Kuća Jevrema Grujića: Naš kutak u svetu

Kuća politike ostala je kuća politike, čak i kada je slatkih šezdesetih bila diskoteka, pa je jedan od potomaka Laza Šećer imao prilike da mu salutira visoki, plavi Škotlanđanin Ficroj Meklin. Posle razgovora sa Titom u Belom dvoru promuvao se po gradskim selebriti mestima. Kućom je dominirao profil njenih neimara – zapadna orijentacija. A to je već ovde bila uvek i politička etiketa, vlažna i pomalo skaradna kao i Lokicino ljubljenje u disko-podrumu, što je poput senzacionalističke petarde rasvetlilo i sablaznilo sivu ondašnju oficijelnu stvarnost.

Mnogi koji su prolazili Svetogorskom ulicom (donedavno Ive Lole Ribara), ili su odlazili u Atelje 212, morali su se očešati o tu kuću koja kao da stoji nasred ulice izdvajajući se iz građevinskih ostataka i naslaga zidarske poplave koja je ovim delom grada tutnjala proteklih sto i nešto godina. Umalo je u zanosu zidanja Ateljea nije porušio, uvek naliveni, Bojan Stupica, ali je u poslednjem trenutku kada je zgrada teatra već gazila kuću, energičnom akcijom Aleksandar Deroko sprečio destrukciju i obezbedio joj zaštitu grada. Bojanov zidarski udarac čelom u glavu Jevremove kuće zaustavljen je i sada dve zgrade čine jedan objekat, srasle jedna sa drugom. Jedna je moderna sa gomilom posetilaca ispred, a druga, sa odmerenim renesansnim fasadnim ritmom, deluje zagonetno, njeni veliki prozori puni svetla odslikavaju okolinu, ali se gotovo nikada ne otvaraju. I niko ne izviruje iz njih. Ali to je samo fasadna nemost, unutrašnjost gotovo da nije prestajala da obiluje uzbudljivim i značajnim događajima.

U knjigama Viktora Igoa najviše mi se dopadalo kada priču počne opisom kakve kuće, zumira za oko prolaznika nevidljivi detalj i objašnjavajući ga razvije roman prepun događaja i ličnosti. Sa takvim postupkom, Jevremova kuća ne nudi roman, već uvid u maticu moderne istorije Srbije.

Gotovo da je ponoć, muvam se po gornjem spratu kuće sa naslednicima Lazarom i Vukom Šećerovićem. Za dva dana otvara se izložba u galeriji Doma vojske – „Skriveno blago doma Jevrema Grujića“. Mnogo stvari i predmeta je odneseno, stan je u haosu, što rečitom Lazaru ne smeta da u prustovskom širokom i suptilnom maniru zaneseno ponovo pronalazi „la temps perdu“ porodica Grujić, Naumović, Ćurčić, Milojević, Conić, Šećerović, koje sve za pretka imaju Jevrema Grujića. Neiscrpno se nižu ljudi, titule, evropski dvorovi, značajni datumi, značajna dela, roajal susreti – fragmenti mnogobrojnih života iza kojih je ostala, i dalje stoji, ova kuća. Lazar u vrtlozima poput vetra donosi i odnosi te fragmente, a ja fascinirano zurim u sliku Moderna Kirka Vlade Bukovca, naslikanu 1912. u Pragu, i umnožavam se u ogledalu Rokaj iz 1775. godine. Sve sami antikviteti oko mene i svaki ima svoju priču. U kući su živeli epikurejci, odnegovani hedonisti, inače se slika tako nežne satenske Kirkine puti, erotiziranih oblika ramena, grudi i lica ne bi našla na zidu. U enterijeru se ovaplotilo – milovanje. Kao princip života, kao odnos. To je bila atmosfera doma članova ovih, iako disperzovanih familija, ipak u šest generacija odlučnih da sačuvaju ognjište zajedničkog pretka, što je u frakturalnim porodičnim istorijima Srbije retka pojava. Drveni rukohvati fotelja završavaju glavama devojaka. Čim se sedne, počne milovanje. Nezaustavljivo. Vidi se to i po njihovim otrtim dubourezanim frizurama. Biće da je to bilo sredinom osamdesetih prošlog veka, priseća se Lazar, kada se već vremešni Milovan Đilas, a stanovao je u blizini u Palmotićevoj, jednog dana popeo uz stepenice, zazvonio i pitao: „Ovde je živela Milena Milojević, šta je sa njom?“. Ljubav njegove mladosti. Pre Drugog svetskog rata bio je zaljubljen u devojku iz otmene porodice, u ćerku Milana Đ. Milojevića, konzula u Prištini. Milovanje nostalgije, tempi passati.

