Lažni optimizam najboljih fudbalera Srbije i njihovih vođa iz stručnog štaba i nacionalnog saveza uoči gostovanja u Portugalu pukao je u paramparčad na travi La luža, jer su „orlovi“ igrom spuštenih krila ko zna koji put razočarali ono malo poklonika ovog sporta u domovini još uverenih u bolje dane reprezentacije nekadašnje postojbine „evropskih Brazilaca“, kako smo sebi voleli da laskamo.
Iritantno izlizane alibi priče reprezentativaca i selektora im Radovana Ćurčića o velikom broju preostalih bodova na talonu i borbi do poslednje teoretske šanse za plasman na Evropsko prvenstvo u Francuskoj nemaju dodira sa realnošću, jer je istina drugačija i bolnija. Ovakva Srbija ne može nikoga da pobedi, a kamoli da dobije tri ili sva četiri meča do kraja i sa pretposlednjeg mesta u I grupi vine se do treće pozicije i baraža za prvo EP sa 24 učesnika, umesto dosadašnjih 16. Nije problem samo u tom jednom bednom bodu iz mečeva sa Portugalcima, Dancima, Jermenima i Albancima. Mnogo je veća tegoba igra bez glave i repa, bez žara i odgovornosti. I to ne od juče. Još od kratkoročne renesanse u vreme selektora Radomira Antića naš fudbal je najčešće mlak i kukavički, bezidejan i bezopasan. Jaki na rečima, a slabi na delima, momci izabrani da predstavljaju Srbiju stalno joj srozavaju ono malo fudbalskog ugleda. Kako god da su krojili timove Vladimir Petrović Pižon, Siniša Mihajlović, Dik Advokat i sada Ćurčić, selektori nisu umeli i(li) smeli da se nametnu kao vrhovni autoritet timu i nađu načina da isprovociraju rodoljubivi gen kod njihovim pulena, u najpozitivnijem i najčistijem mogućem smislu tih reči.
Čast izuzecima, ali većina ih motivaciju sa nastupa za mlađe kategorije, gde se jure prvi inostrani transferi, zaturi na prelasku u A selekciju, pa pozive u najjači sastav doživljava i koristi kao priliku za neobaveznu zabavu. Da je drugačije „grizli“ bi za svaku loptu, kao što to preko sezone čine u svojim klubovima, s nultom tolerancijom za šetkanje po terenu. Dokle god otaljavaju posao u dresu sa državnim grbom mogu da maštaju o dočecima ispred čuvenog beogradskog balkona, na koje su se peli samo njihove kolege sportisti spremni na svaku vrstu odricanja i žrtvovanja za Srbiju, čak i kada njihova zemlja i zemljaci to svojim maćehinskim ili političko-profiterskim odnosom ne zaslužuju.
Gorke fudbalske pilule serviraju nam i selektori i oni što ih biraju. Prvi svojom neukošću, tvrdoglavošću, nedoslednošću, poslušničkim stavom….. Kako ko i kako kada. Drugi, često, lošim procenama i prečestim promenama, koje su nas dovele u situaciju da se prstima jedne ruke mogu izabrati treneri znalci od ugleda i harizme na raspolaganju Fudbalskom savezu Srbije, pri čemu dobar broj njih neće ni da čuje za angažman na klupi „orlova“, a kamoli ozbiljno uzme u obzir ponudu da vodi najbolju selekciju zemlje čiji je fudbal ogrezao u amaterizmu i kriminalu svih vrsta.
Nisu ni preostali kreatori atmosfere u svlačionici i oko nje, mediji i navijači, amnestirani od krivice. Prvi zato što u nemalom broju slučajeva bez jasnih kriterijuma i ispravnih namera dižu u nebesa ili vuku po blatu one o kojima izveštavaju, neretko birajući stranu fronta u sukobima sujeta i interesa onih koji vedre i oblače (ili bi to voleli) fudbalskom Srbijom. Drugi jer ili daju previše kredita onima zbog kojih dolaze na stadione ili im okreću leđa posle prvog kiksa, stalno lutajući između precenjivačkog i potcenjivačkog stava. Sve u svemu, sumorna slika, bez nagoveštaja vedrijih boja.
Čak i da se nekim čudom Branislav Ivanović, Nemanja Matić, Aleksandar Kolarov, Dušan Tadić, Lazar Marković, Aleksandar Mitrović, Aem Ljajić i ostali dokopaju Francuske 2016. to neće rešiti nagomilane probleme u srpskom fudbalu, predugo guranih pod tepih ili zbog jednokratne i jeftine (zlo)upotrebe izvlačenih na površinu.
U društvu autsajdera
Posle četiri, pet krugova tekućih kvalifikacija srpski fudbaleri imaju bolji učinak samo od amatera iz Andore i sa Gibraltara, u konkurenciji 52 reprezentacije iz svih grupa. Ove dve ekipe nemaju nijedan bod, a „orlovi“ imaju jedan, koliko stoji i na kontu Luksemburga, San Marina, Malte, Moladavije, Kazahstana i Jermenije, zemalja koje nisu nikada ništa predstavljale u međunarodnom fudbalu i daleko su od najboljih „šešira“ na žrebanjima. Po zasluzi.
Decenijski post
Naših fudbalera još od 2000. godine nema na šampionatima Starog kontinenta. Poslednja Jugoslavija ili ti državna zajednica sa Crnom Gorom, čiji smo pravni naslednici, poslednji put je na jednom EP učestvovala u Belgiji i Holandiji, pre više od jedne decenije. Posle toga su propuštene završne borbe za evropsku titulu 2004. u Portugalu, četiri leta kasnije u Austriji i Švajcarskoj, te 2012. u Poljskoj i Ukrajini. Kako sada stvari stoje ova neslavna serija dobiće nastavak na EP u Francuskoj sledeće godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
