Sećam se mnogo čega iz prošlosti. Međutim, iako sam istoričarka, nemam običaj da čuvam sopstvena sećanja. Možda što nisam imala i nemam osećaj sopstvene važnosti da bih sakupljala prepisku, novinske tekstove ili beležila svoja viđenja nekih događaja i važnih ljudi koje sam sretala.
A mnogih susreta je bilo – od Vase Čubrilovića i Frica Fišera, te T. Živkova, Čaušeskua, Miloševića, Stambolića… To ne radim za sebe i sopstvenu porodicu, ali umem da ubedim one koje poznajem da čuvaju i ostave za potomstvo građu svojih predaka. Ponekad mi je žao što nisam zabeležila sećanje mog dede Solunca, tada ne sluteći da će mi Prvi svetski rat biti jedna od tema istraživanja. Kao ni priče svog oca iz Drugog svetskog rata. U sećanju mi je ostalo tek nekoliko njegovih upečatljivih događaja koje sam slušala kao devojčica u vreme kada se o ratu još pripovedalo.
***
Rođena sam u Sarajevu, ali sam u Beograd stigla kao beba gde mi je otac protivavionac prebačen radi odbrane Beograda u vreme Informbiroa. A u Sarajevo sam nastavila da odlazim kod rodbine, u kuću pored ondašnjeg Principovog mosta, a današnje – nekadašnje Latinske ćuprije. Kao i sva deca iz kraja svakodnevno sam merila svoje stope sa utisnutim Principovim, što je nama služilo samo kao pokazatelj sopstvenog rasta. Kuća u kojoj smo stanovali je bila tipično sarajevska. Vlasnici su nekada bili Delijanisi, a u njoj su stanovali Karanikolasi, Prpići, Kusturice, Radići… Dakle – Jermeni, Grci, Muslimani, Srbi… Iz doba najranijeg detinjstva najživlja mi je slika odlaska sa tetkom u staru lepoticu, hotel Evropu, u kojoj je Crveni krst deci delio mleko i kifle. To je bilo slavlje!
***
Detinjstvo i mladost su mi vezani za Dorćol i Ulicu Strahinjića Bana, gde sam išla u osnovnu školu i Prvu beogradsku gimnaziju. Ulica je, uz nedaleki Kalemegdan, bila naše carstvo, jer se tek početkom 60-ih pojavio prvi automobil, uglavnom parkiran nasred ulice. Jovanova pijaca je bila na mestu današnje škole Mika Alas, a tu smo piljarima prodavali stare novine, i ako ih je bilo malo više, za te pare mogli smo da kupimo jednu štanglu čokolade za kuvanje. A opet, sećam se, da je jedna od mojih učiteljica slala dobre đake da joj kupe istu štanglu čokolade u bakalnici na uglu Dušanove. Bila sam ponosna ako bi mene izabrala, iako sam kasnije postala svesna koliko je to bilo surovo prema nama.
***
Moja generacija je odrasla uz obaveznu užinu u školi. Uz mleko ili čaj sledovalo je parče hleba sa marmeladom ili žutim američkim sirom. A jedanput su stigle velike američke UNRRA konzerve sa tim sirom ili biljnom mašću koje smo dobili da nosimo kući. Meni je zapala ta odvratna smesa, ali je mama još dugo koristila tu praznu kutiju. Najveće uživanje je bio izlet do danas potpuno uništenog Pionirskog grada. Tamo je bila pionirska železnica sa malim vagonima i lokomotivom, stanicom i otpravnikom vozova. Toliko sam to volela da pre desetak godina nisam odolela da se sa malim Indijkama provozam u sličnoj u Železničkom muzeju u Nju Delhiju!
***
Prednost mog detinjstva je bilo to što su nam mnoge aktivnosti bile dostupne i besplatne. Bila sam u mnogim sekcijama, osam godina u Dramskoj grupi Radio Beograda. Sa dečjim horom, orkestrom i dramom Radio Beograda imali smo besplatna letovanja u Promajni ili na Jakljanu, gde smo pravili priredbe, maskenbal, gde su bila prva, uglavnom, nesretna, zaljubljivanja. A opet, glumom nikada nisam želela da se bavim, jer sam bila i stidljiva i, po meni, nedovoljno talentovana. Uz to, vrlo rano sam se susrela sa nekim manje uspešnim glumcima koji su se vrzmali po hodnicima Radio Beograda moleći za neku ulogu.
***
Pisala sam jedno vreme i pesme i negde u četvrtom razredu sam u Domu sindikata, na ’’Susretima četvrtkom’’, bila predstavljena zajedno sa Duškom Radovićem, on kao stari a ja kao mladi pesnik. Ali je to kratko trajalo. Sa braćom sam odlazila da gledam košarku na stadion u Ulici Zdravka Čelara, jer je tata bio predsednik OKK Beograd u doba njegove najveće slave. Pa sam to iskoristila da od Radivoja Koraća pozajmim najnovije ploče sa tada aktuelnim tvistom i ranim Bitlsima za moju prvu žurku. Puštali smo ih na nekom ruskom gramofonu.
