Krvava šaka kao početak veoma duhovite revolucije

– Taj krvavi simbol postoji u narodnoj poeziji, ali i u vrhunskoj literaturi, poput ledi Magbet koja pokušava da bezuspešno opere svoje krvave ruke. Tu mi je u sećanju velika glumica Narodnog pozorišta Ksenija Jovanović, koja je u jednom svom monologu mesila hleb a u drugom prala ruke u crvenoj scenografiji Bošovog paklenog kotla. Predstava, iako izuzetna, u režiji Arse Jovanovića, igrala je samo pet puta. Suviše je Šekspir uvek aktuelan – podseća Milena Dragićević Šešić, profesorka emerita, FDU u Beogradu.

Ruke, same po sebi – predstavljaju moćan simbol. One su performativni organ – alatka, oružje, ali i simbol – ukazuje Miloš Moskovljević.

Ovaj mladi naučnik živi na relaciji Beograd – Hong Kong, gde pohađa doktorske studije iz oblasti medija i komunikacije na tamošnjem Univerzitetu. U disertaciji se bavi pitanjem uticaja Internet mimova na procese političke imaginacije i oflajn političke participacije.

Naš sagovornik napominje da u onim sredinama u kojima je otežan pristup sredstvima masovnog informisanja društveni pokreti svoje poruke odnosno, zahteve pretežno ispostavljaju tamo gde imaju pristup: a to su zidovi, odnosno ulice i društvene mreže.

Crveni dlanovi su uz sve prateće grafite, parole, transparente, pred očima ne samo domaće već i svetske javnosti. Dr Efraim Zurof, izraelski istoričar Holokausta, upozorio je da je „krvava šaka“, zaštitni znak studentskih protesta u Srbiji u stvari simbol Hamasa. To upozorenje režimski mediji iskoristili su da sugerišu novootkrivenu terorističku narav, bit studentskog protesta.

Moskovljević ukazuje da korišćenje istovetnih obeležja od strane različitih ideološki-profilisanih grupacija nije retkost.

– Primera radi, Žabac Pepe svojatan je od strane američke alt-desnice tokom 2015. i 2016. Par godina kasnije, Žabac je postao jedan od glavnih simboličkih obeležja hongkonških protesta – i korišćen je u potpuno drukčijoj konotaciji. Dakle, čitanje određenih znamenja uveliko zavisi od njihovog kontekstualnog situiranja.

Povezivanje studenata sa terorističkim organizacijama od strane domaćih medija je krajnje zlonamerno. Upravo obratno, jer se oni sve vreme, uzdržavaju od nasilja i sebe svakodnevno stavljaju u poziciju glinenih golubova, kategoričan je Moskovljević.

Profesorku Šešić ne iznenađuje što režimski mediji koriste svaku izjavu koju mogu dovesti u kontekst blaćenja svojih kritičara.

– Optuživati studente za terorizam, kada je očito da je reč o gandijevskom protestu, kada se čak ne stide – u mojoj generaciji bismo se stideli da priznamo – da kažu da su brzo bežali i stoga utekli batinašima… I ja sam brzo bežala i 9. marta, sa Trga republike do Čumićevog sokačeta, i u noći 2. februara 1997. na Brankovom mostu, te za razliku od nekih mojih saboraca izbegla batine i krv. No nismo to ni sebi priznavali, jer se podrazumevalo da se u najmanju ruku treba da istrpi nasilje, ako ne da se uzvrati – a za to nismo bili ni obučeni ni opremljeni. Stoga se studenti ne libe da traže pomoć ni traktorista ni bajkera, ni svih drugih koji tu pomoć mogu da pruža.

Odgovor naprednjačke vlasti stigao je posredstvom društvenih mreža: uzdignut srednji prst iste crvene šake, gest, koji se davno povukao sa ovdašnjih najekstremnijih sportskih tribina, praćen horskim pevanjem: „Evo vam k….“. Srednjak je premijerno stigao s naloga gradonačelnika Kraljeva – doktora nauka inače – što je bio signal da i ostali lokalni rukovodioci počaste Srbiju istim srednjim prstom, koji se preko noći pojavio na zidovima zgrada, trotoarima, po školskim dvorištima.

Moskovljević podseća da ratovi grafitima nisu novina u našem društvu od Studentskog trga do platoa ispred Filozofskog fakulteta gde se i na muralu posvećenom Zoranu Đinđiću, primećuju tragovi prepucavanja putem grafita. Minulih godina imali smo sijaset epizoda: preganjanje oko murala u NJegoševoj; ispisivanje grafita po Prvoj beogradskoj gimnaziji i SANU; skrnavljenje murala Patrijarhu Pavlu, narušavanje murala Novaku Đokoviću i Herojima sa Košara.