Krajem osamdesetih prizemlje rentira marketinška agencija Spektra, čiji će osnivači svakako ući u srpsku istoriju. Bili su to izuzetno pristojni i vaspitani mladi ljudi, kaže Lazar – za Beka i Bebu; žao mu je što je Beba bio prinuđen da se iseli, sada je tu Yucom. Kada je razradio agenciju, Beko se osamostalio, nastavio navigaciju po sopstvenoj pameti i postao jedan od biznis admirala na izbušenom srpskom brodu. Beba je spremno dočekao višestranačje. Stranke su otkrile marketing. Trebalo je osmisliti slogane, kampanje, stvoriti lidere, profilisati im imidž. Nicale su firme kojima je trebalo kreirati brend. U kući Jevrema Grujića radilo se danonoćno. Sve do ubistva Zorana Đinđića, gotovo 15 godina, ova kuća je bila svojevrsni beogradski „hotel Luks“ – nije bilo ličnosti na srpskoj političkoj, biznis i ostalim scenama a da nije prošla kroz taj portal, najavila se uvek zgodnim devojkama za pultom, a zatim prvo sastanak sa Bebom, pa onda sa njegovim stručnjacima.

Prvi put sam se u tom zdanju obreo sa Slavkom Ćuruvijom pre nego što smo počeli da izdajemo Telegraf. Beba se približio Đinđiću i Spektra ga je dizajnirala u lik modernog zapadnog političara, od frizure do odela i cipela, do gestikulacije, izgovora i izraza lica. Delovao je privlačno i šokantno u oveštaloj birokratskoj scenografiji komunističke i konfekcijske nomenklature. Poput modnog modela, Zoran je prošao kroz Spektrin foto-sešn i prvi imao kolekciju stilizovanih smart and fashion fotografija za objavljivanje po štampi i na bilbordima.

Na Đinđićevu preporuku primio nas je tim Spektrinih stručnjaka, delovali su arogantno i agresivno, jedan koji nam je postavljao pitanja, ne više od 30 godina, bio je stavio crne naočare „socijalke“ sa teškim okvirom da bi izgledao strožije i starije. Testirao nas je o motivima, ciljevima za pokretanje novina tako udžbeničkim pitanjima da mi je gotovo bilo dosadno da odgovaram. Posle dva dana dobili smo rezultate ispitivanja. Nisu nam preporučivali pokretanje novina jer smo „nejasni i ne znamo šta hoćemo“. Ipak su nam uradili dva čuvena slogana – Čitaj, Srbijo! i Nedeljnik u sred srede. Slavko se bio malo pokolebao. Međutim, njihove sam preporuke poslao dođavola, sa ocenom da oni pojma nemaju šta su novine. Posle mesec dana izašao je prvi broj Telegrafa, a drugi smo već štampali u 50 hiljada primeraka.

Često sam kasnije dolazio u Spektru, sve što nije moglo da se pročita u novinama, moglo je da se čuje tu. I za objavljivanje, i za neobjavljivanje. Ako je neko u gradu prvi bio upoznat s nečim što se iznenada dogodilo, onda je to bio Beba. Bio je nepresušni informator, a njegova virtuozna mentalna obrada podataka i uspostavljanje veza između njih zaustavljala je dah. Bili su tu centar za uzbunu i memorija dešavanja u Beogradu i Srbiji na prelomu 20. u 21. vek, a Beba je s ponosom isticao da se nalazimo u kući Jevrema Grujića (o čijoj se spoljnoj i unutrašnjoj raskoši na internetu može naći izvanredan tekst Jelene Kaličanin, sa fotkama).