***
A gimnazija je već bila period stalnih zabava, druženja, pozorišta, igranki na Tehnološkom… Tada već nisam bila odličan đak, ali uvek sa peticom iz istorije. Dovoljno za prijemni na fakultet.
***
Šezdeset osme sam bila student druge godine, ali već sa iskustvom sukoba sa policijom iz 1961, posle mitinga zbog ubistva Patrisa Lumumbe na kome sam ostale bez jedne cipele, kao i iz decembra 1966. posle studentskog protesta zbog rata u Vijetnamu. Deo moje generacije je bio prirodno levičarski, a neki od nas su to ostali do danas, jer smo živeli u društvu u kome se negovala empatija sa borbom za slobodu ugroženih naroda Afrike i Azije, učila solidarnost sa radnicima i podrazumevala jednakost za sve.
***
Već tada je Beograd bio svetski grad jer smo podjednako sa mladima širom sveta prihvatili ideje antiratnih, feminističkih i pokreta za rasnu jednakost. Slušali smo istu muziku i poput vršnjaka u inostranstvu nosili mini suknje, dugu kosu ili cvetnu odeću hipi pokreta. List Student je objavljivao relevantne tekstove novih francuskih i nemačkih filozofa, a privredna kriza, tek jedna od mnogih, pokazala je da naša radnička država nije bila tako idealna kako su nam je predstavljali.
***
Naravno da su mi sve ideje studentskog bunta bile bliske. Posle dva dana i noći na Filozofskom, nekako sam se našla u grupi koja je u Univerzitetskom odboru u Balkanskoj ulici uređivala studentski bilten. Celu noć smo prikupljali materijale sa svih fakulteta, štampali na geštetneru (ako mlađi čitaoci znaju šta je to!), ujutru su dolazili kuriri i raznosili materijal po fakultetima. I bez obzira što danas cenim da su naše težnje bile nerealne, čak radikalno leve, mislim da je to iskustvo mnogo značilo mojoj generaciji. Osvojili smo pravo na pobunu, razmrdali neke tradicionalne vrednosti i društvene norme (od partije do braka), postali kritični prema autoritetima, usvojili neke od ključnih ideja civilnog i demokratskog društva…
***
Posle 1968. na fakultet su radi disciplinovanja dolazili raznorazni, manje-više nespretni, partijski aparatčici. Studentske pobune su zamirale, deo studenata i profesora je postao nepodoban a neki su završili u zatvoru. Na političkom planu početak 70. pamtim kao godine sivila, ali istovremeno, na ličnom planu, bilo je to vreme najlepših doživljaja. Uspešno sam studirala, radom preko studentskih zadruga mogla da skupim dovoljno novca za prva veća putovanja (tada nam je viza trebala samo za Španiju, Izrael i Ameriku), da budem na prvom Festu, Bitefu, koncertima, da otkrivam kafane…
***
Diplomirala sam u junu 1971. a pola godine kasnije postala stipendista Ministarstva za nauku u Istorijskom institutu SANU i tamo sam stekla sva naučna zvanja. To je bio posao koji sam volela, ali nije bilo lako uskladiti moje želje sa onim što mi se nametalo. Hteli su da se bavim istorijom stranaka Kraljevine Srbije dok sam ja težila da proučavam kulturnu istoriju u širem smislu, posebno odnos intelektualaca i politike. Uspela sam, iako nije bilo lako, pa sam tamo ostala skoro 30 godina.
***
Magistrirala sam na političkoj delatnosti Jovana Cvijića, a doktorirala na temi o naučnicima Srbije i stvaranju jugoslovenske države. Za tu knjigu sam dobila NIN-ovu nagradu 1986. Tih i kasnijih godina obišla sam više od trideset domaćih i evropske arhiva u potrazi za građom. Bilo je to vreme kada su se dokumenta još prepisivala rukom, a kasnije uvedene fotokopije bile su skupe i bledele su posle izvesnog vremena. Mlađe kolege taj način rada teško mogu da zamisle. Sa druge strane, instituti su idealne ustanove za naučni rad, iako nemaju potrebnu svakodnevnu dinamiku, te često postaju učaureni i konzervativni. U poslednje vreme radim neka zanimljiva, nekima se čine sitna, istraživanja, tragajući za srpskim studentima u inostranstvu. Reč je o osnivačima naše nauke, političarima i privrednicima, našoj eliti. Upravo što znam da bez pouzdanih podataka nema ni pouzdanih rezultata. I primećujem da sve manje mladih kolega uspeva da istražuje u arhivima, posebno inostranim, malo ih uči jezike relevantne za našu istoriju (kao da su svi podaci iz naše prošlosti pisani samo na engleskom).