– Čini mi se da se medijskim izveštavanjem o ovim događajima često održava ili osećaj podeljenosti u društvu ili osećaj straha. Stvara se privid da su Srbija i njeni stanovnici, a naročito oni koji sebe doživljavaju kao etničkim Srbima, pod stalnim napadom od spoljašnjeg neprijatelja, pri čemu se pružanje pomoći i zaštite onima koji su zaista ugroženi ne dešavaju. Ono što je možda interesantno povodom uzdignutog srednjeg prsta i njegovog transformisanja u kitu cveća jeste da se okvirno zna ko su počinioci. Pritom, cvetni aranžman, usled svog dvojakog značenja predstavlja dosta lucidniji odgovor, makar je to moj lični utisak – kaže Moskovljević

Profesorka Šešić ovu ponudu vlasti, smatra primerom vrhunskog prostakluka i nasilja, a koji je došao iz redova FUNKCIONERA režima, što je dokaz da studentski zahtevi nisu ispunjeni.

– Zar jedan od studentskih zahteva nije SMENA sa funkcija svih koji su činili nasilje? A to naravno znači – i podsticali na njega. Da ispunjavaju studentske zahteve SVI funkcioneri koji su na svoje društvene mreže stavili znak srednjeg prsta, morali bi biti SMENJENI, a ne dati ostavku. Ne kažem da će razgovora biti, ali kako na razgovor pozivaš sa srednjim prstom – pita se naša sagovornica.

U kojoj je meri aktuelni nalik studentskim protestima iz 90-tih?

– Studentska pobuna od 10. marta 1991. uglavnom je bila vezana za Terazijsku česmu. Studentski protesti 1992. prvi su performativno, šetnjama, osvajali grad, dok je šetnja postala suštinska komponenta protesta 1996-7, koja je umela da nas odvede, doduše retko, poput zore 27. januara 1997. i u tada sasvim nepoznate delove grada. One u kojima radnici na putu prema svojim fabrikama očigledno nisu znali da je reč o studentima koji su čitavog januara bili blokirani u Kolarčevoj, kada su krenuli, nakon patrijarha Pavla sa litijom, na svoj, „oslobodilački“ put kroz grad – seća se profesorka Šešić.

Najjača komponenta protesta 1992., bila je vezana za prestanak rata u BiH. Filozofski fakultet je bio oblepljen antiratnim plakatima, dok je protest 1996-7 bio obeležen borbom za priznavanje izborne volje građana u 40-tak gradova Srbije. Izgledaće čudno, ali istinito kad se uporedi sa današnjom situacijom: svetski medijski interes za pobunu studenata u Srbiji protiv rata u Bosni nije postojao – trebalo je, po rečima jednog švajcarskog novinara, jasno predstaviti ko je dobra a ko zla strana u ovom jugoslovenskom sukobu.

Predstavljanjem studenata iz Srbije kao mirovne snage, došlo bi do „konfuzije javnog mnjenja“, što uostalom ni njihovi urednici ne bi dozvolili. Tog leta 1992. išla sam sa grupom nezavisnih novinara iz cele Jugoslavije u Strazburg i Bern te sam ovom objašnjenju lično svedočila. Ni prva dva meseca protesta 1996-7 nisu privlačila svetske medije. Tek kad je upornost građana i studenata prevladala, a sa druge strane vejavica dala snežni okvir, stigli su i svetski mediji – ukazuje dr Šešić.

Najveća konstanta svih ovih protesta, po rečima naše sagovornice, jeste pobuna protiv režima, dubokih socijalnih nepravdi na svim nivoima i RTS-a. Takođe, važna konstanta jeste samoorganizacija i spontanost, te političko izgrađivanje studenata kroz borbu i proteste… Ono, što je isto je: duhovitost, kreativnost, smelost, solidarnost!

– Mi profesori smo uvek bili podrška ali ne predvodnica: od Česme, kad smo uglavnom sedeli kod Moskve, no ipak preko noći, u ranim jutarnjim časovima dolazili da podržimo, kao i na kordon u Kolarčevoj – tada kada je najmanji broj studenata, ali se sećam da smo i tada sretali naše komšije i naše bake, poput rođake Zage, kako u patikama nosi čaj studentima. Zanimljivo da su i tada penzioneri bili nepravedno optuživani da su stožer Miloševićevog sistema – nisu bili – naglašava profesorka Šešić.

Svi protesti nose vizuelne poruke, od traga grafita do transparenata. Koliko su u tom prostoru stekli ulični kredibilitet ?

