Krštenje na Tahitiju

I svi srećni što umeju lepo da kazuju iz Knjige, pa su dostojni da učestvuju u obredu, samo su na to mislili. – Teriji nije tačno znao treba li da se smeje njihovom oduševljenju, ili da im zavidi.

Šta od svojih učenika traži taj bog koji sada sve privlači, možda zahvaljujući Piritaneima: da se dosađuju, da ne greše i da ne plešu u dane tapua; da imaju samo jednu suprugu; da ponekad odu da dremaju, praveći se da slušaju, u fare-za-molitve… Nijedan od tih bednih zahteva nije mogao dugo da opstane. Zašto se onda brinuti za mnogo mesečevih mena unapred!

LJudi koji su po svom nekadašnjem poslu bili najpozvaniji – da bez greške nižu lepe priče iz Knjige, haere-poi iz vremena neznanja – s radošću su gušili svoje pagansko pamćenje. sada su kazivali duge nizove predaka Jesua-Kerita, sina Davidinog, i ponavljali bez predaha, zatvorenih očiju, povijenog vrata, nepogrešivim usnama. Tako su zadivljeni Misionari neprestano zahvaljivali Gospodu: „Koji je te ljude birao, pozivao, i izabrao da čuvaju Dobru Reč.“ I Dobra-Reč je, zaista, žamorila iz svih usta. Oni koji su pravili znake-koji-govore – ratnici u potrazi za ubojitim zrnima nisu ih više uznemiravali – prionuli su na posao i isporučivali na stotine, i to brže nego što se moglo zamisliti, belih listova tetoviranih crnom bojom. Onda su ih presavijali. Još bolje: sekli su ih na komade jednake veličine, ušivali između dve drvene daščice presvučene kožom mačke.

Svi su ih tražili, čak i slepi. Pošto su fetiji oklevali da im daju dragocene predmete – oni nisu od koristi, mislili su, ljudima čije oči gledaju u noć – sveštenik Note je oštro rekao: „Treba da damo Knjigu i onima koji uopšte ne vide. Jer to je istinska Svetlost života, sto puta vrednija od svetlosti dana, kao što je duh vredniji od tela i večnost značajnija od vremena.“ Osim toga, širila se i čudesna priča, od koje su oni čiji je pogled mrtav morali zadrhtati. Hiro, paganski sveštenik lažnog boga Hiroa, „našao je, poput Taloa, još zvanog i Paolo, svoj put u Tama“; išao je pun bezbožnih misli kroz dolinu punu velikog drveća. Jedna grana se odlomila i udarila ga u čelo. Pao je, otkrio da je slep, i kao Taola, i njega su uplašeni drugovi morali da vrate na obalu. Zar to nije znak koji pokazuje gnev istinskog boga? On je to priznao u suzama i poželeo krštenje. Da bi jače potvrdio svoje žaljenje i svoju nadu, zatražio je ime Paolo, uveren da će Gospod posle obreda vratiti njegovim očima radost. I svi slepi su zajedno s njim iščekivali isto čudo.

Od tada je oduševljenje postalo pohlepno i smerno: nije se moglo udovoljiti ljudima gladnim božanske hrane. NJihova vrednost u razmeni je rasla: „Dobra Reč“, ili „Evanelija po Mataiji“, koja se tir mesečeve mene ranije ušivena mogla dobiti za deset bambusa ulja od harija i de osrednje svinje. Evanelija po Joaneu, preskupa na drugim ostrvima, imala je najviše vernika u zemlji Tahiti. Knjige po Marku i Luki svuda su bile tražene. Dolazili su iz velike daljine da traže: putnici, pristigli s mora, sa zanosom su otimali listove iz ruku onih koji su ih pravili, ostavljali baš lepe ponude, i vraćali se, ne setivši se da napune trbuhe. Jedni su se bili udružili i dali pahi od dva trupa, tapu, vepra i mirisnog ulja: da bi dobili samo pola knjige za sve zajedno. Tada su profesori hrišćanstva izjavili da je to velika radost: nije obilje ponuda i darova uistinu važno Misionarima! Nego je cena koju su bili spremni da plate da bi posedovali Knjigu jasno i nesporno svima pokazivala koliko je Knjiga vredna.

Poslednje večeri bile su posvećene, u svim fareima, ponavljanju „Odgovora Kandidata koji traži Krštenje“. Ako pitaju: „Šta je to Hrišćanski sabor?“, treba izgovoriti: „Hrišćanski sabor je društvo ljudi punih vere, dobrovoljno okupljenih radi javnog bogosluženja, uzajamnog vaspitavanja, učešća u obedu Gospodnjem, i širenja hrišćanstva“.

