Kriza se širila na ostatak sveta

Nil Ferguson: USPON NOVCA – FINANSIJSKA ISTORIJA SVETA (8)

Nil Ferguson je jedan od najuticajnih britanskih istoričara. Predaje istoriju na Univerzitetu Harvard i poslovno upravljanje na Harvardskoj poslovnoj školi. Napisao je i scenarija za četiri dokumentarne serije koje su postigle međunarodni uspeh: Empire, American Colossus, War of the World i The Ascent of Money. Honorarno piše za Fajnenšal tajms i Njuzvik. Knjiga Nila Fergusona, „Uspon novca – finansijska istorija sveta“ (Izadavači: Plato books i Optimum communications) jeste istorija svetskih finansijskih sistema počevši od Mesopotamije pa do današnjih dana. Uz dopuštenje izdavača objavljujemo najzanimljivije delove.

Evropski ulagači su bili posebno brzi u prodaji ruskih hartija, a sledili su ih Amerikanci. Devizni kursevi su se poremetili kao rezultat napora stranih kreditora da svoj novac vrate u svoju zemlju: funta i franak su skočili, a rublja i dolar pali. Do 30. jula, na većini finansijskih tržišta je zavladala panika. Prve firme koje su u Londonu osetile pritisak bili su tzv. „džobersi“ (posrednici) na berzi, koji su u velikoj meri koristili pozajmljen novac za kupovinu hartija. Kako se broj naloga za prodaju uvećavao, tako je vrednost akcija u njihovom posedu pala ispod vrednosti njihovih dugova, primoravši mnoge od njih (konkretno, Derenberg & Co.) na bankrotstvo. Pod pritiskom su se našli i trgovci komercijalnim zapisima u Londonu, a mnogima od njih su trgovci sa kontinenta dugovali prilične sume i sada nisu mogli ili nisu hteli da ih vrate. Teškoće brokera su se prenele na elitne trgovačke banke koje su primale njihove menice i koje bi bile prve na udaru u slučaju da stranci obustave plaćanje. Da su ove banke propale, brokeri zapisa bi s njima otišli pod led, a verovatno i veće banke koje su svakodnevno davale milione u kratkoročnim kreditima na diskontnom tržištu. Odluka komercijalnih banaka da opozovu kredite produbila je ono što bismo danas nazvali kreditnom krizom. Pošto su svi požurili da prodaju hartije kako bi povećali likvidnost, cene akcija su pale, dovodeći u nepriliku brokere i druge koji su uzeli zajmove koristeći akcije kao jemstvo. Domaći klijenti su počeli da se plaše krize banaka. Pred Engleskom bankom formirali su se redovi dok su ljudi pokušavali da papirni novac zamene za zlatne kovanice. Suspenzija Londona kao centra međunarodnih kreditnih operacija pomogla je da se kriza iz Evrope proširi na ostatak sveta.

Možda je najznačajnija odlika krize iz 1914. godine bilo zatvaranje najvećih svetskih berzi na period i do pet meseci. Prvo je zatvorena Bečka berza (27. jula). Do 30. jula su sve berze na evropskom kontinentu zaključale vrata. Sledećeg dana, i London i Njujork su bili prinuđeni da im se priključe. Mada je zakasneli dan preseka na berzi prošao mirno 18. novembra, Londonska berza je ponovo otvorena tek 4. januara 1915. godine. Ništa slično se nije dogodilo još od njenog osnivanja, 1773. godine. Njujorška berza je ponovo otvorena uz ograničeno trgovanje (samo obveznicama za gotovinu) 28. novembra, ali se puno neograničeno trgovanje nije obnovilo sve do 1. aprila 1915. Nisu berze bile jedina tržišta koja je kriza zatvorila. Većina robnih berzi iz Sjedinjenih Država je morala da obustavi trgovanje, kao i većina evropskih tržišta novca. Londonska kraljevska berza je, na primer, ostala zatvorena do 17. septembra. Čini se, da tržišta nisu bila zatvorena, kolaps cena bi verovatno bio ekstreman kao i 1929. godine, ako ne i gori. Nijedan čin državnog terorizma nije izazvao veće finansijske posledice nego čin Gavrila Principa iz 1914. godine.

Nekada se smatralo da je skoro sveopšte usvajanje zlatnog standarda bilo korisno za investitore. Međutim, u krizi iz 1914. ova mera je podstakla razbuktavanje krize likvidnosti. U početnoj fazi krize neke centralne banke (konkretno, Engleska banka) podigle su diskontnu stopu, uzaludno pokušavajući da odvrate strance od repatrijacije kapitala, a time i iscrpljivanja zlatnih rezervi. O adekvatnim zlatnim rezervama u slučaju krize vodile su se žučne rasprave i pre rata; i zaista, ove rasprave su skoro jedini dokaz da je finansijski svet uopšte razmišljao o predstojećim nevoljama. Ipak, zlatni standard se nije strogo primenjivao, odnosno, ništa više od današnje vezanosti valuta iz Azije i Srednjeg istoka za dolar; u ratnim uslovima, izvestan broj zemalja, počev od Rusije, jednostavno je ukinuo konvertibilnost svoje valute u zlato. I u Britaniji i u Sjedinjenim Državama, formalna konvertibilnost je zadržana, ali je mogla biti ukinuta ako se to smatralo neophodnim. (Engleskoj banci je odobrena suspenzija Zakona o banci iz 1844. godine, koji je propisivao fiksni odnos između bančine rezerve i emisije novca, ali to nije bilo isto što i ukidanje plaćanja u metalu, koje se lako moglo održati uz niže rezerve.) U svim slučajevima, kriza je dovela do emisije ratnog papirnog novca: u Britaniji, Trezor je emitovao zapise od jedne funte i od 10 šilinga; a u Sjedinjenim Državama banke su imale dozvolu da štampaju kriznu valutu prema Oldrič-Vrilendovom zakonu iz 1908. godine. Tada, kao i sada, vlasti su na krizu likvidnosti reagovale štampanjem novca. Nisu to bile jedine mere koje su se smatrale nužnim.

Nastavlja se