– Mislim da su transparenti studentskih protesta, koji su počeli da osvajaju ulicu od 1992. do danas stekli kredibilitet transparenata koji motivišu, inspirišu, nasmeju, podsete nas same na ono što nam je bitno i ne vređaju. U analizi koju pravim ovih dana, ne više od 10 odsto transparenata može imati uvredljivu poruku, ali ni tada nismo baš sigurni da li ju je doneo provokator ili ozlojeđeni građanin.

Mislim da posebno oduševljenje donose transparenti sa citiranim replikama iz filmova Bate Stojkovića (Varljivo leto, Balkanski špijun…) ili sa pesmama Đorđa Balaševića („I sve po zakonu…“, „živeti slobodno, svetom se oriti“…“. Ali, i što je potpuno novo – transparenti uzajamne podrške studentima od deka i baka i obrnuto: „Došle bake i nane s omladine strane“, „Neću zbog sendviča da prodam unucima budućnost, „Bake uz đake! „, „Baka se probudila!“, a sa druge strane: „Too deda!“, „Too baba! “ „Toliko je loše da je i moja baka ovde!“, „Ne dirajte mi babu!“…

Poruke nekadašnjih studentskih protesta bile su personalizovane: od „Slobo Sadame“ do „Čedo, oženi me“. Danas, mahom boldirani i obojeni inicijali imena i prezimena predsednika republike: „PodržAVamo studente „,“PrAVda DA“, „Ništa ovde nije top – Vučiću STOP“, „Nisi nadležan“… Reklo bi se suviše meke poruke u zemlji u kojoj se često ne biraju reči. Isto je i sa partijskim simbolima – nema ih. Jedino se spominje vladajuća stranka „SNS korupcija ubija“ i asocijativna „Ne volim sendviče“.

Za Miloša Moskovljevića prisustvo predsednikovih inicijala je donekle i očekivano, proporcionalno njegovoj zastupljenosti u medijskom etru u minuloj dekadi. Na transparentima se međutim neretko mogu videti i aluzije na “kofer(če)“ ili “tetku iz Kanade“, kao i ona kojom se “drugarici“ Slavici poručuje da je vreme za penziju.

– Ono što je možda drugačije u odnosu na nekadašnje proteste jeste potpuno distanciranje od političkih partija. Čini se da studenti ne veruju partijama na vlasti, ali ni onima u opoziciji. Na osnovu dosadašnjih aktivnosti, deluje mi da studente ne zanimaju niti izbori, niti ko će biti nosilac vlasti – dokle god postoji odgovornost i poštovanje sistema od strane svih aktera.

Političke partije su prepoznate kao „nužno zlo“ – makar je to neki moj utisak. Čini mi se da je izbor „mekših“ poruka nameran: njime studenti nastoje da grade imidž koji je protivteža onome što smo navikli da viđamo na našoj političkoj pozornici. Oni ne pristaju na bilo kakvu vulgarnost.

Profesorka Šešić napravila je malu analizu grafita aktuelnih studentskih protesta.

Ima dovoljno poruka nenadležnoj osobi, čije se ime najčešće ne spominje već se crvenom bojom označe inicijali av koji se često mogu naći u različitim rečima. No, duhoviti grafiti iz popularne kulture su opet tu kao i u prethodnim protestima: „Šefe, koji ti je vrag!“ (uz sliku Duška Dugouška). „Jedini Vučko kome verujem!“ (uz crtež maskote Sarajevskih olimpijskih igara) Ali i sasvim konkretni: „Naša tišina glasnija je od vaših LAVEŽA!“, „Di si pošo – nisi dobrodošo!“ (dijalekti su češći no ikad u ovim panoima kao svojevrsna autoironija), „Predsedniče – može li jedno pomilovanje?“ (kao sarkazam na zahtev koji on smatra da će ovakvim ličnim činjenjem ispuniti, a da njegovo pomilovanje niko nije tražio). „Znamo se već 10 godina – neću tvoj kredit ni ključ od stana! „…<>

Koliko su studenti duhoviti pokazuje da dan nakon što je predsedniku pukla guma na automobilu, osvanuo je niz transparenata sa natpisima: „NJemu pukla guma, nama pukao film“, „Pukli ste kao predsednikova guma!“ „…Takođe, na izmišljotine o vojvođanskom jeziku – odmah stiže i odgovor: „Ta manite ga, ljudi! Mi ćemo da pričamo laloški!“ ili „Samo nas ti nemoj branit“, Vojvođani „…

Zidovi i transparenti na ovim prostorima često nose rime: od „Druže Tito samo reci, poletećemo kao meci“ do „Mudra glava jednog bića kreće iz vrtića“ (podrška studentima čačanskih vaspitačica), „Spavaj mirno nano, sve je blokirano“ (studenti). Kako se razvija ta zidna poetika danas?

