Kult bojkota ili bojkot kulta?

Akumulirana znanja iz ovih psiholoških disciplina u punom svetlu razotkrivaju svu krhkost ljudskog razuma pred prirođenim zabludama i iluzijama koje kao vrsta posedujemo.

Galerija beskrajno mudrih eksperimenata iz oblasti socijalne i kognitivne psihologije pokazala je da je razum, kao differentia specifica ljudske vrste, mnogo manje pouzdan vodič kroz neshvatljivo složeni svet prirodnih i društvenih fenomena, nego što se to smatralo u pionirskim danima tzv. doba razuma i prosvetiteljstva.

Univerzalnost čoveku svojstvenih kognitivnih disonanci autor ovaj put demonstrira kroz jednu, reklo bi se, bizarnu paralelu između apokaliptičke nju ejdž sekte iz sredine 20. veka i Saveza za Srbiju, kao političkog nositelja ideje bojkota predstojećih izbora u Srbiji.

Za razliku od blistavih momenata iz nekih prethodnih Kišjuhasovih vikend kolumni u Danasu, ovoj bi se imalo šta zameriti u metodološkom smislu.

Kognitivna pristrasnost kojom autor pokušava da obuhvati dve tako različite pojave, kao što su moderni apokaliptički kult i politička ideja bojkota izbora, naziva se efekat potvrđivanja (confirmation bias).

Nju su pre savremene psihologije uočili i na različite načine predstavili pisci poput Tukidida, Dantea, Tome Akvinskog, Šopenhauera, pomenutog Bejkona i drugih. Efekat potvrđivanja je težnja da tražimo, tumačimo ili se prisećamo podataka i događaja na način koji potvrđuje naša verovanja ili stavove.

Podvrsta ove kognitivne pristrasnosti naziva se istrajnost u verovanju (persistence of discredited beliefs) i ona se javlja kad verovanja prežive, čak i kad se dokaže da su bila lažna i potpuno pogrešna.

Istrajnost u verovanju Kišjuhas ilustruje primerom apokaliptičke sekte Tragača (Seekers), koju su u klasičnoj studiji „Kad proročanstvo zakaže“ („When Prophecy Fails“) obradili socijalni psiholozi Leon Festinger, Henri Riken i Stenli Šehter. Iako je primenljiva na gotovo sve sfere ljudskog ponašanja, religija, nota bene apokaliptički i mesijanski kultovi, pružaju neke od najupečatljivijih ilustracija ove pojave.

Vilijam Miler, osnivač adventista, je izračunao da će datum drugog Isusovog dolaska biti 2. oktobar 1844. godine. Kada se proročanstvo ispostavilo pogrešnim, mileriti su objasnili da je Isus došao, ali ne na zemlju nego u nebesko svetilište da bi otpočeo novu fazu ljudskog spasenja.

Članovi Bahai sekte predskazivali su snažan zemljotres i udar meteora u Zemlju 1991. godine. Budući da se proročanstvo nije obistinilo, verske vođe su objasnile da se umesto očekivanog desio „spiritualni zemljotres“.

U istom maniru, Jehovini svedoci su imali bar dva pogrešna predskazanja drugog Isusovog dolaska (1874. i 1914.). Samo hrišćanstvo se razvilo iz Isusovog učenja o iminentnom dolasku Carstva nebeskog, koje se od Jevanđelja po Jovanu, kroz procese sekundarne egzegeze i kreativnog revizionizma, sve više udaljavalo od tvrdog eshatološkog narativa iz Pavlovih poslanica i sinoptičkih jevanđelja, i tako dalje.

Koliko je onda opravdano jedan par excellence iracionalni religijski fenomen prevoditi u polje političkog delovanja i izjednačavati ga u psihološkoj ravni sa organizacijom koja zagovara i promoviše bojkot izbora kao legitiman način političke borbe?

Već smo rekli da se istrajnost u verovanju javlja kad verovanja istraju čak i kad se dokaže da su bila potpuno pogrešna.

U situaciji kad redovni izbori u Srbiji formalno nisu još ni raspisani, više je nego ishitreno spekulisati o tome da li će se bojkot izbora, sa svim mogućim posledicama po vlast i opoziciju, pokazati kao pogrešna taktika Saveza za Srbiju i kako će stranke okupljene oko Saveza reagovati na eventualni krah bojkota.

Ne možemo da znamo da li će ga priznati, poricati ili će se služiti mehanizmima kreativnog revizionizma da bi ga nekako drugačije protumačili.

Druga važna stvar je da, koliko je poznato, u uporednoj antropologiji i sociologiji religije, od starozavetnih proroka do nju ejdž kultova, nema primera uspešnih apokaliptičkih proročanstava.

S druge strane, kako nas o tome informiše iscrpna komparativna studija Jana Smita, sa DŽordžija Stejt univerziteta, „Bojkot izbora i opstanak hibridnih režima“ („Election Boycotts and Hybrid Regime Survival“), bojkoti izbora jesu dovodili do obaranja autoritarnih i hibridnih režima.

Na uzorku od od 264 režima u ukupno 107 zemalja sveta, korišćenjem metoda event-history analize, Smit je došao do zaključka da kad opozicija bojkotuje izbore verovatnoća da će režim imati skraćen mandat i/ili izgubiti na sledećim izborima značajno raste.

Prema tome, uporedna praksa izneverenih apokaliptičkih iščekivanja, koja su se sva do jednog pokazala kao iracionalna, i komparativna analiza bojkota izbora, koji su se statistički u praksi pokazali kao racionalna taktika u obaranju autoritarnih režima, ne opravdavaju poređenje između propalih eshatoloških proročanstava i bojkotaškog lobiranja kao metoda političke borbe. Štaviše, neodoljivo prizivaju narodnu umotvorinu o babama i žabama.

