Tradicionalni i nadaleko poznati Šidski vašar, drugi po veličini u Sremu, ima svoj „ukazni“ dan. Svakog 15. u mesecu to vašarište zaposedne bezbroj ljudi, automobila, tovara, mašina i stoke. I u samoj varoši „vri kao u košnici“. Narod tumara, još od železničke stanice, budući da veliki broj njih na vašar stiže vozom kako bi pazarili, kibicovali ili prodali nešto. Tog dana i taksisti trljaju ruke, jer Šid nema gradski prevoz. Oni kojima je ovo luksuziranje krenu put pod noge i tako pređu nekoliko kilometara do vašarišta koje je smešteno na kraj grada prema Tovarniku.
Tako je bilo i sredinom ovog meseca. Robe na pretek, od konfekcije, voća, alata, igračaka, pa sve do živog jarca i magarca. Za razliku od ponude sa prošlomesečnog vašara, iako je dan bio kao stvoren za trgovanje ne računajući vrućinu, potražnja je bila znatno manja. Kupovna moć je zbog istanjenih novčanika sve manja, te ne čudi da su pojedine tezge bile zatvorene pre vremena. Jedino je važno nešto prodati i pokriti bar troškove dolaska.
Na sreću kupaca, gledanje ništa ne košta. Znatiželjnih prolaznika, kao i do sada, bilo je najviše. A oni ukrug, od vašara do vašara. Prodavci se žale na mali broj mušterija, a ovi opet na visoke cene.
– Pakujem se, idem kući. Došao sam zarana i za celo pre podne prodao tri metle. Ljudi moji, kakva su ovo vremena? Nekada smo prodavali stotinak. Ko da više niko ne čisti. A, metle džabe, samo sto dinara – vajka se prodavac iz okoline Šapca jer nema više pravih kupaca, sitniš u džepu više ne zveči.
Trguje se sa četiri valute – dinarima, kunama, evrima i konvertibilnim markama, a govore se srpki, hrvatski i bosanski jezik, a nisu izostali ni rusinski, slovački, ili mađarski.
Cene su uobičajene za ovakve prilike, mada prodavci kažu da ih stalno snižavaju i da je sve teže zaradirti i za ‘lebac. Tako se živ jarac prodavao po sto evra, a kupca do kraja dana nije dočekao.
– Pošto jarac – pita zainteresovana mušterija u prolazu.
– Sto evra – odgovara vlasnik uz pomisao da je konačno naišao pravi kupac.
– Sto evra! – ljutito opsova prolaznik i nastavi razgledanje, dok mu ništa manje oštrim rečima odgovara prodavac i nastavlja da čeka novu mušteriju.
Kao i na svakom vašaru, najveća potražnja bila je za delovima za poljoprivrednu mehanizaciju, a traženo je i voće i povrće. Čokolade sa rižom domaće proizvodnje pakovanje po tri komada prodavale su se za sto dinara, čuvena „milka“ za 60-70 dinara. Igračke na navijanje ili na baterije išle su za po 100 do 150 dinara, a papuče od 80 do 200 dinara u zavisnosti od modela i kvaliteta. Kineskih naočara za sunce po 100 dinara koliko voliš, i to svih marki, boja i veličina. Što su lažnjaci i nisu dobre za oči, ko te pita. Važno je da piše Dior, Šanel, Versaće.
Tu je sve od svilenih bombona do traktora, džidža-bidža ko zna za koje potrebe, sumnjivog kvaliteta i porekla, i naravno neizbežnih šatri sa pečenom jagnjetinom i prasetinom. Glasna novokomponovana muzika se podrazumeva. Čini se da su kafedžije, iako pečenje nije bilo jeftino, najbolje prošli na ovom vašaru. Jagnjetina po kilogramu prodavala se po hiljadarku, a prasetina za 300 dinara manje. Mušterija podosta, jer kakav bi to bio vašar ako se posle kupovine ili kibicovanja ne sedne, pojede i zalije. Kilo i kilo. Do sledeće prilike, ili kako Šiđani kažu, novog kirbaja.
Vašar u Šidu postoji još iz vremena Marije Terezije, a u doba velike države dolazilo se iz okolnih mesta i svih krajeva Srema. Tada niko nije ni slutio da će, jednog dana, nadomak vašarišta biti granični prelaz. Naime, danas se može pazariti u Srbiji, a samo nekoliko desetina metara preći granica i biti u Hrvatskoj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