Za kuću su, međutim, vezana i druga zaslužna imena, na primer Slavko Grujić, sin Jevremov, i Milovan Milovanović, jedan od najvećih srpskih političara. Kristofer Klark u aktuelnoj knjizi Mesečari ističe da je samoproklamovani ekspert za Srbe u austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova baron Aleksandar fon Musulin, inače Hrvat vrlo neprijateljski nastrojen prema Srbiji i Srbima, koji je 1914. pisao i prvu verziju ultimatuma Beogradu – hvalio srpski odgovor kao remek-delo diplomatske dvosmislenosti, kao „najbriljantniji primer diplomatske veštine“ sa kojim se on ikad susreo. Slavko Grujić, tada generalni sekretar srpskog ministarstva spoljnih poslova, učestvovao je sa svim ministrima u pisanju odgovora i opisao je haos u kojem su mnogobrojne kopije pisane rukom, sa brojnim i gotovo nečitljivim prepravkama, dodacima, alteracijama, insertacijama, precrtavanjima… U grozničavoj atmosferi uspaničeni i neiskusni daktilograf je odbio da sve to prekuca, pa je sve prepisano rukom, sa tu i tamo korekcijama perom. Klark naglašava da niko od službenika taj odgovor nije hteo da odnese austrougarskom poslaniku Gizlu, pa ga je Pašić sam stavio u koverat i otišao na sastanak, dok su ministri i ostali požurili da uhvate voz za Niš, u koji se vlada selila.

Jevrem Grujić samim sobom pokazuje kakav su džinovski korak u razvoju srpskog društva napravile generacije rođene u 19. veku. Od ovaca po balkanskim zabačenim proplancima pa do evropskih diplomatskih centara; iz nepismenosti i neobrazovanosti do znanja nekoliko stranih jezika i stručnog usavršavanja po renomiranim univerzitetima. Ubrzano su se evropeizirali i iznutra i spolja; nicale su biblioteke, saloni, kuće koje su stvarali arhitekte. I svi su pisali, zapisivali, dopisivali se i neumorno čitali. Verovatno se nikada u Srbiji nisu toliko bavili slovima kao tada. U odnosu na njih, današnji javni radnici su potpuno nepismeni. Život koji im se događao i koji će postati istorija hvatali su u široku mrežu svojih mnogobrojnih rukopisa. U društvu seljaka, sitnih trgovaca i mnogih besposličara i danguba, stvorio se tanak građanski sloj koji je pokušavao da zemlju poveže sa modernim vremenima. Trajalo je kratko, i već po okolnim zgradama, vidi se da su se događaji bili oteli kontroli, a društvo ušlo u stihiju 20. veka.

Prelistavam debelu knjigu Zapisa Jevrema Grujića, objavila ih je 1922. Srpska kraljevska akademija. Na kraju knjige je njegova poverljiva prepiska sa Jovanom Ristićem, koji je u teškoj misiji na kongresu u Berlinu 1878. godine. Slična situacija kao i danas: Srbija pred vratima Evrope, u kojim će granicama biti priznata, pod kojim uslovima, šta će joj se dati i koje će međunarodne obaveze ona morati da prihvati. Grujić je, pretpostavljam s nestrpljenjem, otvarao ta pisma i prvi u Srbiji bio informisan kako se novoj državi kroji kapa na svetskom Olimpu. Tako je prvi saznao za sudbinski prst grofa Andrašija uperen na Kopaonik, kojim je on jedne majske noći u Beču, pred kartom Balkana na stolu, bez reči, odgovorio Jovanu Ristiću na njegovo pitanje gde počinje srpska južna granica i da li se može dobiti za Srbiju „istorijska tačka“ – Novi Pazar i Kosovo. Dugo će se Srbija vrteti, ali i odbijati da se vrti, oko tog prsta koji naređuje.

Grujićevi odgovori usamljenom Ristiću na bečko-berlinskom roštilju velikih sila jesu antologijski. Između Srbije i Austrougarske u startu su postojale velike razlike: carevina se zasnivala na načelu legitimizma, a srpska se država rodila u ustanku i zasnovala na načelu narodnosti, što je zadiralo u interesne sfere Beča i Pešte. Na svako konkretno Ristićevo pitanje kako da se postavi prema zahtevima, pre svega Austrougarske, u situaciji kada mu je Rusija okrenula leđa – iz Beograda mu je Grujić, u ime vlade, odgovarao po principu okruglo pa na ćoše, dakle, bez odgovora, prepuštajući Ristića njegovoj „snalažljivosti i iskustvu“. Želje naroda nisu se mogle uskladiti sa legitimističkim lenjirom interesa dvojne carevine. Iznedrilo se ponašanje koje je u srpskoj politici ostalo aktuelno do dana današnjeg. Ministri nisu hteli da preuzmu odgovornost prihvatanja berlinskih odluka, i istovremeno su smatrali da je mudro da silama drže šipak u džepu. Stoga, hajd teret odluke i potpisa na emisara, ili neka Njegovo veličanstvo Milan prelomi, pa će ih lako kasnije učiniti žrtvenim jarcima, a oni oprati ruke i svetu dati na znanje da ono što je potpisano njih ne obavezuje.