Ali krstitelji neće postavljati to pitanje. Pre nego što obave obred, ranije će reći: „Priznajete li Jehovu kao jedinog istinitog boga i Jesua-Kerita kao jedinog spasitelja ljudi?“ Na to se odgovaralo: „Priznajem Jehovu kao jedinog istinitog boga i Jesua-Kerita kao jedinog spasitelja ljudi…“ Samuela, koji je sve kazivao u jednom dahu vešto smenjujući pitanja i odgovore, stao je, pun ponosa. Znao je on još mnogo takvih reči, jednako korisnih, ali sasvim drugačijih: jer postoji samo jedan istinit bog i postoji samo jedan istiniti misionar; i ne znaju svi jedinu istinu. Ali svakome se mora udovoljiti, menjajući i obrede i reči. Terijija je to zaista zadivilo. Brižljivo je čuvao sva ta kazivanja u pamćenju, uz mnoge druge nove misli, ništa manje korisne.

Međutim, jedne večeri, Samuela je izgledao zbunjeno: bio je umešao u Sabor Profesora i vratio se razljućen: zar Misionari, koji su prvo najavili, obećali i pokazali koliko je poželjno krštenje, ne pokazuju nepoštovanje prema obredu kada kažu da posle toga ne treba očekivati više nikakvu korist! Još gore: kažu da krštenje ne bi smelo da se zove „obred“, nego samo „sećanje“ na ono što je Jesu uradio: „Profesori se hvale svojim vrlinama i čudima, ali su obične varalice i bezbožnici: maltene su pagani, kao i oni drugi; i još kažu da treba šaci vode pripisivati milost koja se nalazi samo u srcu kandidata kada izgovara: ‘Verujem u Jesua-Kerita, jedinog spasitelja…'“ – Samuela je bio razočaran: nije dobro govorio tako nešto sada kada svi očekuju mnoge velike stvari. Teriji je, međutim, razumeo i nasmejao se. Misionari su, dakle, ostali isti onaj škrti svet kao što su se i ranije pokazali! Obredi, svečanosti, uživanja, sve to im je i dalje bilo neugodno. – Međutim, malo njih se zbog toga brinulo. Svečanost! Sprema se svečanost! Pod kojim imenom, radi čega, i uz koje reči, zaista nije mnogo važno. Nastavili su vredno da posluju. Oduševljenje je bilo neizmerno. Konačno je, u opštem priželjkivanju i iščekivanju, zablistala radosna zora.

*

Još pre nego što se sunce celo pokazalo, gomila je već bila okružila veliki fare-za-molitve – koji su zvali katedrala – i počela da uzvikuje prve pozive ka belim zidovima. Ali, kako i treba, nije se mogao videti nijedan od odbačenih loših običaja. ti običaji bili su nesrećni i smešni: nije bilo ni školjki, ni bubnjeva, ni prinošenja žrtava; u povorci ništa nije podsećalo na nekadašnje grešno uzbuđenje: s poštovanjem su se kretali u dvostrukim redovima, polako i ćutke, kako uči Škola. S desne strane išla je Škola za Tane, a s leve, Škola za Vahine. U prvoj povorci su mnogi haere-poi – nekadašnji učitelji – pokazivali svoju učeničku revnost, rado se mešajući s dečacima. Gomila je prepoznavala nekoliko takvih, i počela da im kliče. Grla su sama izmenila glasove, kao i pokliče; pevali su: „Huro! Huro!“, na piritanski način, ili „Hotana! Hotana Gospodu!“, naročitim tonom, kao što su to radili Keritovi učenici u zemlji Judeji. Sred tog novog oduševljenja, Teriji Neznalica osećao se neizmerno usamljeno. Samuela i fetiji iz zajedničkog farea ostavili su ga, bez reči, kao što se ostavlja meštanin unakažen čirevima, i otišli da zauzmu što bolja mesta među nestrpljivim kandidatima. Ceo skup kretao se napred-nazad, u talasima. Neznalica je, mada se nije usuđivao da im se pridruži, hteo da vidi, i da čuje, i da uživa u svečanosti – i gurao je zajedno sa ostalima.

Odjednom, svetina ga je ponela, tako da stopalima nije ni dodirivao tle, tik uz postolje podignuto uz vodu Futauu, gde su iznad mnoštva stajali Pomare, Misionari i poglavari. Sveštenik Note, čije je lice, uprkos bolnim dobima kroz koja je prošao, pobedonosno blistao, zatražio je da prestanu s povicima. Teriji se setio da je taj imao običaj neumereno da priča, dugo i dugo vreme. Zažalio je zbog svoje radoznalosti. Ali bio je stisnut u gomili i morao je da sluša starca.

– I pristupivši Jesu reče im govoreći: <I>Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka.<I>(Matej 28:18-20) – Nadalje se govor zbrkano otezao. Pošto je žamor, posle mnogo vremena, postajao sve nestrpljiviji i netrpeljiviji, zbrzao je reči, na brzinu pohvalio Knjigu, i stao, zatrpan gomilom koja je urlala tražeći krštenje.

