Kultura između „možda“ i „ako“

Istovremeno, shvatam da je u ovom trenutku postojanje bilo kakvog čvrstog plana za narednih nekoliko meseci, a pogotovo kraće, apsolutno nemoguće.

Virus nas je sve naterao da živimo u konstantnom “možda” i “ako”. Svi dogovori su okvirni i podložni promeni, termini su rastegljivi, rokovi fleksibilni i to mi teško pada. Nerviram se ne samo zbog sopstvenih poslovnih angažmana koji prate ritam epidemije, nego i kad pročitam da će i Bitef najverovatnije odložiti ovogodišnje izdanje festivala – zbog finansija.

Cifre u budžetu, inače, nedvosmisleno pokazuju iz koje vizure vlast posmatra kulturu, ali da li je moguće da se ne razume koje mesto ovaj festival zauzima na svetskoj pozorišnoj mapi? Ili nam baš i nije mnogo važno kako će naša kulturna politika biti percipirana van granica zemlje? Možemo da teoretišemo o “pozorištu i geopolitici”, “mekoj moći”, ali prazne priče ne vrede jer nema dovoljno novca za kulturni događaj koji decenijama na najbolji način doprinosi našoj kulturnoj diplomatiji.

Ako je već Bitef pod znakom pitanja, publika željna pozorišta dobila je Beogradsku letnju scenu na stadionu “Tašmajdan”. A ja sam dobila – vizir. Tačnije, kupila sam ga u prodavnici igračaka i odmah otišla na sastanak “Kreativne Srbije” povodom pripreme letnjih kulturnih programa. Prateći informacije o novim žarištima virusa, prilagođavamo plan gradova, uz bojazan da izmene nisu konačne.

Uveče, na predstavljanju kolekcije “Nova šansa za banana devojke” ugledne kostimografkinje Zore Mojsilović, na uglu dve ulice u centru grada, srećem brojne drage prijatelje i kolege. Divno letnje veče, razgovori o umetnosti i osećaj kao da je sve sasvim u redu.

Petak, 26. jun

Srećna sam što ne moram da ulazim u gradski prevoz, jer se nekako poklopilo da do svih važnih poslovnih adresa mogu da idem peške. Dogovaram za jesen edukaciju za preduzetnice u kulturi i brzim hodom stižem na fakultet gde me čekaju studenti koji polažu ispit. Pojedini ne skidaju maske dok odgovaraju.

Razmišljam kako je epidemija mnogo toga ogolila, učinila vidljivijim i jasnijim. Istovremeno, korona je postala izgovor za sve. Ko želi da gleda, može bez mnogo napora da detektuje raspad sistema na svakom koraku, od zdravstva, privrede, medija… Čini mi i da je sve ovo što nam se dešava odličan test karaktera.

Tako su neki, znani i neznani, strani i domaći, jedva dočekali da svoje frustracije iskažu na Novaku Đokoviću, koji je organizovao teniski turnir sledeći bezbednosne procene. Naravno, zamena teza je u pitanju. Nije Đoković kriv što su mere previše i prerano opuštene, ali ljudi, nažalost, imaju potrebu da vide kako se (bilo koja) zvezda koprca u blatu.

Od kakofonije sa svih strana bežim u neka bolja, prošla vremena, uz muziku Idola i odličnu knjigu “Bunt dece socijalizma” Dušana Vesića.

Subota, 27. jun

Raskopanom ulicom “Cara Dušana” stižem do “Bajlonijeve pijace” i radujem se najboljem paradajzu na Dorćolu. Kasnije, šetajući Lenija po kraju, primećujem da Dorćol, sa pompezno najavljivanim stambenim kompleksima u izgradnji, još uvek poseduje onaj starinski šmek. Više nego sebi, verujem prijateljima iz drugih delova grada koji kažu da se Dorćol nije promenio. Kako će izgledati i šta će se dešavati na Starom gradu narednih godina, pomalo strepim.

Dan je prelep za susrete sa prijateljima i pretvaranje beleški u pasuse buduće knjige. Ipak, ne uspevam sasvim da se distanciram od vesti o poplavama i novim gradovima pogođenim virusom.

Posle mnogo vremena bubamara mi je sletela na dlan. Možda će doneti dobre vesti.

