Kristalna noć u senci Berlinskog zida

Pre više od dve decenije, padom Berlinskog zida, praktično je završen hladni rat, a Nemačkoj otvoren put da ponovo postane vodeća sila u Evropi. U Kristalnoj noći nacistički jurišni odredi opljačkali su oko 1.668 sinagoga, 267 zapalili, ubili 91 Jevreja, a u koncentracione logore deportovali njih 30.000. Uništili su tada i nebrojene jevrejske domove i radnje, pa se zbog izlomljenih izloga ponegde ovaj događaj naziva i Noć slomljenih stakala.

U godinama nakon raspada bipolarnog sveta sećanje na zločin, nadjačavalo je želju za slavljem zbog obeležavanja ujedinjenja, ali to se danas izgleda menja, navodi Njujork tajms. To je razlog za zabrinutost, jer pitanje je šta mladim ljudima u Nemačkoj znači 9. novembar, kazala je ovom listu Didre Berger, direktorka berlinske kancelarije Američkog jevrejskog komiteta.

Sumnje Bergerove, primećuje dnevnik, ne pokazuju se kao neopravdane jer su medijski izveštaji u Nemačkoj o proslavi događaja iz 1989. prethodili izveštajima o tome kako je „jevrejska zajednica obeležila Kristalnu noć“. „Prvi put za poslednjih 20 ili 30 godina jevrejske zajednice u Nemačkoj zasebno su odale počast ubijenima u Kristalnoj noći“, kazala je Silija Kugelman, zamenica direktora Jevrejskog muzeja u Berlinu.

Nemci, međutim, ne zaboravljaju holokaust. On je, zapravo, u velikoj meri, deo njihove svakidašnjice što se ogleda ne samo u kolektivnom sećanju, već i u decentralizovanom sistemu uprave koji je uređen upravo tako da spreči uspon nekog novog Hitlera, konstatuje Njujork tajms. Čak i danas nacistička prošlost često je tema dnevnih medijskih izveštaja. Svako malo Nemci otkrivaju „nove“ tajne svojih očeva i majki i njihovih roditelja. Nedavno je objavljen izveštaj prema kojem je Ministarstvo spoljnih poslova Trećeg rajha bilo duboko upleteno u zločine, što je decenijama bila nepoznanica.

Britanski BBC naveo je da je u troškovniku jednog nemačkog diplomate koji je tokom Drugog svetskog rata bio na dužnosti u okupiranoj Srbiji bila i stavka „sredstva za likvidiranje Jevreja u Beogradu“.

Gradonačelnik Berlina Klaus Voverajt pokušao je da dužnu pažnju pokloni i sećanju na Kristalnu noć i obeležavanju pada Berlinskog zida. U utorak popodne bio je u Ulici Bornholmer gde su zvanice, iščekujući otvaranje šampanjaca i grickajući kolačiće, pratile otvaranje izložbe fotografija o prelasku prvih „istočnih“ Nemaca na Zapad, a koji se 1989. dogodio baš na tom mestu.

– Ovde su se sve brane srušile, posleratni poredak bio je slomljen, a Nemačka dočekala svoj najsrećniji trenutak. Ovde nisu moćnici stvarali istoriju, već obični ljudi iz Istočne i Zapadne Nemačke – rekao je Voverajt.

Trenutak pre no što će se šampanjac zapenušati u elegantnim čašama, gradonačelnik je gostima poručio da će u večernjim satima prisustvovati komemorativnim skupovima organizovanim povodom „Noći pogroma“.

Nemačka je nekoliko godina pokušavala da zabašuri nesrećnu koincidenciju vezanu za 9. novembar. Naglašavala je 3. oktobar kao zvanični datum nemačkog ujedinjenja, a zanemarivala dan rušenja Berlinskog zida. Međutim, ta nastojanja nisu urodila plodom.

– Čega želite da se sećate, ipak je lična stvar. Nemačka je želela da se pomiri sa istorijom, da na neki način osnaži zajednički identitet društva – smatra Maksim Biler, nemački pisac i komentator.

Međutim, nemačka želja za pokajanjem poklapala se sa interesom Jevreja da se sećaju. Najpre su samo Jevreji obeležavali Kristalnu noć, ali vremenom su novembarska okupljanja prerasla u nacionalnu komemoraciju koja je vrhunac imala na 50 godišnjicu pogroma, kada je u Frankfurtu otvoren Jevrejski muzej. Sada se sećanje na strašni zločin ponovo vraća u okvire jevrejske zajednice, kazala je Njujork tajmsu Silija Kugelman.

Sećanje na oba događaja polako bledi, strahuju kako oni kojima je podela Nemačke donele puno bola, mnogima i lične tragedije, tako i ljudi čiji su najmiliji završili na Hitlerovim stratištima. Mnogi mladi ljudi ne znaju šta je Kristalna noć i prolaze tamo gde se nekad nalazio Berlinski zid nemajući pojma šta je njegovo postavljane i rušenje značilo.

I nisu 9. novembar 1938. i onaj od 1989. jedini koji u Nemačkoj padaju u zaborav. Ko se još seća 9. novembra 1918, kada je Vilhelm II abdicirao i započeo proces koji će se, preko 9. novembra 1923. i neuspelog nacističkog puča u minhenskoj pivnici, preko kompromitacije slabašne demokratije i ekonomskog kraha, završiti slomom Vajmarske republike i usponom Hitlera.