Pomare je, pre ostalih, trebalo da prođe kroz obred. Ne zato što bi vode, u Keritovim očima, bile drugačije od svojih slugu, nego je Ariji bio najnestrpljiviji od svih novih učenika istinitog boga: trebalo je osveštati njegovo nestrpljenje i njegov položaj, jer ono što se radi na zemlji, mora Gospod da potvrdi na nebu. Prilagodili su obred potrebama njegovog dostojanstva: on nije morao, poput naroda, da siđe i da bude potopljen u reci, nego je samo povio svoju plemenitu glavu pod rukom Notea krstitelja. Ovaj je posuo po njoj malo vode i glasno izgovorio iste reči koje je govorio Jesu: „Krstim te u ime oca, i sina, i dobrog duha.“ Onda je neki drugi, stariji Misionar, proglasio Pomarea za „Kralja Ostrva Tahiti i Ostrva Privetrine“, obavezujući ga da se pokaže „uvek dostojan svog visokog zaveta i uglednog položaja koji zauzima pred anđelima, ljudima i samim Gospodom.“ Na kraju, dao mu je ime „Pomare-Drugi-zvani-Reformator“.

Reformator je za to vreme krenuo prema fareu-za-molitve. Prošao je sasvim blizu Terijija, koji ga je pogledao u lice. Nije se videla nikakva korist od obreda; koračao je bez ikakve otmenosti; kosa mu je i dalje bila nakostrešena, samo se malo slepila od vode za pročišćenje; nos mu nije postao ništa plemenitiji.

Vođa je sad kršten, kao i svi fetiji. Teriji, nasuprot svima ostalima, nije prošao kroz obred! zar nije i on umeo jednako dobro kao i drugi da izgovori „Reči Kandidata“? Prepustivši se gomili, brzo se našao u vodi do ramena, poput ostalih. Neki krstitelj je počeo: „Priznajete li da verujete u Jesu-Kerita kao jedinog Spasitelja ljudi?“ Teriji jedva da je stigao da odgovor; onaj drugi već mu je zaronio lice u vodu i izbacio reči. Pošto su pridošlice nestrpljivo čekale na obali, morao je da im napravi mesta.

Oplaknuo se, ne shvatajući najbolji, ali zadovoljan, i više pazeći na sebe – sada je hrišćanin! Nije više Teriji Neznalica. Teriji… kako je to glupo ime! Rešio je da ga se smesta otarasi i, kako je nasumice mrmljao prvu reč koja ga je po povratku nasmejala i koju je zapamtio – Jakoba, on ozbiljno reče: „Zvaću se Jakoba.“ Onda je opipao udove, kao što je to uradio nekada davno, u noći čuda: udovi su sačuvali svoj oblik i boju. Nije primećivao ni da mu je dah duži, ni da su mu oči veštije u čitanju znamenja na nebu. Oteklina koju je imao na levom stopalu nije se smanjila. NJegovi krezavi zubi nisu se učvrstili. Još jednom, i uprkos dvostrukom naporu, čudu i krštenju, na njegovom telu život čoveka nije se menjalo ništa… Izuzev, možda, njegovog imena. U tome je našao razlog za određenu gordost i za određeni prezir.

*

Obećanja i nada bili su toliko veliki i vatreni među njegovim drugovima, da je odlučio još da sačeka, i posmatrao je gomilu: svi ljudi oko njega ostali su isti, po hodu, broju nogu, pokretima tela. Šta je to! Da li samo misli skrivene u utrobi treba da budu prosvetljenje? Svetlost života, uveravali su glasnici boga… Brinulo ga je to što ga još ništa nije zaslepelo. Mada, istinu govoreći, bolje je uživati celim svojim telom, ne u nejasnim rečima, nego u obećanim dobrima. – Čuo je neki jecaj i osvrnuo se: slepi Hiro, po svojoj želji kršten imenom Paolo, vraćao se s reke i dalje slep. Za njim je tapkao dugačak niz ljudi mrtvih očiju, koje su ostale mrtve. – Ni oni nisu našli Svetlost.

U izdanju Službenog glasnika

Nezapamćeni svet francuskog pisca Viktora Segalena smatra se vrhunskim etnografskim radom u formi romana. Segalen je kao vojni lekar krstario Pacifikom početkom XX veka. NJegova knjiga govori o nestajanju jednog primitivnog, ali slobodnog i na svoj način bogatog sveta pacifičkih ostrva pred naletom superiorne misionarsko-kolonizatorske zapadne civilizacije. Na početku XXI veka ova knjiga dobija na aktuelnosti u kontekstu aktuelne globalizacije sveta i sagledavanja njenih negativnih aspekata.

U dogovoru sa izdavačem IP Službeni glasnik Danas prenosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.