Kuća od tri sprata

Marko Nikolić: EZAN (8)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije:

www.kosrbije.rs

Perman mu je prišao i dugo pričao s njim i naposletku ga pozvao na ručak sledećeg dana da vide mogu li nekako da mu pomognu. Moji prijatelji često su razgovarali s ljudima na ulici, i nisam znao jesu li ih od ranije poznavali. Muhamed Said je održao obećanje dato Junusu i odveo me na džak-kebab koji je u stvari neka vrsta ražnjića što se jede uz salatu, ajran i lavaš (tanki, beskvasni hleb koji jedu umesto našeg hleba svi narodi Bliskog istoka).

Kuran je kao noviji mercedes

– Vidiš, u početku behu Ibrahim (Avram) i mnogi drugi proroci. Zatim rodi se Musa (Mojsije) koji najavi mesiju – govorio mi je Muhamed Said u jednoj čajdžinici – Potom dođe Isa (Isus), koga mi muslimani izuzetno volimo i Kuran piše najlepše reči o njemu. Ta ime Isusovo je više puta spomenuto u Kuranu no ime Muhamedovo. Mi, međutim, smatramo da je Isa bio samo prorok, a ne bogočovek i da nije vaskrsnuo, iako je bio čudotvorac još od samog rođenja kada je progovorio u kolevci. Elem, u Indžilu (Jevanđelju) Isa najavljuje dolazak Ahmeda (‘’Najhvaljenijeg’’), to jest novog proroka, koji konačno stupa na istorijsku scenu šest vekova kasnije pod imenom Muhamed ibn Abdulah (nad njim molitva i mir!). Verovesnik Muhamed je poslednji božji poslanik, on je dragulj među kamenjem. To ti je poput kuće od tri sprata: prvi sprat je judaizam, drugi hrišćanstvo, a treći i poslednji islam. Kuća je najbolja kada ima tri sprata, zar ne? Islam priznaje biblijske proroke, i ako veruješ da je hazreti-Muhamed prorok u raju ćeš videti Isusa i Muhameda kako zajedno sede. Hrišćani ne moraju da prihvate islam jer vaš i naš bog jeste isti. Said Nursi piše da ako hrišćanin prihvati islam, on može samo da zavoli Isusa još više, ali zato musliman ne može napraviti korak unazad i preći u hrišćanstvo.

– Jest jedan Bog, ali dve Objave – Jevanđelje i Kuran, i dva sveta – krst i polumesec.

– Kuran je poslednja Objava poslata od Alaha. To ti je kao mercedes, imaš novije i starije modele: noviji je savršeniji, zar ne? Kada je jedan Jevrejin video hazreti-Muhamedovo lice, rekao je: ovaj nije u stanju da laže. Zatim Bahira, hrišćanski monah iz Bosre, bio je prvi koji je u hazreti-Muhamedu prepoznao proroka. Spomenimo i ovo: jedan ruski milioner, koji je bio jako privržen pravoslavlju, zaključio je da je Kuran ipak poslednja Objava, pa je prihvatio islam i, premda je počeo da se moli u pravcu Meke, nikad nije raskinuo vezu sa Isom.

Tespih i brojanica

– Vidim na šta ciljate. Ja to neću učiniti.

– Mi nikoga ne prisiljavamo da prihvati islam, ali bismo svakako voleli da se pridružiš umi, zajednici pravovernih. Ako u srcu poveruješ u pet stvari: da je Bog jedan, da su hazreti-Isa i hazreti-Muhamed božji proroci, da su Indžil i Kuran knjige božje, da postoji život posle smrti i da je islam poslednja religija, onda možeš da obaviš šehadu, to jest pristupanje islamu, izgovarajući ove reči: EŠHEDU EN LA ILAHE ILELAH VE EŠHEDU ENE MUHAMEDE RESULULAH, što znači: Svedočim da nema bogova osim Alaha, a Muhamed je božji poslanik. No, u našoj maloj medresi ti si naravno dobrodošao i kao hrišćanin, jer sva Adamova deca su naša braća.

Mali Selman, dirnut, pokloni mi tespih sa trideset tri kuglice koje predstavljaju trideset tri epiteta božja, a ja njemu dadoh svoju brojanicu.

Iako nisam nameravao da pređem u islam, bio sam svestan da mnogi žitelji Balkana, gde je vekovima islam bio gospodar, ne mogu jemčiti da im je porodično stablo sasvim lišeno muslimanskih predaka. Čak i engleska kraljevska porodica ima muslimanske pretke. Pet linija srodstva kraljice Elizabete II može se pratiti sve do proroka Muhameda. Kada je Elizabeta posetila Maroko 1980. tamošnji mediji su izjavili da bi Muhamed mogao biti njen četrdeset prvi pradeda.

Sledećeg jutra kola dođoše po mene. Trenutak kasnije obreh se na stanici spremajući se da uđem u autobus. Muhamed Said i Perman stajali su pored mene i molili me da ih ne zaboravim i da ih ponovo posetim.

– Bilo bi sasvim izvodljivo da dođeš da studiraš na Ataturkovom univerzitetu, živeo bi s nama besplatno, razmisli o tome! Ne zaboravi nas i piši nam! Piši mi kako da kopnom odem u Turkmenistan! – govorio je Perman sa onim svojstvenim entuzijazmom.

Prođe časak-dva, i poznata lica nestadoše, a sa njima i čitav jedan svet. U tišini autobusa slike medrese su mi zaokupljale misli, i glasovi njenih ukućana su mi još odzvanjali u ušima, ali to je bio samo eho šačice trenutaka koji nas jednom u životu neočekivano zadese da se verovatno nikad više ne vrate.