Kroz rodna mesta Šumanovića, Matoša i Smoje

Do Vinkovaca voz, od Vinkovaca vlak, koji se tamo oko Knina volšebno pretvara u feratu, koja ide ili do Splita ili se odvaja za Šibenik i Zadar, dakle u centralnu ili severnu Dalmaciju. Vremena su takva da je većina ljudi osetljiva i pažljiva, pa i u pitanjima jezika. Ima onih dobre volje u svim tim prostorima koji govore i na jedan i na drugi i na treći način, pa im to nikada nije smetalo. Smatrali su to bogatstvom, baš onako kako je tumačio Krleža pitajući ko će mu oteti ili zabraniti neke izraze zato što su od onih preko puta. Mrzovoljni nevoljko govore i dijalekt u kome su odrasli.

Od onih prvih, kojima jezik nije prepreka, jeste i Aleksa, koga upoznajem u kupeu voza koji je ovoga leta saobraćao na relaciji od Beograda do Splita. Živi između Beograda, zapravo Zemuna, i Knina. Sada je poneo neke alate, treba da završi neke radove. Tu mu je bušilica, testera (pila), nekoliko vrsta klješta, vaservaga ili libela, pa nekoliko setova ključeva i šrafcigera ili kacavida (književno bi bilo odvijač). Krenuo sa kćerkom Tanjom u svoju kuću kod Knina.

– Imao sam ja tu i radionicu i veliki prostor, koji sam spremao za prodavaonicu u kojoj sam nameravao sam raditi ili je dati u najam, a sada ću biti zadovoljan ako od skoro tristo metara kvadratnih opremim za život trećinu prostora. I to će mi biti dovoljno. Nešto su bili govorili da će mi možda dati kredit, da čekam, da budem uporan. Ali nemam ja vremena za gubljenje, a treba negdje u međuvremenu živjeti. Zato ja svako malo, kako skupim neki dinar, evro ili kunu idem da uradim ponešto na kući. U početku su mi bili puno krali, pa i razbijali. Čak sam bio rekao ispred prodavaonice, gdje se okupljaju ti novi koji su izbjegli iz Bosne i došli u Knin, da mi traže šta im treba dok sam tu i daću im, samo da mi poslije ne razbijaju. Razumijem ja i njih, neka ih je nevolja dotjerala, ali nije ni meni lako. Moramo se nekako sporazumjeti. Mislim da neće biti loše. Imam petoro čeljadi, a treba svakome, i za život i za školovanje. Nisu laka vremena.

Tanja potvrđuje očevu priču i raduje se ponovom susretu sa rođacima i rekom Krkom. Rođena je u Beogradu, a severnu Dalmaciju poznaje samo iz priča, ali kao da je tu stalno živela, pa rado odlazi u Knin odakle je čitava njena porodica, po očevoj i majčinoj liniji. Pomaže ocu dok on radi na kući.

– Valja mi ona mnogo. Sve što treba u kući napravi, ode u prodavaonicu, kupi mi kruh, novine, cigarete i mnogo mi je lakše – hvali je Aleksa.

Marko. koji sedi sa nama u kupeu je takođe Kninjanin, od onih koji se nerado pomeraju iz svog grada, ali rado putuje do Beograda i nazad, jer mu je to vezano za posao. Objašnjava mi da je najveći problem to što su ljudi ostali bez uporišta, bez nekadašnjih jakih firmi od kojih su familije živele, školovale se i napredovale. Sada je prava umetnost naći posao od koga se može ne bogato nego iole pristojnije živeti. Boji se i statusa neke vrste indijanskog rezervata u koji polako klizi Knin, u kojemu će se samo uredovati državnim odlukama, a za ljude ko mari… Nije optimista, ali on će biti zadnji koji će odustati od rada.

Tanja je odgovorna i na carini želi da prijavi sav alat koji nose u torbi, ali otac joj kaže da ne žuri. Carinike i ne zanima njihova torba. Vidi se da je to korišten alat, nije nikakav šverc.

Na obe strane granice, u Šidu i u Tovarniku. Naravno da sam se u Tovarniku setio Antuna Gustava Matoša, a u Šidu, gde god pogled kroz prozor kupea seže sve asocira na velikog Savu Šumanovića… To je druga tema.

