvrkuće Lena. „Tata, kaži joj da ja spavam gore.“

Iz kuhinje joj prilazi Neda: „Odmah u krevet i ništa mi ne objašnjavaj! Spavaš dole, Jana gore, i tačka!“

„Mama, ne mogu da spavam.“

„Zašto ne možeš? Nešto si sanjala?“, grli je Neda.

„Aha, sanjala sam učiteljicu Jelenu. Ona me je probudila. Kaže mi da dođem u školu; i da kažem Danilu, i Sanji, i Vladi… Svima da kažem, da dođemo.“

„Čim se ovo završi, svi ćete u školu“, ljubi je Neda. „Ajde sada u krevet!“

„Dobro, al samo nešto da pitam tatu, i onda idem.“

„Hajde, da čujem. Ali brzo.“

„Kaži mi, al nemoj da me lažeš – oće li NATO da ubija decu?“

Đole uzdahne, ništa ne kaže, samo gleda razrogačenih očiju u Lenu.

„Neće!“, kaže odlučno Radomir. „Već sam ti rekao, oni ne bombarduju da bi ubijali decu. Gađaju kasarne, mostove, tamo neke zgrade…“

„Aha, a što ne gađaju onog idiota – što njega ne sruše, nego nam ruše mostove i zgrade?“

„Leno, molim te, dogovorili smo se, nemoj tako da ga zoveš!“, kaže joj oštro. „Jel jasno?“

„Jeste. Ti možeš, ti smeš, a ja ne smem, jel! E, baš si fer, tata!“

„Dosta priče, u krevet odmah!“, kaže Neda, blago hvata Lenu za ramena i usmerava je ka sobi.

Na radnom stolu zazvoni telefon. Radomir čeka da Lena uđe u sobu pa da digne slušalicu.

„NATO neće da ubija decu, jel!“, gunđa Lena na vratima sobe. „Samo ne možemo da idemo u školu! Sve ti verujem, tata! Sve ti verujem, da znaš!“

Radomir diže slušalicu, uključuju ga u program RSE…

„Poštovani slušaoci, uspostavili smo vezu sa našim izveštačima u Beogradu i Briselu“, odjekivao je iz tranzistora pomalo dramatični glas Branke Mihajlović, voditeljke u praškom studiju. „Pozdravljam u Beogradu kolegu Radomira Radovića.“

„Dobra noć, Branka. Svako dobro našim slušaocima, ma gde bili!“

„Pozdrav i kolegi Zekerijahu Smajiću u Briselu.“

„I tebi pozdrav, Branka, i kolegi Radomiru, i svim našim slušaocima.“

„Kolega Radomire, NATO je pred ponoć bombardovao zgrade policije u Knez Miloševoj ulici u Beogradu. Šta nam ti možeš reći o ovom napadu?“

„NATO je ove večerašnje napade izveo pre oko dva i po sata. Prema onome što sam uspeo do sada da saznam, nema mrtvih i ranjenih, što je pravo čudo, jer su to bili izuzetno jaki i razorni udari, čije su se detonacije čule i van Beograda. Pre samih udara nisu se oglasile sirene, što, pored ovih razornih efekata koji se mogu videti i na lokalnim televizijama, navodi na zaključak da su napadi izvedeni krstarećim projektilima lansiranim sa nekog od brodova u Jadranu.“

„Kolega Smajiću, imaš li ti neka saznanja o ovim poslednjim napadima u Beogradu?“

„Na osnovu ovoga što sam uspeo doznati, napadi su izvedeni krstarećim projektilima, kako je i Radomir nagovestio. Nekoliko tih projektila, u tri navrata, ispaljeni su sa NATO razarača u Jadranu. To je ono osnovno, a tek sutra na konferenciji za novinare neki od NATO generala ponudiće svoje objašnjenje za ovaj napad.“

„Radomire, pomenuo si razorne efekte ovih NATO napada. Možeš li nam reći, opisati kako ta razaranja izgledaju?“

„Policijske zgrade, kako ih zovemo, zapravo su zgrade republičkog MUP-a, s jedne, i zgrada bivšeg saveznog MUP-a, s druge strane Knez Miloševe ulice, u centru Beograda, nedaleko od velike raskrsnice Mostarska petlja. Da, razaranja koja se vide, te zjapeće rupe duž spratova i srušeni zidovi, cigle i betonski blokovi na samoj ulici, polomljene i otkinute grane drveća, oblaci prašine koji zasipaju spasioce i kovitlaju u noći, sve su to zastrašujući prizori, ali ne i ono najstrašnije što se noćas može videti u Beogradu.“

„Šta je od toga gore i strašnije? Rekao si da nema mrtvih?“

„Da, do sada nemam podatak da je iko poginuo, ili da je neko povređen, što je, posle ovakvih udara, gotovo neverovatno. Ali, evo šta je strašnije od prizora koje sam pominjao. Neposredno iza pogođene i dosta razorene, nove zgrade republičkog Ministarstva policije, nalazi se Klinički centar, bolnice pune pacijenata, nalazi se GAK, Ginekološko-akušerska klinika sa porodilištem. U strahu od novih napada – jer niko ne kaže da su i ovi napadi završeni – neko je odlučio, verovatno opravdano, da bebe iz porodilišta, čak i one tek rođene, budu prenete na neka bezbednija mesta.“

„I šta je sada sa bebama? Jesu li prebačene negde?“

„Još uvek nisu, Branka! Desetine beba, zamotane u pelene tako da im se samo glave vide, leže poređane poput vekni hleba, jedna pored druge, negde u nekim hodnicima. Bez majki! I skoro sve plaču. Tačnije, vrište i kukaju! Onako, bebeći, usklađeno, kao da im neko diriguje. Jeziv je taj horski vrisak tek rođenih beba! Jeziv i zastrašujući! Kao nekakav iskonski vapaj, kao krik života! Ne znam kako taj prizor drugačije da opišem, ali mislim da je to najstrašnije što se noćas, bar do ovih trenutaka, može videti i čuti u Beogradu.“

„Ako mogu samo da dodam“, kaže Zekerijah iz Brisela, „policijske zgrade u Knez Miloševoj bile su prazne, u njima nikoga nije bilo, i zato niko nije ni stradao. Bile su prazne, jer je NATO komanda, ranije u toku dana, kako to inače čini, obavestila koga treba u Beogradu, šta će i kada će gađati.“

„A da li misliš“, prekida ga Branka, „da je iko obavestio i nadležne u Kliničkom centru, u porodilištu, o ovom napadu?“

„Sutra ću to pitati na NATO pres-konferenciji, ali sam ubeđen da ljude u Kliničkom centru i porodilištu niko nije obavestio o ovom napadu, što je – potpuno logično!“

„Tebi je to – potpuno logično?“

„Da, Branka! Potpuno logično i očekivano, ili, kako kaže ona narodna: Ispod šlema – mozga nema!“

Začula se nova, jaka eksplozija. Radomir je izgubio vezu sa studijom u Pragu. Na svom mobilnom gleda SMS poruku ministra informisanja – Imam neke činjenice koje vam mogu koristiti. Čita je naglas, ironiše…

„Koja konspirativnost! Činjenice koje mogu meni koristiti! On to zbog mene! Ma, jebi se, Ministre!“, Radomir odgurne mobilni u stranu.

Odnekud se čuje jaka detonacija.

SUTRA: LEGITIMNE METE