Kućerak od pola miliona evra

Da je mogao da pretpostavi šta će se danas dešavati na tržištu stanova, a pogotovo placeva za njihovu izgradnju, čovek bi pre desetak godina kupovao stare kuće po Detelinari za tridesetak hiljada maraka, a sada bi ih kao lokacije za izgradnju novih zgrada prodavao po 300-400 hiljada evra, vajka se Stevan Žiža, novosadski agent za prodaju nekretnina, koji se specijalizovao kao „lovac na lokacije“.
A da su danas placevi, pogodni za novogradnju, „nenormalno“ kurentna roba svedoči i podatak da na novosadskom Bulevaru oslobođenja vlasnici preostalih lokacija za novu gradnju računaju i na pola miliona evra, a na Detelinari, recimo, „tek“ na 200 hiljada.
Na Bulevaru oslobođenja koji se tretira kao jedna od najatraktivnijih lokacija u Novom Sadu gotovo se na prste mogu izbrojati preostale stare prizemljuše čijim bi rušenjem mogli dobiti lokaciju pogodnu za novogradnju. San svakog investitora postale su stare kuće u okolini Futoške pijace, a kao urbana legenda prepričava se da vlasnik jedne od tih kuća u kojoj se već dugo nalazi poznati kafić, glatko odbija ponude manje od pola miliona evra.
Investitori se žale da su upravo troškovi raseljavanja lokacija, odnosno narasli apetiti vlasnika placeva i starih kuća, jedan od najvažnijih razloga stalnog poskupljenja cene kvadrata u novogradnji jer se ti troškovi, naravno, prevaljuju na krajnjeg kupca stana.
Prema svedočenju investitora, vlasnici su, po pravilu, iz iracionalnih razloga emotivno vezani za takve kućerke. Zbog toga precenjuju njihovu vrednost, i umesto da gledaju sopstveni interes i dobitak, često više razmišljaju o tome koliko će na kraju investitor da zaradi na tom poslu.
Prvi problem sa vlasnicima prizemnih kuća nastaje vrlo često zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa oko same parcele. Često, a da i ne znaju, oni misle da su jedini vlasnici placa, a na kraju se ispostavi da nije tako, pa se uvek neko zainati zbog nekoliko kvadrata zemljišta, što se završava dodatnim troškovima investitora.
– Najšešće se dešava da je na jednoj potencijalnoj građevinskoj parceli uknjiženo više vlasnika i to stvara neverovatne komplikacije – jedan može da bude iz Kikinde, drugi iz Mitrovice, a treći da živi u Mađarskoj. Tako sam „nagazio“ u Ulici Branka Bajića na nerešeno vlasničko pitanje koje datira još iz 1854. godine, tu je bilo čak 12 vlasnika – kaže Stevan Žiža.
– U Novom Sadu su jako skupe lokacije, a na atraktivnijim, u centru, veoma je komplikovano jer ima i po petnaestak vlasnika placeva i kuća, i svi bi da zarade „kao onaj komšija koji je baš dobro prošao“ – opisuje aktuelnu situaciju Goran Aleksijević, još jedan od „lovaca“ na lokacije. – U poslednje vreme svi su pametni, svi dobro znaju koliko investitor zarađuje, svi su ljubomorni, misle „zašto da on zaradi na meni“. Dodatno komplikuje stvari to što imovinsko-pravni odnosi više vlasnika najčešće nisu rešeni, a ljudi na osnovu šupa i garaža na kojima su vlasnici traže nenormalno veliku kvadraturu novih stanova.
Za kućicu od 60 kvadrata u ulici Zlatne grede, doduše, u „epicentru“ Novog Sada, vlasnik traži četvrt miliona evra i to da mu se isplati u kešu! On ima ukupno 1.100 kvadrata placa i pre deset godina nije ni u snu mogao da dobije za nju 50 hiljada evra – ilustruje Aleksijević.
– Imao sam slučaj u ulici Branka Radičevića, za jedan, doduše, lep plac gde je bilo realno da se da oko 25 posto vrednosti kvadrature gotove zgrade, kad čovek izađe pred mene i traži – pola miliona evra u kešu! Hvala, doviđenja. Ljudi su već pomalo izgubili meru i dodir sa realnošću – tvrdi i Žiža.
S druge strane, i vlasnici oronulih kućica imaju šta da zamere investitorima. Kada dođe vreme za potpisivanje ugovora i rušenje stare kuće, i počne zidanje novog objekta, investitori iz zgrade iscede krajnji maksimum kvadrata, ne vodeći pri tom računa ni o okolini objekta, ni o pogledu iz tih novih stanova, niti kako će se u budućnosti tu živeti. Događa se i da se dozvola za gradnju dobije za jedan tip zgrade, od na primer četiri ili pet stanova, a da u toku gradnje sam promeni plan i izgradi desetak manjih stanova koje će na kraju lakše i brže da proda. Zgrada na taj način bude u istim gabaritima, ali zato unutrašnjost nema puno veze sa onim što je ucrtano u projekat za koji je dobijena građevinska dozvola.