Kritika migracija: Ko dobija a ko gubi

Kapital je očekivao jevtinu radnu snagu, a crkve su se pozivale na ideološka načela ljudskosti. Međutim, jednom kritički usmerenom posmatraču vrlo brzo se učinilo da u ovom scenariju nešto škripi…

Austrijski istoričar i sociolog ekonomije Hanes Hofbauer (Beč, 1955) upravo je taj kritički posmatrač koji je, inspirisan ovim rečenicama, počeo da se bavi temom migracija, tražeći uzroke i analizirajući njihove posledice.

Iz tih višegodišnjih istraživanja nastala je Hofbauerova najnovija knjiga Kritika migracija. Ko dobija a ko gubi koju je objavio beogradski Albatros Plus u prevodu Slobodana Damnjanovića.

Isti izdavač štampao je i Hofbauerova prethodna dela, Eksperiment Kosovo / povratak kolonizacije (2009) i Slika neprijatelja – Rusija (2017), koja su naišla na lep prijem kod čitalaca.

Osnovna poruka knjige Kritika migracija… je da seobe kroz istoriju nisu usud ljudskog roda već su prisilne, najčešće izazvane ratom i siromaštvom.

Zato se autor zalaže da danas, u 21. veku, bogati Zapad prekine sa izrabljivanjem nerazvijenih delova planete, a izbeglice iz tih delova sveta prihvati humano, svestan da su oni posledica njegovih osvajačkih, teritorijalnih ili ekonomskih, pohoda.

* Šta još poručuje naslov vaše knjige?

– Masovna migracija, čijim se fenomenom bavim, vidljiv je izraz nejednakosti, i to nejednakosti u celome svetu. A na to se mora gledati kritički. U liberalnim i nekim levičarskim krugovima postoji konfuzija oko termina migrant i migracija. Situacija migranata, koja je u najvećem broju slučajeva za ogromno žaljenje, maskira se funkcijom migracije koja je problem kako za periferne zemlje porekla tako – istovremeno – i za bogate zemlje destinacije. Zbog toga sam izabrao naslov Kritika migracija.

* Da li to mislite da migracije nisu prirodni proces?

– Mislim da migracije upravo jesu prirodni proces. Kroz celu istoriju migracije su oduvek postojale. Ali migracije nisu nužni način življenja. Neki istraživači migracija namerno netačno predstavljaju da su one dominantni element postojanja ljudskog roda. Mislim da je to netačno, iako tokom proteklih decenija broj migranata pokazuje tendenciju porasta. Bečki institut za demografiju objavio je studiju posvećenu globalnim migracionim pokretima između 2005. i 2010. U tom periodu svega 0,9 odsto svetske populacije bilo je pogođeno migracijom, većina je ostala u svojim zemljama. Tokom poslednjih godina procenat se, možda, udvostručio. Svejedno, stalna nastanjenost je normalno stanje, a migracije su izuzetak.

* Koji su najčešći uzroci migracija?

– Tri su glavna uzroka masovnih migracija: rat, siromaštvo i ekološke katastrofe. Niko ne želi da živi pod kišom bombi, i niko ne može da preživi bez osnovnih, neophodnih sredstava za život.

* Kakva vrsta migracija dominira proteklih godina?

– Otkako je tehnička komunikacija postala dostupna gotovo svakom, a mogućnosti putovanja lakše i pristupačnije (pre krize nastale pandemijom virusa kovid 19), masovna migracija dostigla je veliki raspon. Ratovi su takozvani podsticajni faktori koji navode ljude da idu u što dalja mesta u kojima će potražiti bolje uslove za život. Pored ratova, gubitak sposobnosti za opstanak je dominantni tip migracije. U Subsaharskoj Africi njen koren leži u Sporazumima o ekonomskom partnerstvu (EPA, Economic Partnership Agreements). Te sporazume EU je nametnula većini afričkih zemalja kako bi one otvorile svoja tržišta za proizvode EU. Posledica toga je da su lokalne zanatlije i seljaci istisnuti sa svog tržišta. Oni više ne mogu da opstanu i njihovi sinovi migriraju u zapadnu Evropu.

* Kolika je ekonomska korist razvijenih zemalja Evrope?

– Nevolje izbeglica nešto su što ekonomski profiteri zloupotrebljavaju. Ali te nevolje, istovremeno, pružaju mogućnost dobromislećim ljudima da učine nešto lepo, a to je da migrante prihvate otvorenog srca. Ekonomski benefiti leže u više faktora. Na prvom mestu, migranti koji iz perifernih zemalja Afrike, Azije ili Istočne Evrope stižu u glavne, bogate zemlje Zapadne Evrope su mladi, aktivni i fleksibilni, i većina njih su veoma obrazovani.

Tako su zemlje odakle dolaze, zapravo, platile njihovo obrazovanje, a zemlje u koje su se uselili su iz te činjenice profitirale. Uzmimo primer Srbije: hiljade doktora medicine su otišli iz nje, iz svoje domovine, da bi radili u inostranstvu. Zbog toga srpski budžet i te kako trpi. Drugo, kako još od 1960-ih možemo da vidimo, permanentna masovna migracija od periferije ka centru Evrope vrši konstantni pritisak na nadnice u tim glavnim evropskim zemljama.

