Krsto Papić, Mirko Kovač i pop Teodosije

 Autor je više igranih i dokumentarnih filmova, između ostalih dva sjajna dokumentarca, Specijalni vlakovi i Mala seoska priredba, i igranog filma po kultnoj pozorišnoj drami Predstava Hamleta u selu Mrduša donja, općina Blatina Ive Brešana, koja se igrala u zagrebačkom Teatru ITD i koja, uz predstavu Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, predstavlja sam vrh pozorišne umetnosti velike Jugoslavije, do sada nedostignut i verovatno nedostižan.

Povodom Papićeve smrti, njegov sunarodnik sa tromeđe Hrvatske, Crne Gore i Hercegovine, najveći živi pisac četiri naša savremena jezika (srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog), Mirko Kovač, objavio je u zagrebačkom Jutarnjem listu odlomak iz svoje još nezavršene memoarsko-romaneskne proze Vrijeme koje se udaljava kao neku vrstu omaža Krsti Papiću, njihovom prijateljstvu, druženju i saradnji.

U ovom tekstu, pisanom na visokom nivou proze Brodskog, Kanetija i Zbignjeva Herbeta, Kovač oživljava uspomene na njihovo pisanje scenarija za film Lisice u Konaku manastira Zaova, u blizini Požarevca, između Morave i Mlave. Tu ih je smestio, sada, u vremenu neznanja, gluposti i kiča, potpuno zaboravljeni pisac Slobodan Stojanović, inače dramaturg pozorišta na Crvenom krstu, u kojem je oplemenio repertoar i beogradskoj publici predstavio moderne i aktuelne svetske dramske pisce. Kovač ga opisuje kao eruditu i odličnog poznavaoca kulturne, prosvetne i političke istorije Požarevca i okoline.

Starešina tog manastira je živopisna i autentična ličnost, pop Teodosije. Odavno u domaćoj literaturi, istoriji, publicistici ili nekom drugom štivu, nije tako lepo i toplo, sa poštovanjem i pijetetom opisan lik srpskog sveštenika kao što je Kovač opisao popa Teodosija. To je posebno zanimljivo u kontekstu vremena sadašnjeg kada popovi, kaluđeri i vladike šire mržnju, prebijaju na smrt bolesnike, blagosiljaju i slave ubice i ratne zločince, a naročito je interesantno što pohvalu popu Teodosiju ispisuje Mirko Kovač, koga otac srpske nacije i savetnici bivšeg predsednika Srbije zovu srpski ustaša.

Za popa Teodosija Krsto Papić kaže da je filmski lik i da bi se o njemu mogao napraviti kratki igrani film ili dokumentarac. Teodosije je redovno, svakodnevno i rutinski služio svete liturgije, iako u crkvi nije bilo nijednog vernika. Posle službe, na uzdignutom podijumu ispred oltara, pop je sam u crkvi pevao operske arije, uglavnom ruskih kompozitora. Posle svake numere odlazio je iza dveri kroz koje se ulazi u oltar, menjao odežde i pevao novu ariju. Odeća je bila u skladu sa melodijom koju peva. Imao je lep glas i odlično je pevao, a Kovač i Papić su ga pažljivo slušali i posle svake tačke i popovog naklona snažno i dugo aplaudirali. Jednom je i sam Kovač sa amvona ispred oltara, nakon što ga je pop ogrnuo belim plaštom, recitovao Disovu Nirvanu. Kovač Disa zove srpskim Tinom.

Kod popa Teodosija u manastiru Zaova svojevremeno je često boravio veliki srpski pesnik Sima Pandurović, koji je svake večeri, uz čašu vina, kazivo svoje stihove. Teodosije je Papiću i Kovaču, dubokim glasom kao glumac, izgovorio samo jednu strofu Pandurovićeve pesme:

„Danas je život samo ružna mrlja.

Danas je jesen: i kad vetar dune

I trulo, žuto lišće zakotrlja,

laz mračne vere u sudbinu sune.“

Kovač piše o srpskim sujevericama i ritualima kojima je lečio svoje povređeno oko. Umivanje na izvoru u vreme izlaska i zalaska sunca i osluškivanje bilo kakvog glasa (ljudskog ili životinjskog), koji je u stvari glas Svevišnjeg i označava kraj lečenja i isceljenje. Opis je jednostavan, bez patetike, literaran, ljudski i nepretenciozan. Taj detalj iz Kovačevog teksta je pravo osveženje i sušta suprotnost pisanijama srpskih „patriotskih“ literata u smutno vreme devedesetih, kada su sujeverje, mitovi, rituali, epika, crkva i vera zloupotrebljavani i korišćeni za podsticanje i širenje mržnje i zločina prema drugim narodima, verama i mitovima, kao i svemu drugom i različitom.

U ovoj poetskoj i intimnoj minijaturi, pravom literarnom dragulju i biseru, Kovač govori o njegovim i Papićevim razgovorima, raspravama, različitim idejama i viđenjima, pa i oštrim sukobima i svađama povodom scenarija koji su pisali. Piše i o Dubrovniku, druženju sa glumcem Ljubom Tadićem, koji je stanovao u posebnoj kućici u dvorištu hotela „Argentina“ i na Dubrovačkim letnjim igrama igrao Otela, cara Edipa, kralja Lira i druge dramske likove. Usput, piše o Žiki Pavloviću i njegovom filmu Povratak, u kome se kao naturščici pojavljuju kasniji sjajni slikari Šejka i Ljuba Popović, zatim o Pulskom filmskom festivalu.

Iz ove sjajne proze Mirka Kovača izdvajamo jedan detalj:

„Ako je u kolovozu centar grada bio pust, periferija se doimala življom, unatoč tomu što su muškarci izgledali kao živi mrtvaci, posvuda su ležali uz male naherene tarabe, u sjeni kakve krošnje ili zidića, a tamnopute, razgolićene žene bile su erotične, pušile su i zjevale a pokraj njih dahtali su psi.“

Te golišave i erotične Ciganke sa beogradske periferije, koje puše i zevaju, prave su i originalne feministkinje i oličenje matrijarhata u jednoj kvazi patrijarhalnoj sredini kakva je Srbija.

Ovaj mali isečak iz nove Kovačeve proze nije samo omaž Krsti Papiću, već je i omaž velikoj Jugoslaviji, Dubrovniku, Dubrovačkim letnjim igrama, Pulskom festivalu; omaž Disu, Tinu, Simi Panduroviću, Žiki Pavloviću, Slobi Stojanoviću, Šejki, Ljubi Tadiću; omaž svemu pametnom, autentičnom, slobodnom i lepom.