Kučan nije slovenački Ćosić

Vi naravno znate da smo mi u Srbiji sredinom prošle decenije mnogo i javno zavideli Sloveniji jer ste tranziciju prošli bez rasta nezaposlenosti, niste likvidirali domaći bankarski sektor, niste privatizovali sve po svaku cenu, niste dozvolili da vam nacionalna valuta ode u nebo i uvoz uništi proizvodnju. Šta se Sloveniji dogodilo u međuvremenu?

– Mi smo od svih država bivše Jugoslavije, pa i bivše jugoistočne Evrope bili jedina država koja je zadržala vlasništvo i u bankarstvu, i u osiguravajućim zavodima i u najvažnijim preduzećima. Kod nas nije bilo privatizacije po direktivi državnog vrha, ili u dogovoru sa državnim vrhom. A onda se desilo to da je u periodu od 2004. do 2008. godine došlo do smene cele generacije direktora i to ne zato što su ljudi bili nesposobni nego je to bila politička smena. U tom trenutku su mnogi od tih direktora, najpre iz straha za svoje direktorsko mesto, krenuli prema privatizaciji tih preduzeća. Za strahom je sledila pohlepa: malo im je bilo da u vlasništvu imaju 25 odsto nego su hteli 100 posto preduzeća. To je bilo 2005, 2006, 2007. kad su cene deonica na berzi strahovito išle nagore pa su mislili: kupiću preduzeće u januaru, cena će do kraja godine duplo porasti, pa je tako poduzeće pola besplatno. Onda je došla kriza, u toj krizi su isti ti bivši direktori počeli razmišljati o tome kako da vrate svoj novac, a nisu razmišljali o razvoju preduzeća. I tu je puklo: izgubili smo puno tih preduzeća.

Recimo, koja?

– Recimo, sva građevinska. Tu su se našle upletene i banke koje su tim direktorima davale kredite na osnovu deonica kupljenih preduzeća. I na kraju su te iste banke postale vlasnice tih preduzeća. Recimo, Pivara Laško je sad u vlasništvu banaka, pa je posredno i Merkator u vlasništvu banaka. Dve najveće banke, koje su u državnom vlasništvu, imaju skoro 50 odsto deonica Laškog i Merkatora i ne znaju šta sad napraviti. Prodati deonice? Banci bi to odgovaralo, ali političari im kažu: ne smete prodati, to je nacionalni interes. Znači, banka nije pravi vlasnik. Tako smo potpuno nepotrebno došli u vreme tranzicije koje ste vi u Srbiji preživeli pre dvadeset godina.

Kad sam u Sloveniji bila 2004. godine, tadašnji predsednik Privredne komore Slovenije Joška Ćuk mi je tvrdio da Slovenija nema svog Bogoljuba Karića, nema nikog ko se obogatio zahvaljujući bliskosti s politikom, niti ima bilo koga sa bogatstvom većim od 100 miliona evra. Kad sam došla 2010. godine već se uveliko govorilo o slovenačkim tajkunima?

– Ono što je rekao Joška Ćuk 2004. godine bilo je potpuno tačno. I to što je Ćuk rekao da nema nikog sa iznad 100 miliona evra, bila je istina. A 2010. godine već se govorilo o tajkunima. Te tajkune je stvorila vlada Janeza Janše. I pored te priče o tajkunima, ne znam da imamo koga u Sloveniji ko ima preko 100 miliona evra imovine. Dugo je za najbogatijeg važio Mirko Tuš, koji nije tajkun, jer je svoje bogatstvo stvorio trgovinom, počev od prve trgovine 1990. godine, pa onda Sandi Češko, koji isto tako nije tajkun, on ima Studio Moderna, on je išao putem prodaje preko televizije. Oni koji su bili kao tajkuni, njih u principu više i nema: Igor Bavčar, Boško Šrot… Sve su to bili bivši direktori firmi koje su sada ili u stečaju ili su im banke zaplenile deonice na osnovu kredita koje su im dale.

Ko je sad najbogatiji u Sloveniji?

– Tuš i Češko, ili Češko i Tuš, ne znam…

Da li Vas ponekad zovu tajkunom?

– Vrlo retko.

Ne zovu Vas Kučanovim tajkunom?

– Ne. To može doći samo iz kruga Janeza Janše i njegovih istomišljenika… Ja sam od prvog dana svoju imovinu javno pokazao. Pre nego što sam otišao u Merkator, moje privatno preduzeće je bilo procenjeno na 24 miliona maraka… Do 1998. godine sam bio normalan čovek, nisam nikom smetao, e kad sam došao na mesto direktora Merkatora, istog dana sam postao sve najgore. Sa ostalim direktorima sam kupio akcije Merkatora po ceni od 5.800 slovenskih tolara, a posle osam godina smo ih prodali po 38.000 tolara. Tu je nastala moja imovina, najveći deo.