Autentično, urbano, tj. ulično stvaralaštvo mladih obično je propraćeno izvesnom dozom domišljatosti. Grafiti, kao forma bunta i društvene kritike, zahtevaju višeslojnost – i konstantnu inovativnost. Na tragu tome, oni su slični i Internet Mimovima. Nastaju sa namerom da privuku pažnju posmatrača, i stoga moraju kombinovati familijarnost sa inovativnim elementima, kako bi poruka koju prenose ostala upečatljiva. Promišljanje potencijalnog značenja podrazumeva izlazak iz zone komfora, a to može biti vrlo bolno. Uvek se setim kako su neki od naših sunarodnika Anu Đurić poznatu kao Konstrakta, proglasili satanistkinjom, iako je jedan od centralnih motiva u njenoj pesmi “In corpore sano“, motiv Isusovih muka – objašnjava Miloš Moskovljević .

Profesorka Šešić zapaža da se u ovim protestima straha nema. Gradovi i sela nastupaju pod svojim imenima, institucije pod svojim samo ponekad napišu „deo ansambla“, izlažu svoje artefakte od baletskih patika do instrumenata, pišu i svoje slogane! Tako studenti muzike – kažu: „Država bez sistema je kao muzika bez tona“, a biolozi: „Otrov je u sistemu a ne u zmijama“, „Mašinci protiv mašinerije“, slogan je koji je preveden i na slovenački i izlagan u Ljubljani…

Ključne vrednosti i poruke koje nose slogani studentskog i učeničkog protesta su vezane za odgovornost („Ispit odgovornosti je u 11:52“; „Da ne pukne bruka, bolje da se pita struka“), čast („Zvoni za čas(t)“) obraz („Obrazovan je onaj koji ima obraza“), slobodu („Sloboda miriše na lale“; „Sloboda je blizu“ ), zajedništvo („Ako ne stojimo zajedno, tonućemo odvojeno“), pravdu („Gladni pravde“; „Studenti+prosveta=pravda“), i mnoge, mnoge, druge vrednosti. Ali oni grafiti koji su tu da motivišu i ukažu na važnost protesta – sigurno će se dugo pamtiti, poput: „Nek bulevari sveta pamte muziku naših koraka“, „Šumadijom zasijalo“, „Ala tutnjimo“ (uz crtež slona), „Evo mene, eto nas – Pumpaj srce ide gas!“, „Ćaci, moramo da pumpamo do kraja!“.

A bar tridesetak transparenata sa rečju ćaci ostaće kao specifičnost i trajna vrednost humora u studentskim protestima, odbijanja uvreda vlastodržaca i njihove rekuperacije.

Zato „Kada – ako ne sada!“

MIRA TRAILOVIĆ I PROTESTI
Ne pamtim da se na protestima, do sada u rukama glumaca našla fotografija Mire Trailović?

Sve profesije i sve institucije nastoje da se predstave svojim slobodarskim duhom, sa onim što im je najbolje i najznačajnije. Mira Trailović je preživela BITEF 1968, dok Avinjon 1968. baš i nije uspeo da se održi. Doduše, svedokinja Borka Pavićević opisuje kako je izgledao BITEF septembra 1968, jer tada se desilo još nešto što je obeležilo svet – ulazak Sovjetske armije u Čehoslovačku.

Mirinim diplomatskim sposobnostima dobili smo čak dve predstave za BITEF – na prvom BITEF-u Sovjetski savez je odbio da učestvuje zvanično, pa je Mira pozvala dva disidenta, pesnikinju Belu Ahmadulinu i kantautora Bulata Okudžavu koji su u Ateljeu izveli recital. Sovjeti 1968. odlučuju da puste pozorišne ansamble, a beogradski umetnici i intelektualci u Žilnikovom spačeku koji simulira tenk kruže oko pozorišta, dok studenti uzvikuju publici koja ulazi na predstavu da time podržavaju invaziju… – objašnjava profesorka Šešić.

DOSTA!…GOTOV JE !… NISI NADLEŽAN!
Suštinski grafit ovog protesta je #Nisi nadležan – smatra profesorka Šešić. dok je 1992. to je bio usklik Dosta! Pesnica Otpora stigla je kasnije, praktično pred promene 2000. uz slogan Gotov je!

Sa druge strane, slogan 1996/7 bio je SVI, SVI, SVI. Imajući u vidu da je tada Internet bio nerazvijen, a samo nekoliko radio stanica slobodne, slogani su bili važniji od „ikona“. Doduše, postojali su različiti simboli „sveta“ (transparent: Beograd je svet), a pre svega Evrope, ali i najobičnije normalnosti, od zastava Boba Marlija i Ferarija do lutaka.