Jarko sunce žeže me u leđa dok u Splitu između Prokurativa, preko kojih usporeno prolazi samo jedna mačka u potrazi za hladovinom, pa do hotela „Belvi“, fontane Bajamonti, crkve Svetog Frane i Matejuške, kao da se snima neki naučnofantastični film, pa je neki maštoviti režiser zamislio da mu na tom malom prostoru ne većem od atletskog stadiona i punom istorije ne treba nijedan prolaznik. Samo iza debla tamarisa, u najdebljoj hladovini sede granama zaklonjena tri prijatelja i nevoljko kroz jedva otvorene kapke gledaju prema barkama. Nije taj njihov pogled posledica posete obližnjoj konobi „Fife“, nego toga što more kao golemo ogledalo snažno odbija sunčeve zrake i sve se kupa u toj svetlosti toliko da ne možeš gledati.

Onaj ko se makne samo trista metara dalje, ka trajektnoj luci, autobuskoj i železničkoj stanici doživeće nešto sasvim drugo. Splitski turistički mravinjak.

Pod hitno se sklanjam u konobu, u šarenu hladovinu, da se sklonim od atmosfere dalmatinskog pižolota, doba kada se sva živa bića stišaju, maksimalno se umire i zaspe ako su u prilici (u Splitu se još kaže „gren ubit oko“), da bi se prebrodio najgori period tokom letnjeg dana.

Kada neko pita šta zapravo znači pojam fjaka, treba mu samo dočarati ovu sliku i sve će mu biti jasno.

Nešto mi nije dalo mira pa sam ranije obišao pola Splita, od trafike do trafike, da nađem knjigu u izdanju „Slobodne Dalmacije“ pod naslovom „Ona“, a radi se o svedočenju Lepe Smoje o zajedničkom životu sa velikim novinarem, scenaristom i piscem Miljenkom Smojom.

Kako se tu pominje puno izuzetno dragih ljudi prelazim stranicu za stranicom polako, a svako malo mi pogled odluta ka daljinama, najčešće ka restoranu Dubrovnik, u kojem je Smoje bio najomiljeniji gost ili ka otvorenom moru i tamo iza Bračkog kanala, ka Korčuli, na kojoj je sahranjen prijatelj, novinar, reporter i poeta Momčilo Popadić.

Razmišljanja Lepe je zapisala Elizabeta Garber, koju pamtim još iz gimnazijskih dana, tada se prezivala Sonjara.

Sve gledam u knjigu i zamišljam šta bi mi rekli Pape, tako je čitav Split zvao Smoju, ili Pope, kako su kolege oslovljavale Popadića.

Ne mogu da se načudim šta je sve to Lepa uz pomoć Beti stavila u korice knjige.

Jedna takva knjiga života koji više od bilo kakvih arhiva objašnjava ono što je iza nas.

Setio sam se da bi Smoje sada konačno mogao doći na svoje i napisati planirano Ludo misto, o ratnim devedesetima, kao treći serijal koji je zamislio da napiše kao nastavak Malog i Velikog mista.

Nisu mu tada važni ljudi dali da to objavi, jer za njih nije bilo uputno, a njemu je bilo kasno. Umro je 25. oktobra 1995. godine. Oni koji su ranije vikali za njim „Smoje, opet pišeš pizdarije!“ sada ga na desničarskim forumima nazivaju „orjunašem“ i „srbofilom“ te se sprdaju i naslađuju da mu pogrebna povorka nije bila duža od kasila (kovčega). A Smoje je i to precizno predviđao, pa u njegovim inače veselim reportažama ima i tamnih tonova. Samo što nije hteo da gubi vreme sa analizom mračnjaka. Pod naslovom „Sporedan, a vječan“ pisac Ante Tomić precizno detektira taj duh likova koji „bez obzira na to jeste li novinar, ekonomist, genetičar, graditelj mostova, astronaut ili košarkaš na Pjaci u podne naći ćete barem jednoga, obično u polo majici, sa zlatnom narukvicom i tamnim naočalama na nosu, koji je za vaš posao kvalificiraniji od vas“. Baš tako, samo što u ime radosti življenja za takve likove Smoje nikada nije mario, a čak su i ti egzemplari homo sapiensa postajali mekši, kultivisaniji i ljudskiji u njegovim delima. Dobro, Smoji oni narogušeni nikada nisu oprostili njegovu generalnu primedbu da bi ispred Splita trebalo napraviti bazen sa kvasinom (vinsko sirće) i u njega takve pustiti da odstoje „da ubije divljinu“.