Šta Vi mislite kako će se završiti ta priča sa Merkatorom?

– Ko to zna. U principu to znaju vlasnici. Sad je uprava Merkatora odstupila, nije dopustila da ih kao mene smenjuju. Kakva će sad odluka pasti u Novoj ljubljanskoj banci, koja ima 10 odsto Merkatora, i sa svojim kćerkama još jedno pet odsto, i u Pivari Laško ima 25 odsto, to ne znam. To za sada niko ne zna. O tome odlučuje vlada. Sad, pitanje je da li će to odlučiti formalno ili neformalno, da li će odlučiti direktno ili će reći direktoru NLB šta mora napraviti.

Kod nas se i sada mnogo kritikuje što se vlada Vojislava Koštunice mešala u prodaju C marketa. Pročitala sam, međutim, da je gotovo u isto vreme i vlada Slovenije tajno raspravljala kako da spreči da Merkator preuzmu strani vlasnici?

– Bio je samo sastanak kod Janeza Janše gde su se dogovorili da prodaju Merkator Istrabenzu Pivovari Laško.

Pa i kod nas su se samo dogovorili da C market prodaju Miroslavu Miškoviću i Milanu Beku? A i Vas kod nas sumnjiče da ste se tada sa Bekom dogovorili da Merkator od kupovine odustane?

– Mi nismo odustali od kupovine C marketa. Dali smo javnu ponudu i na tu ponudu nije bilo odziva. Nije se trebalo ništa dogovarati. I tad je gospodin Mišković, sa kojim se i danas dobro razumem, napravio priču. Meni je žao što nije došlo do tog povezivanja sa Agrokorom i Deltom…

A šta je bio problem? Ko će biti glavni?

– Ma, čak ni to ne. Mislim da je bio osnovni razlog što su njih dvojica bili privatni vlasnici, a ja sam bio, u principu, samo direktor. Oni su mogli sami odlučiti šta će sa svojim akcijama, a ja bih morao da dobijem odluku Skupštine. I nije bilo dosta međusobnog poverenja, mislim da je to ključni razlog.

Kad firma za koju se tvrdi da je u vlasništvu Miroslava Miškovića hoće da kupi zemljište u Vukovaru ili firma za koju se sumnja da je bliska Milanu Beku mlekaru u Karlovcu, onda u Hrvatskoj nastane pobuna: to bi bilo strašno, oni su se obogatili za vreme Miloševića čija je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku. To je kao opravdanje. Šta je opravdanje ovolikom protivljenju da u Sloveniji hrvatski Agrokor kupi Merkator? Slovenci se nisu tukli s Hrvatima?

– U svakoj državi trgovina, maloprodaja osnovnih životnih namirnica je osnova razvoja, trgovina ima veliki uticaj i na poljoprivredu i uopšte na proizvodnju. Zato se trgovina retko kad prodaje. Mi smo, Merkator, bili sa Todorićem konkurencija na istim tržištima u Bosni, u Srbiji, u Hrvatskoj. U to vreme gospodin Todorić nije puštao slovenačke proizvode na svoje police i zato su svi proizvođači digli paniku: mi ćemo ispasti s polica. Dakle, politički razlozi su možda postojali između Srbije i Hrvatske, ali tu ih nije bilo. Svaka država mora izabrati svoju strategiju, ali imaš par tih gospodarskih grana kod kojih je, po mojoj oceni, važno da imaju domaćeg vlasnika: to su trgovina i finansije. I ključna su preduzeća sa puno zaposlenih. Pa zašto nije pustila Angela Merkel da automobilska proizvodnja ode Amerikancima, zašto se Obama upleo u Dženeral motors i banke, zašto je Sarkozi kod Renoa rekao – ne? Postoji ta teorija po kojoj potrošač treba da dobije najbolje po najboljoj ceni. Dobro slažem se, ali odmah posle toga dolazi: mi ćemo proizvodnju koja je sada u Sloveniji preskupa preseliti u Srbiju, jeftinije je, ili u Bugarsku, što je još jeftinije. Ali, šta smo onda dobili?

Gospodin Jože Mencinger mi je u jednom intervjuu rekao da su Srbi narod koji ne zna da izračuna šta mu se isplati, a šta ne, šta mu je u interesu, a šta ne, ali da to ne važi za neke u Sloveniji sa srpskim poreklom, recimo za Vas. Jeste li tokom nedavnih postizbornih kombinacija pokazali da iz svog srpskog porekla ipak vučete tu crtu?