U Jevremovoj kući je živeo i radio Milan Milovanović, za koga se u Evropi govorilo da je „najveći Evropljanin među Balkancima“, ali je u Srbiji imao malo ličnih pristalica, i mnoge, opasne i potuljene protivnike. U 20. veku Srbija nije imala briljantnijeg diplomatskog igrača – Londonu, Parizu, Beču i Petrogradu je objavio i objasnio, do tada nepoznat, karakter srpskih interesa na Balkanu, preigrao bečke zaverenike protiv Beograda i pred Evropom ih napravio magarcima, spasao zemlju od uništavajućeg rata na koji je Dunavska monarhija bila spremna 1908. po aneksiji BiH i stvorio preduslove da se proširi na teritoriju Stare Srbije. Njegovo životno delo, a ogroman međunarodni uspeh Srbije uprkos neprijateljstvu Beča – Balkanski savez posle mnogih peripetija potpisan je upravo u jednoj od soba kuće u Svetogorskoj ulici.

Poput Šeherezade Lazar ima hiljadu i jednu priču, slušam i ne odvajam pogled od Bukovčeve Moderne Kirke, nije moguće, uostalom, sedeti u salonu a da ona i za tren izmakne pažnji. Lazar me obaveštava da je briljantni Milovanović umro u ovoj kući. Povezujem: slika Kirke je nastala iste godine kada je Milovanović umro. Odjednom u naponu snage i uspeha, u sred utakmice sa Pašićem oko vlasti, počeo je da bledi i vene, pominje se uremija, što je simptom a ne bolest.

Savremenici su smatrali da je bio predodređen da zameni ostarelog Pašića, bila mu je potrebna samo još podrška vojske. Navodno je sa 30-godišnjim Apisom bio u srdačnim odnosima, mada su se nadgornjavali ko će koga da instrumentalizuje. Dobijao je pretnje smrću. Žestio je nacionalne zaverenike i odbijao je da mu oficiri budu tutori. Za spoljnu politiku tražio je „slobodne ruke“. Istoričar Dimitrije Đorđević primetio je da se nije mogao identifikovati sa psihologijom revolucionara koje je nacionalna religija vodila do negacije sopstvene ličnosti. Smatrao je da Memorandum o srpskom narodnom programu može biti samo za unutrašnju južnoslovensku upotrebu, kao odisaj usamljenog i opkoljenog naroda.

Ogorčena Srbija bila je gotova da se 1908. lati oružja zbog BiH. Milovanović se svim snagama odupirao ovakvom shvatanju, jer, tako je govorio na tajnim skupštinskim sednicama, samoubistvo nije dokaz snage i energije, već bolesti i klonulosti; zdravi se narodi, kao i zdravi ljudi, ne ubijaju, pod nevoljom spasavaju što se spasti može i čekaju svoj trenutak. Tražio je umesto uzavrele lakomislenosti nasilja mudru taktiku i diplomatsku inventivnost. Crnorukaš, četnički vojvoda i srpski oficir, 28-godišnji Vojislav Tankosić, nasred ulice u po bela dana uskače mu u fijaker i pedesetogodišnjem svetski poštovanom diplomati preti četnicima. Gorljivi protivnik Nemaca i uticajni ruski poslanik Hartvig sa omalovažavanjem Milovanovića etiketira kao zapadnjaka, greh je njegov bio što je usamljenu i nepoznatu zemlju, nadigravajući bečke zavere i klopke, učinio evropskom. Iznenada se Milovanović preselio u onostrani svet. Da li mu je neko pomogao i kako – nikada nije bilo ispitivano.

Takve kuće kao što je Jevremova, pored raskoši i zamršene istorije, naravno da imaju i svoje misterije. Samo kada bi zidovi mogli da govore. Bašlar, francuski filozof, tvrdio je da je kuća naš kutak u svetu, ali istovremeno i kosmos. Zagrebali smo samo malo, a iz ove kuće je izleteo, umalo da nas pregazi, hučni brzi oklopni voz srpske istorije.

www.momcilodjorgovic.com