To je benefit za preduzetnike koji koriste migrantsku radnu snagu, a na štetu radničkih plata, i radničkih prava. Efekte ovoga o čemu govorim najbolje možete da sagledate u Nemačkoj i u Austriji tokom ove krize koja je izazvana virusom kovid 19, kada su jevtini radnici u zemljoradnji i medicinsko osoblje odjednom bili blokirani u Rumuniji. Farmeri i domovi za stara lica su decenijama koristili radnu snagu iz inostranstva, pa sada nisu znali kako da kompenzuju njen nedostatak. I onda su Berlin i Beč sklopili ugovore sa Bukureštom, i unajmili specijalne avionske letove i zapečaćene vozove kojima su transportovali jevtine rumunske radnike u Nemačku i u Austriju.

* A gde je tu savest?

– Morate da gledate (ekonomsku) funkciju migracije: zemlje porekla su zemlje koje gube, a zemlje u koje se odlazi su zemlje koje profitiraju. U tom smislu nema savesti koja bi trebalo da bude umirena. Ako posmatrate pojedinačnu bolnu sudbinu izbeglice, nećete moći da razumete složenost teme.

* Ali nesporno je neraspoloženje prema izbeglicama na Zapadu?

– Zapadni savezi na čelu sa NATO i/ili SAD vode ratove protiv muslimanskih zemalja od 1991 – od operacije Pustinjska oluja u Iraku, početka rata u Avganistanu 2001, zatim u Sudanu, Jemenu, Libiji… Razumljivo je da to produbljuje kulturološki jaz. Paralelno sa tom situacijom, rastu antimuslimanska osećanja u zemljama Zapada. Stvarno postojeće neprijateljstvo uvek prate konstrukcija i fabrikovanje slika protivnika. To je, uzgred rečeno, takođe bio slučaj kad je NATO napao srpske oblasti u Bosni (1995) i Srbiju 1999. Paralelno sa tom agresijom stvarano je antisrpsko raspoloženje, koje su podsticali političari i mediji, naročito pokrenuto u Nemačkoj i u Austriji. Zato je moj predlog za jednu aktivnu migracionu politiku taj da se odmah prestane sa ratovima, pa će tako i glavni razlog da mladi beže iz svojih domova prestati da postoji.

* Sve veći priliv migranata otvorio je Pandorinu kutiju desničarskih ideja. Zašto se o tome ne razgovara otvoreno?

– Partije na desnom krilu u zapadnoj Evropi koriste migraciju da okrive migrante za društvenu pobunu. Ali snage koje su krivci nalaze se iza migracije – to su ratovi i osiromašenje – o profiterima da se i ne govori. To je vrlo primitivna percepcija, i lako bi mogla da se ogoli kao rasistička. Ali i liberali i neki levičari kukavički izbegavaju otvoreni razgovor na temu migranata. To je neshvatljivo kad je reč o liberalima, jer oni kao preduzimači profitiraju od stabilnog priliva migranata. A delovi levice jednostavno su pomešali funkciju migracije, i sudbinu migranta. Tako je otvoren prostor za radikalnu desnicu da, kad je reč o temi migracije, svoje mišljenje pretvori u predvodničko.

* Ima li levica neke koristi od ćutanja?

– To nije pitanje koristi, već nekompetencije i nerazumevanja.

* Kako je Balkan postao jedan od glavnih puteva migranata ka EU?

– Kao prvo, treba da se prisetimo ključne stvari, zbog čega su oblast Balkana ili Mađarska tranzitne zone za migraciju? Hajde da pričamo samo o platama; one se razlikuju u razmeri 1: 8 između – na primer – Bugarske i Nemačke. To je razlog zbog čega čak i izbeglice iz rata u Siriji u leto 2015. nisu htele da ostanu u Jugoistočnoj Evropi ili u Mađarskoj. Kad je vlada Austrije napravila sporazum sa Bratislavom da prihvati nešto oko stotinu sirijskih izbeglica u Gabčikovu, gradiću koji se nalazi na Dunavu, 120 km od Beča, i to samo privremeno, nakratko, dok se u Austriji ne završi procedura oko njihovog azila, nijedan Sirijac nije hteo da uđe u autobus za Gabčikovo…

Vratimo se vašem pitanju: EU često ostavlja zemlje Balkana da se same izbore sa problemom migracije, iako to nije njihov problem, jer Bugarska, Makedonija, Srbija, ili Bosna nisu zemlje u koje migranti žele da idu. Politika EU (i Nemačke) je dvosmislena, neodređena. S jedne strane, oni govore o ljudskim pravima i zahtevaju bolji tretman migranata i izbeglica, znajući vrlo dobro da su ratne izbeglice iz Avganistana ili Sirije i migranti koji su ostali bez sredstava za život iz Afrike posledice zapadnih vojnih ili ekonomskih ekspanzija. S druge strane, zatvaraju ambasade svih članica EU za izbeglice i migrante u njihovim zemljama, tako da su oni primorani da se kreću riskantnim rutama. Prava migraciona politika mora da prestane sa tom dvosmislenošću, i da poimence navede razloge zbog kojih su milioni mladih Azijata, Afrikanaca i istočnih Evropljana primorani da napuste svoje domove.