– Ja sam se odavno deklarisao kao čistokrvni mešanac, imam mamu Slovenku i tatu Srbina. Kad nekom u Srbiji to odgovara, kaže: naš čovek, a na ovoj strani, u Sloveniji, kad nekom odgovara, kaže: pa zar ne može predsednik vlade biti neko ko je Slovenac, čuje se to ponekad…

Je li to značajno u Sloveniji?

– Ja mislim da nije. Da je značajno ja ne bih pobedio na izborima. I to tri puta u poslednjih 15 meseci.

Naš ministar inostranih poslova Vuk Jeremić po majci je iz bosanske porodice Pozderac. U intervjuu za jednu poznatu TV emisiju u Sarajevu su pokušavali da od njega izdejstvuju priznanje da je, po tom osnovu, malo i njihov. Čujem da, uz sve poštovanje za porodicu Pozderac, nije priznao. A vi, jeste li vi ipak malo naši?

– Nisam ničiji, ja sam svoj. Drago mi je moje selo Saraorci, moj najbolji prijatelj je iz tog sela, od treće smo godine zajedno, čujemo se jedanput nedeljno. Ali, ako me danas pitate čiji sam, reći ću vam ovako: kad igraju fudbal Slovenija i Srbija, navijam za Sloveniju, kad igra fudbal Srbija sa Nemačkom, navijaću uvek za Srbiju, a kad igra Bosna sa Crnom Gorom, navijaću za onoga ko je bolji.

Kad ste postali gradonačelnik Ljubljane čini mi se da ste rekli da Vam je uzor gradonačelnik Zagreba Milan Bandić?

– Ne. To ste vi novinari napisali. Kad sam postao gradonačelnik, sebi sam postavio za cilj da upoznam tri gradonačelnika koji su za mene bili primer uspešnog gradonačelnika: gradonačelnika Beča i sa njim sam postao prijatelj i posećujemo se, sa ženom Mijom bio sam njegov gost na Opera balu februara ove godine, onda Majkla Blumberga gradonačelnika Njujorka i Jurija Luškova gradonačelnika Moskve. Bio sam kod Luškova u Moskvi, dok je bio gradonačelnik, on je Moskvu promenio. Još nisam bio kod Blumberga. A uvek sam govorio da će Ljubljana postati simbioza Beča, po načinu organizacije, i Barselone po načinu života. I mislim da smo svoj put našli: prošle godine smo u Evropskoj godini bili grad sa najvećim porastom broja turista, imamo 85 odsto zelenih površina, zatvorili smo centar za saobraćaj, naš projekt „bicikl“ postigao je za godinu dana veći uspeh nego isti projekat za tri godine u Beču i Parizu.

Ima li nešto što biste uzeli od Beograda?

– Kako živeti taj noćni život, a da ne smetaš ljudima. Mi Savu nemamo, ne možemo staviti splavove na Ljubljanicu, previše bi bilo blizu centru. Reka je preuska. Ja sam sa Đilasom jako dobar. On je povukao od nas kante za smeće ispod zemlje. Vidim da sad seli Rome. Mi smo to već napravili i nijednog problema nije bilo, ali mi smo im dali stanove, razmestili smo ih.

Delta se suviše brzo razvijala

– U moje vreme Merkator je dobavljačima plaćao petnaesti dan, ali smo uzimali visok diskont, koji je bio dvostruka kamatna stopa. Delta je sa plaćanjima išla na šest meseci, koliko čujem. Razvoj Delte išao je veoma brzo. Da nije bilo tog razvoja, ne bi u Srbiji bio samo Merkator, bilo bi i drugih stranih trgovina. Treba znati da je investicija u svaki novi trgovački centar vredna od 25 do 80 miliona evra. I da u trgovini postoje samo tri pravila: lokacija, lokacija, i još jedanput lokacija. Svako vođstvo donosi svoju viziju razvoja, a razvoj traži kreditiranje i mi smo u Merkatoru imali pravilo: 50 posto svog kapitala, 50 posto kredita.

Desnica u Sloveniji nema moćnu figuru

Ovde u Sloveniji nema nikakve sumnje da je gospodin Milan Kučan, mada nema nikakvu javnu funkciju, veoma uticajan. Kod nas u Srbiji se takva neformalna moć kad je tradicionalni i nacionalni politički spektar u pitanju, pripisuje Dobrici Ćosiću, a kad je ona druga Srbija u pitanju Latinki Perović. Ko je pandan Kučanu na političkoj desnici u Sloveniji?

– Ni slučajno nije na mestu komparacija Ćosić – Kučan. Kučan je mnogo širi čovek, on je stvarno demokrata, prvi predsednik Slovenije i ljudi ga vole. E sad, ko je njegov pandan na desnici, a da nije na funkciji? Mislim da nekog toga ranga – nema.