Krvavi sport(isti)

Razlozi zbog kojih je došlo do ovih incidenata zaista su apsurdni. Rukometaši Vesprema su napadnuti nakon bezazlene verbalne prepirke u noćnom klubu. Mađarska policija je kasnije saznala da su izvršioci ovog monstruoznog krivičnog dela sa tragičnim ishodom, imali neraščišćene račune sa gazdom diskoteke i da su želeli da mu se osvete izazivanjem bilo kakvog incidenta.

Tomaševićje napadnut zbog „loših odnosa“ sa grupom mladića iz Petog puka, kako se naziva jedan deo Valjeva. Na Krstića je napadačnasrnuo nožem zbog toga što mu je ovaj, navodno, u prošlosti ogrebao kola.

Sociolog sporta Dragan Kokovićobjašnjava učestalost incidenata u kome su sportisti žrtve brutalnih napada na sledeći način.

– Mi moramo da budemo svesni da živimo u nasilju vremena i u vremenu nasilja u isto vreme. Za nasilnike, koji se bez ikakvog razmišljanja odlučuju da fizički nasrnu na nekog poznatog sportistu, takav čin predstavlja izlazak iz anonimnosti. Za njih takav negativan publicitet čak u nekim situacijama predstavlja i uspeh i isticanje u društvu i kriminalnom okruženju u kojima takav akt nailazi na odobravanje – smatra Kokovići dodaje:

– Ipak, treba napomenuti da u globalu sportisti sve češće odstupaju od onog klasičnog sportskog načina života koji podrazumeva brojna odricanja i ograničenja. Naime, danas se skoro podrazumeva da profesionalne atlete često izlaze uveče u provod. Određena vrsta neozbiljnosti i opuštenosti kod samih sportista, na neki način dodatno doprinosi porastu pomenutih incidenata – završio je Koković.

Međutim, ako se uzmu u obzir neki podaci iz prošlosti jasno je da je na ovom podneblju bilo kakav atak na vrhunske sportiste postao opšte prihvaćen. Naime, prošle godine se dogodio niz incidenata u kojima su huligani pokazali agresivnost i brutalnost prema svojim „ljubimcima“ ili prema igračima protivničkog kluba. Fudbaler Crvene zvezde Ognjen Koroman je napadnut na treningu, igračima i rukovodstvu istog kluba su uništeni automobili na klupskom parkingu, fudbaleri Partizana su napadnuti u klubu Rična Senjaku dok su proslavljali titulu jesenjeg prvaka… Zajedničko za sve pomenute događaje je to da nijedan od učesnika u ovim nemilim događajima (a bilo ih je mnogo, pošto je rečo grupnim napadima) nije izveden pred lice pravde.

Najgori primer koji se ikada dogodio u Srbiji je, ipak, ubistvo košarkaša Partizana Harisa Brkića, koji je krajem 2000. godine usmrćen posle treninga na parkingu ispred hale Pionir. Iako se ova tragedija dogodila pre više od osam godina, ubice do danas nisu pronađene.

Nakon svega, nije teško zaključiti zašto se potencijalni napadači lako odlučuju da fizički nasrnu na mlade i uspešne ljude koji bi trebalo da služe za primer mladim generacijama. U takvoj situaciji, verbalno vređanje i psovanje sportista sa tribina, ali i na javnim mestima postalo je nešto što se podrazumeva…

U svakom slučaju, postavlja se pitanje da li će se i kada država ozbiljnije pozabaviti ovim problemom. Do tada, sportisti će i dalje biti u potpunosti nezaštićeni i samo je pitanje trenutka kada ćemo biti svedoci novog incidenta.

Tomašević: Napala me je grupa od 20 mladića

Košarkaš Metalca Nikola Tomašević  bio je žrtva huliganskog napada veće grupe mladića koji su ga šutirali bez prestanka sve dok nisu čuli sirenu interventne policije.

– Pokušao sam da izbegnem susret sa mladićima koje sam ugledao na drugoj strani ulice. Kada sam video da se kreću prema meni, počeo sam da bežim ali su me sustigli. Tuklo me je njih oko dvadesetak, a prestali su tek kada su čuli policijsku sirenu. Poznajem te momke, kojima zaista nikada nisam učinio ništa loše. Čak sam dobio i preteću poruku nekoliko dana uoči incidenta – rekao je Tomašević.