Ksenija Atanasijević: Ispred svog vremena

 Studirala je filozofiju sa klasičnim jezicima, a slavni profesor Branislav Petronijević, čija su predavanja bila „fiziološki neizdrživa“, otkriva Ksenijin talenat i proglašava je za svoju asistentkinju. Međutim, tadašnja maskulinizovana akademska zajednica nije bila spremna za tako radikalne korake, te je ovaj prostor za Kseniju ostao nedostupan. Neko vreme radi u Trećoj ženskoj gimnaziji, a potom se odlučuje za postdiplomske studije u Ženevi i Parizu. Tamo se bavi doktorskom tezom „Brunovo učenje o najmanjem“, koju je 1922. uspešno odbranila na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ipak, odbrana disertacije nije prošla bez teškoća i dodatnih pitanja kao kod muških kandidata, jer su članovi komisije Petronijević i Milutin Milanković odlučili da joj postave i jedan složeni matematički zadatak. Pošto Ksenija i ovu prepreku savladava, gospoda se glasno zapitala: „Da li je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?“ Ovo je slikovit primer šovinističke i mizogine akademske sredine tog vremena, s kojom će se Ksenija boriti tokom celog života, podnoseći istovremeno i čaršijska ogovaranja.

Objavljivala je radove u inostranim naučnim časopisima, a enciklopedija Britanika je njenu monografiju uvrstila u uži spisak literature o Đordanu Brunu. Kao docentkinja na beogradskom Filozofskom fakultetu počinje da radi tek 1924, ali kada je kasnije trebala da postane vanredna profesorka, ponovo nailazi period napada od njenih kolega, pa čak i optužbi za plagijat. Iako je komisija utvrdila da plagijata nije bilo, Ksenija, umorna od dokazivanja i dugih rasprava, odlučuje da na univerzitetu da otkaz. Uz monografiju o Đordanu Brunu, u tom periodu je u svojoj bibliografiji imala oko 250 radova.

Držala je predavanja na Kolarcu, objavljivala tekstove u časopisima, a bila je i članica Ženskog pokreta, tada jedine feminističke organizacije u zemlji. Borila se za poštovanje ličnosti i života svakog ljudskog bića, a njeni tekstovi o patrijarhatu aktuelni su i danas. Tako je pisala da „naših dana, preterano čudno izgledaju predlozi da se žena ponovo strogo zatvori u patrijarhalan okvir – pošto je, davno još, istorijskom nužnošću iz njega izašla bila i pošto je pokazala muškarcu potpuno ravnopravan uspeh na svim poljima rada, gde je mesto uz njega zauzela. Samo je za isto priznanje, desetostruko više od muškarca morala da stvara. Ali, ako ko zbog takvog stanja treba da se stidi, zacelo ne treba žena.“

Iako antifašistkinja, bila je i antikomunistkinja, zbog čega u periodu posle Drugog svetskog rata biva hapšena, a njene knjige i javni nastupi zabranjivani.

Odrastala je kao najmlađe dete lekara Svetozara i majke Jelene, bez koje je prerano ostala. Ubrzo joj umire i otac i Kseniju odgaja maćeha Sofija Atanasijević, nastavnica Više ženske škole.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.