Druga primedba na Kišjuhasovu argumentaciju odnosi se na njenu tendencioznost ili pripisivanje određenih modela ponašanja samo jednoj političkoj grupaciji, mada oni univerzalno važe za sve učesnike u izbornim aktivnostima.

To priznaje i sam autor, ali iracionalne modele ponašanja tendenciozno naglašava samo kod jednog dela njih, preciznije kod Saveza za Srbiju. „Umesto racionalne rasprave o najboljim metodama političke borbe“, primećuje pisac, „pitanje bojkota redefiniše se kao pitanje života ili smrti. „Savez za Srbiju“, poput čikaških „Tragača“ … sektaški pravoverno srlja u bojkot kao u svemirski brod koji će ih volšebno uzdići na vlast“.

Ovo je slikovito poređenje, ali ne znači ništa.

Ostaje nejasno po čemu to Savez za Srbiju više i iracionalnije srlja u bojkot nego što „1 od 5 miliona“, Gordana Čomić, Nenad Čanak, Tatjana Macura, Dragoljub Mićunović, Zoran Živković, „Srbija 21“ i ostali opozicioni antibojkotaši srljaju na bitno okrnjene izbore i u disfunkcionalan parlament?

Zašto autor naglašava da „u treningu kognitivne disonance, zagovornici bojkota svaku kritičku primedbu na tu odluku odbacuju kao kolaboraciju sa režimom“, ali ne kaže da protivnici bojkota svaki argument u prilog bojkota odbacuju kao pasivizaciju, povlačenje pred vlašću, alibi za nesposobnost, odustajanje od borbe i tako dalje, ergo sebe prikazuju kao jedine prave borce protiv režima i daleko sposobnije nego što zaista jesu?

U ovim primedbama nema ničeg ni neobičnog, ni netačnog, sve dok one ne postanu selektivne i tendenciozno adresirane samo na jednu stranu.

Stiven Pinker piše da je od svih oblasti u kojima svet postaje sve racionalniji izuzetak izborna politika i pitanja koja su vezana za nju. Tu su kaže, čuveni psiholog sa Harvarda, pravila igre smišljena da iz ljudi izvuku ono najiracionalnije.

Glasači daju mišljenje o pitanjima koja ih se lično ne tiču, a nikada ne dobijaju obaveštenja o tim pitanjima, niti opravdavaju svoje pozicije.

Mediji prate izbore kao konjske trke i analiziraju pitanja tako što ističu ideološku kljusad jednu protiv drugih u takmičenju u dreci. Sve te odlike odvraćaju ljude od razumne analize i guraju ih ka usijanom samoizražavanju, objašnjava Pinker u eseju „Zašto ne živimo u eri postistine“.

U tom smislu, Kišjuhasov apel na racionalnu raspravu umesto doktrinarne pravovernosti izgleda pomalo i utopijski u uslovima izborne utakmice, a posebno je neobjektivno kada se jedini ili najveći krivac za takvo stanje pronalazi u samo jednom političkom entitetu.

Postoji veoma potkovana škola mišljenja (na primer, DŽonatan Hajt, „Pravednički um: Zašto politika i religija dele dobre ljude“) da je lični interes vrlo slab predskazatelj sklonosti ka određenim politikama.

LJudi više brinu za svoje grupe, bilo da su one rasne, regionalne, verske ili političke. Politička mišljenja funkcionišu kao bedževi društvenog članstva ili dresovi sportskih timova za koje navijamo.

Politika je među biračima prevashodno izraz različitih grupnih identiteta, a ne ličnih sebičnih izbora. Volimo da se pridružujemo timovima, klubovima, ligama, strankama, udruženjima, klanovima i jednom kada postanemo ili prepoznamo da smo deo nekog kolektiva lako možemo da prihvatimo i poverujemo u gotovo sve što podržava naš tim.

Hajt ide toliko daleko da kaže da „svako ko ceni istinu trebalo bi da prestane da obožava razum“.

Što savršeno ima smisla ako prihvatimo da razum i rasuđivanje nisu evoluirali kako bi nam pomogli da dođemo do istine, nego da bismo mogli da učestvujemo u odbrani ličnih i grupnih interesa, raspravama, ubeđivanjima i manipulaciji drugim ljudima.

Međutim, ljudi su kognitivna vrsta koja zavisi od objašnjavanja sveta.

S obzirom da svet ostaje onakav kakav jeste bez obzira šta ljudi misle o njemu, postoji snažan selektivni pritisak na sposobnost da se razvijaju objašnjenja koja su tačna i koja najbolje odgovaraju stvarnosti.

Oko objašnjenja zašto je bojkot najefikasnije sredstvo za slabljenje i eventualni kraj režima Srpske napredne stranke formiran je, ne slučajno, najširi konsenzus antirežimskih stranaka i ostale opozicione javnosti.

Bez ikakve visoke opozicione sholastike, reakcije samog režima na ideju bojkota raskrinkavaju ga kao veoma ranjivog na potencijalne posledice te ideje.

Mnogo činilaca ukazuje da insistiranje bojkotaške opozicije na toj ideji, u okviru legitimnih sredstava političke borbe, i te kako ima smisla i da naprednjačka vlast, sabrana oko kulta velikog vođe, odaje bojkot kao Veberovo ciljno-racionalno sredstvo koje bi moglo da ga ugrozi.

Autor je pravnik i publicista iz Požege