***
Imala sam sreću da živim sa Andrejom. To su bile moje najlepše godine, bez obzira što su nam, uostalom kao mnogima, više od dve decenije ukradene ratom, sankcijama i permanentnom krizom. I on je teško doživeo sunovrat sopstvenog naroda i raspad zemlje što se odrazilo na njegovo zdravlje. Oni koji su ga znali doživljavali su ga kao mudrog, obrazovanog i nenametljivog intelektualca, sasvim posvećenog svom poslu i odanog svojim studentima. Ovih dana su izašla dva zbornika tekstova njegovih studenata posvećenih njegovom delu, a već postoje i dve nagrade sa njegovim imenom – jedna za najbolji doktorat koja se dodeljuje u Nemačkoj, a druga za najbolji master rad na njegovoj bivšoj katedri. Nažalost, poslednjih godina je živeo u vremenu mržnje, zavisti i društvene patologije u kojima je razum bio potisnut.
***
U aktivnu politiku sam ušla manje-više slučajno kada sam 1982. postala delegat u Skupštini Srbije. Pri kraju četvorogodišnjeg mandata me je pozvao Ivan Stambolić, koga tada nisam poznavala, da budem član Predsedništva Republike Srbije. Alternativa meni je bila žena-narodni heroj, pa je, kako je često činio, prednost dao mlađoj doktorki nauka. Moj prirodni aktivizam je to prihvatio i prvi put sam se izbliza suočila sa načinom kako funkcioniše država. I dalje sam pokušavala da budem nekonvencionalna. Najviše sam radila sama, pisala i kucala sama, nisam se oslanjala na sekretaricu ni savetnike. I na posao sam najčešće dolazila svojim kolima dok nisam naišla na problem da kasnim jer policija nije puštala da svoj jugo parkiram blizu mesta nekog važnog događaja.
***
Celu 1987. proveli smo u pokušajima da ubedimo pokrajinska rukovodstva u potrebu promene ustava, jer se uveliko osećao problem nefunkcionisanja i zaostajanja Srbije. Te godine niko nije išao na godišnji odmor, a svakodnevni pokušaji ukazivanja na stanje u Srbiji su se odvijali i u ostalim republikama, tada već umnogome konfederalne federacije.
***
Saglasnost za promenu Ustava je već bila skoro svuda dobijena kada je počeo obračun sa epilogom na 8. sednici. Na njoj sam bila gost, dakle, nisam imala pravo da glasam, ali je bilo uobičajeno da najviši funkcioneri države prisustvuju važnijim sednicama CK. Ujutru pre odlaska na tu sednicu Ivan je samo rekao da govorimo po svojoj savesti, na isti način kao što je meni govorio kada sam ga konsultovala oko nekih drugih važnih pitanja. I tako je i bilo. Ja nisam morala da se svrstavam ni na jednu stranu. Mogla sam da ćutim i da se, poput nekih drugih, krijem u klupama stare sale Skupštine. Ali mi unutrašnja potreba za istinom to nije dopuštala, kao i znanje istorije, jer sam odmah razumela da se radi o staljinističkom procesu koji vodi ka autoritarnoj diktaturi, simbiozi vođe i naroda.
***
Milošević mi je dao relativno rano reč ne znajući šta ću da kažem, ali se ubrzo, sudeći po snimcima, počeo da hvata za glavu. Najupečatljivije se sećam lica ljudi koji su bili uplašeni za svoje tadašnje i buduće funkcije, pa su se krili dok nije postalo jasno ko će da pobedi. Lica ljudi za sva vremena. Potom nekih novinara koji su mi najpre čestitali, pa kasnije skretali pogled i bežali od mene. Te silnih službenika CK koji su počeli da sastavljaju i donose telegrame podrške vođi. Strah je već zavladao, ljudi su crneli u licu, prijateljstva su pucala. Kasnije na sednici na kojoj je smenjen Stambolić jedina sam glasala protiv. Već tada je bilo jasno kuda se kreće Srbija, samo što je mnogima to odgovaralo. Nacionalistima, posebno bivšim borniranim komunistima. I počelo je Slobino doba sa epilogom u rušenju Jugoslavije i krahom srpske države.