Nedelja, 28. jun

“Kultura u onlajn okruženju” – tema je razgovora na koji sam pozvana. Mada kulturni sadržaji nisu više rezervisani samo za virtuelni prostor, kao što je to nedavno bio slučaj, daleko od toga da su se stvari vratile u uobičajen tok. Ma koliko provodili vremena na internetu i bez obzira koliko smo navikli da filmove, serije ili muziku konzumiramo i na ovaj način, ništa ne može zameniti pozorište ili savremeni ples uživo. Scenske umetnosti su najteže pogođene proteklih meseci.

Sve to imam u vidu kada razmišljam o angažovanju mladih, samostalnih umetnika za programe koji bi uskoro trebalo da se realizuju.

Ponedeljak, 29. jun

Ponovo čitam “Uzbudljive gradove” Grega Ričardsa i Roberta Palmera (“Clio”), dok sa koleginicom pripremam koncept razgovora za zaposlene u kulturi i turizmu. Navodimo brojne kulturne manifestacije u gradovima Srbije zahvaljujući kojima oni mogu da izgrade svoj identitet i razviju se.

Čitam i rukopis za ediciju “Multimedia”, na temu video-igara i gejming industrije. Posle knjige “Antidruštvene mreže” i analize društvenih medija, vreme je da osvetlimo jednu od najprofitabilnijih medijskih industrija.

Utorak, 30. jun

Posle svega četiri dana rada zatvorena je Letnja scena na “Tašmajdanu”. Stani – kreni – stani. Tako nekako sve deluje u poslednje vreme. Taman su se ansambli pripremili na mogućnost novih susreta sa publikom i – gotovo. Plana za dalje nema, zavisi od situacije.

Kako će opstati brojni umetnici?

Umetnicima i radnicima u kulturi je potrebna podrška, posebno onima koji nisu članovi umetničkih udruženja i čiji su se prihodi smanjili usled pandemije.

Nadam se da neko misli o tome.

Sreda, 1. jul

Posle više od dvadeset godina dolazim u Vrnjačku Banju. Tada, u nekom drugom filmu, tamo sam bila kao mlada novinarka koja je izveštavala sa Festivala filmskog scenarija. Sada dolazim sa Marijanom Dujović i Zoranom Hamovićem da govorim o knjizi “Energija slobode”. Gosti smo Narodne biblioteke “Dr Dušan Radić”, kroz koju nas vodi direktor Dejan Lučić. Veliko mi je zadovoljstvo što učestvujem u promociji stvaralačke biografije Đorđa Marjanovića, čiju karijeru i uspeh je Marijana Dujović detaljno dokumentovala.

Mala, ali odabrana publika uz osmeh gleda stare video-snimke na kojima čuveni pevač u svom prepoznatljivom maniru peva, glumi, pleše… Govorim zašto je Marjanović zvezda koja ne bledi i posle toliko decenija, kako je gradio odnos sa obožavaocima, po čemu ga i danas publika pamti… Posle zvaničnog dela, prisutni jedva čekaju da podele neku anegdotu, sećanje na pevača, dodaju nešto što možda nismo pomenuli.

Svež i prijatan vazduh u Banji čini da bistrije mislimo, dok iz prilično punih bašti kafića posmatramo prolaznike i komentarišemo kulturne događaje koji se ovde odvijaju tokom godine.

Četvrtak, 2. jul

Šetnja glavnom pešačkom stazom Vrnjačke Banje, dok osluškujem žubor rečice, potpuni je zen. Potpuni predah od svega. Obilazimo “Letnju scenu” i odlučujemo da tamo priredimo neke od planiranih programa u avgustu, šetamo pored paviljona savršenog za kamerne muzičke nastupe… Samo da nam virus ne pokvari planove.

Saznajem da se u jednoj prostoriji biblioteke nalazi “Kuća scenarija”. To moram da vidim! Od prošle godine ovde je moguće prelistati oko dve stotine scenarija nagrađivanih filmova, kao i filmskih klasika. Pada mi pogled na “Rane” Srđana Dragojevića i scenario kultnog filma “Opasne veze”.

Dogovaramo se sa domaćinima za susret početkom avgusta i krećemo za Beograd. Sa radija se čuje vesela letnja pesma grupe “Mungo Jerry”. U delu puta blizu Kraljeva pretiču nas troja kola hitne pomoći sa novopazarskim tablicama. Povratak u realnost.

Autorka je koordinatorka udruženja Kreativna Srbija i profesorka na Fakultetu savremenih umetnosti