Krvavi tragovi istog rukopisa

Prošle su 23 godine od tog uskršnjeg, 11. aprila 1999. kad je s leđa u vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina ispaljeno 17 metaka, u haustoru zgrade u kojoj je živeo u Svetogorskoj.

Tek je prošle godine, 2. decembra, uz mnogo muke i pravosudnih zavrzlama, dočekana gorka presuda na ponovljenom prvostepenom postupku za četvoricu pripadnika Državne bezbednosti koji su učestvovali u tom ubistvu.

Naime, sudsko veće Specijalnog suda u Beogradu izreklo je kazne od po 30 godina Radomiru Markoviću i Milanu Radonjiću, dok su Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni na po 20 godina.

Tih dana mediji su tu presudu kolokvijalno nazivali 100 godina za ubice Slavka Ćuruvije.

Iako je istraga za smrt ovog novinara pokrenuta 2001, u vreme Vlade premijera Zorana Đinđića, prvo suđenje započelo je tek 2015, a završeno je osuđujućom presudom, koja je bila nakon toga ukinuta iz proceduralnih razloga, te je proces 2020. vraćen na početak.

Čitavo guranje da se rasvetli taj slučaj pokrenuto je dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, isticanjem tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, a sadašnjeg predsednika države, Aleksandra Vučića i predsednika Komisije za istraživanje nerasvetljenih ubistava novinara Verana Matića.

Vučić je 2013. potvrdio sumnje da država stoji iza ubistva Ćuruvije, ali je nekako zaboravio da kaže da je upravo on bio deo tog državnog aparata.

NJegova malenkost je u vreme ubistva bila ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, odnosno, jedna od glavnih batina za neistomišljenike zajedno sa svojim ideološkim tvorcem i danas osuđenim ratnim zločincom Vojislavom Šešeljem.

NJihov ozloglašeni Zakon o informisanju iz 1998, nakon čega je Dnevni telegraf prvi nastradao, nešto je što novinarski esnaf nikad neće moći da zaboravi.

No, vratimo se na mukotrpni proces.

Rešavanje i procesuiranje ubistva Slavka Ćuruvije postalo je ekvivalent za agoniju.

Tužilaštvo se u oba postupka držalo navoda svoje optužnice po kojoj je ubistvo počinjeno po nalogu nepoznate osobe iz vrha tadašnje vlasti, kao i da je Marković za to angažovao Radonjića, a on Romića i Kuraka.

Naravno, tabloidna šizofrenija je tih dana uveliko pratila i dolivala ulje na vatru koja je pratila reči optuženih tokom suđenja.

Na jednom od ročišta, Jelena Ćuruvija Đurica rekla je da je njen otac imao sukob samo sa Mirjanom Marković, suprugom Slobodana Miloševića.

„Znao je da ga prisluškuju, jednom je čak i našao nešto u stanu, ali to nije shvatao ozbiljno, sve dok u Dnevniku 9. aprila 1999. nije pročitan tekst iz Politike ekspres – Ćuruvija dočekao bombe (autor Miroslav Marković, urednik Đorđe Martić, prim. NK), taj javni poziv na linč. Tada smo se svi uplašili, ali on nije hteo da ode. Na članak pročitan u Dnevniku reagovao je tako što je razgovarao sa nekim iz vlasti, ta osoba ga je smirila, rekla mu je da ne brine, da je to samo bio deo medijskih napada. Zato je on ostao u zemlji, jer je dobio uveravanje da ništa strašno neće da se desi“, rekla je Jelena Ćuruvija tokom svedočenja.

Od odbrane je u sudnici moglo da se čuje da Ćuruvija nije ubijen zbog svog pisanja, nego zbog „saradnje sa stranim službama“ i zbog „svojih kontakata u inostranstvu“.

Takođe je moglo da se čuje od Markovića, kako je rekao, „ukoliko osude njih, neće pronaći prave ubice“.

Istoričarka Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije, koja je u trenutku ubistva bila sa njim, udarena kundakom u glavu, rekla je 2019. za nedeljni list Vreme, da bi ona „zapamtila Kurakovo lice“.

„Kad neko stoji iznad vas s pištoljem uperenim u vašu glavu, dok vi ležite na zemlji, onda ga dobro gledate. Ja sam gledala u ubicu, i ubica je gledao u mene. Nas dvoje smo se gledali, nisam ja njega videla iz daljine. Videla sam ga direktno nad sobom u trenutku kada je odlučivao da li će da me likvidira kao što je prethodno likvidirao Slavka do kog sam ležala. E, pa ta osoba koja je u njega pucala nije bio Kurak. Jer Kurak ima karakteristično lice koje bih zapamtila. Baš zato što su to granične ljudske situacije, naša čula budu naročito izoštrena. To jeste strašan šok, ali vi se nalazite pred smrću i gledate u smrt. Prema tome, ja sam gledala tog čoveka koji nije imao masku na licu i taj čovek nije bio Kurak“, rekla je ona.

U danima kad čekamo odluku Apelacionog suda povodom ponovljene presude za izvršitelje ovog gnusnog zločina, nalogodavci i inspiratori Ćuruvijinog ubistva ostaju u večnoj senci.

Iza njihovih senki ostaju krvavi tragovi, pa ih tako možemo primeti, ako malo bolje zagledamo, i u stanu Dade Vujasinović, i u ulazu u zgradu Milana Pantića, ili pak ispod prozora Dejana Anastasijevića, ili u plamenu doma Milana Jovanovića.

Sve je to isti rukopis iz srca tame, koji se kroz vreme i prostor konstantno ponavlja, kao u jezivom košmaru iz kojeg ne možemo da se probudimo.