***
Iz Predsedništva sam izašla skoro godinu dana kasnije u vreme kada su počeli mitinzi, te šetanje moštiju svetaca po Jugoslaviji. Sve se desilo neočekivano na sednici Predsedništva kada su neki počeli da pravdaju te događaje. Upozorila sam da to znači rušenje Jugoslavije i provociranje drugih nacionalizama, te sam ustala i saopštila da ne želim više da radim sa njima. General Gračanin je bezuspešno pokušavao da me zadrži. Nisam znala šta me čeka, ali sam znala da neće biti lako. Moji su me podržali i to je bilo najvažnije. Ali godine koje su dolazile nisu bile lake. U Skupštini Srbije pri usvajanju moje ostavke su me se odricali pripremljeni govornici, profesori Beogradskog univerziteta, iako me ranije nikada nisu upoznali. Kasnije su me napali i neki patriotski akademici u čuvenim odjecima u ’’Politici’’. U Institutu, gde sam se srećom vratila pre nego što se saznalo da sam napustila Predsedništvo, često su prestajali razgovori kada sam ulazila, neke kolege su mi okretale leđa, a bilo je i pretećih poruka. Prekinuta su i neka dugogodišnja prijateljstva.
***
Nažalost, moja predviđanja su se obistinila, ali u daleko tragičnijoj formi. Kada je duh nacionalizma pušten iz boce, više se nije mogao zaustaviti. Ta kuga nad kugama, kako je formulisao Štefan Cvajg, zarazila je ceo prostor. Na te pojave sam uvek reagovala najpre stomakom (što nije baš pametno), pa potom glavom i konkretnom akcijom. Napisala sam prvi apel protiv bombardovanja Dubrovnika, među prvima sam se našla na Terazijskoj česmi 1991, pre nego što su se studenti probili preko mosta, lomila ruku na protestima 1996/7… Kada se sve sabere, to su meseci na ulici.
***
Jedini način moje borbe je bio da budem građanka kojoj suluda politika sprečava da živi svoj jedini život koji ima. Nisam želela da budem član nijedne političke organizacije. A nije bilo jednostavno raditi u okruženju gde sam sretala ideologe srpskog nacionalizma, dojučerašnje Jugoslovene i partijske komesare, ratne profitere i crtače granica i one koji su naučne rezultate prilagođavali aktuelnim zahtevima političke moći.
***
O Jugoslaviji ne razmišljam kao jugonostalgičarka. Ona je moja lepa prošlost i ne može se vratiti. I danas nemam problema da odem na mesta koje sam volela. Ta zemlja je bila zamišljena kao država u kojoj će se prevazići istorijski nastale verske i regionalne razlike. Nažalost, u obe države elite nisu našle adekvatan način da povežu ljude i prostor, da im ponude privredni razvoj i građanske slobode.
***kraj***
O sagovornici
Ljubinka Trgovčević Mitrović, istoričarka, profesorka na Fakultetu političkih nauka, rođena je u Sarajevu 1948. Bavi se srpskom, jugoslovenskom i balkanskom kulturnom i društvenom istorijom u 19. i 20. veku. Autor je dela : Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države 1914 -1920; Istorija Srpske književne zadruge ; Planirana elita. O studentima iz Srbije na evropskim univerzitetima u 19. veku. Objavila je više od sto naučnih radova u više zemalja. Radila je u Istorijskom institutu SANU. Bila je član Predsedništva Republike Srbije 1986-88. Živi i radi u Beogradu.
***
Šezdeset osme sam bila student druge godine, ali već sa iskustvom sukoba sa policijom iz 1961, posle mitinga zbog ubistva Patrisa Lumumbe na kome sam ostale bez jedne cipele, kao i iz decembra 1966. posle studentskog protesta zbog rata u Vijetnamu. Deo moje generacije je bio prirodno levičarski, a neki od nas su to ostali do danas, jer smo živeli u društvu u kome se negovala empatija sa borbom za slobodu ugroženih naroda Afrike i Azije, učila solidarnost sa radnicima i podrazumevala jednakost za sve.
Milošević mi je dao relativno rano reč ne znajući šta ću da kažem, ali se ubrzo, sudeći po snimcima, počeo da hvata za glavu. Najupečatljivije se sećam lica ljudi koji su bili uplašeni za svoje tadašnje i buduće funkcije, pa su se krili dok nije postalo jasno ko će da pobedi. Lica ljudi za sva vremena. Potom nekih novinara koji su mi najpre čestitali, pa kasnije skretali pogled i bežali od mene. Te silnih službenika CK koji su počeli da sastavljaju i donose telegrame podrške vođi. Strah je već zavladao, ljudi su crneli u licu, prijateljstva su pucala. Kasnije na sednici na kojoj je smenjen Stambolić jedina sam glasala protiv.
Ta kuga nad kugama, kako je formulisao Štefan Cvajg, zarazila je ceo prostor. Na te pojave sam uvek reagovala najpre stomakom (što nije baš pametno), pa potom glavom i konkretnom akcijom. Napisala sam prvi apel protiv bombardovanja Dubrovnika, među prvima sam se našla na Terazijskoj česmi 1991, pre nego što su se studenti probili preko mosta, lomila ruku na protestima 1996/7… Kada se sve sabere, to su meseci na ulici.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
