Kultura pamćenja Milana Vlajčića

To je bilo dovoljno da ne pristane na apsurde medijske stvarnosti i mrtvilo kritičke javnosti. Kao književni i filmski kritičar, kao hroničar najvažnijih zbivanja u kulturi i analitičar svih fenomena relevantnih za skalu vrednosti savremenosti, Vlajčić osporava gluvonemu egzistenciju banalnosti i u stvarnosti i u stvaralaštvu. I kad svoje opservacije u šali naziva haiku-komentarima, on ne promašuje u njihovom određenju, jer je tamo najprisutnije in meda res. To je obznanila i rubrika Cigla u zidu, u listu Blic, koja se održala dvanaest godina. Istaknuto mesto u svim njegovim esejima i komentarima, sabranim u njegovim spisima, zauzima tema o zaboravu ličnosti iz javnog života, iz naše kulture. U nas vlada ne samo nekultura zaborava već i opasnost od nestajanja temeljnih vrednosti jer danas u vrednovanju preovlađuju estradni kriterijumi, a kolo vode sponzoruše, zvezde splavova ili „splavuše“, kako ih Vlajčić imenuje.

U komentaru „Ulaz u SANU“, u pomenutom spisu, s čuđenjem podseća Vlajčić kako u ovoj inače oronuloj instituciji nije bilo mesta ni za Pavla Stefanovića, ni za Dragutina Gostuškog, ni za Radomira Konstantinovića, čak ni za Crnjanskog, u njegovim osamdesetim, kome je rečeno da može da pričeka. Tamo za njih nije bilo mesta. Gle čuda, bilo je mesta za one koji su sa jednom već zaboravljenom knjigom bili spremni da prihvate eroziju društva sa gospodskom ćutnjom. Nisam siguran da je danas situacija u ovoj značajnoj instituciji na zdravijim nogama.

U tekstu „Miloš Đurić i Mirjana Miočinović“, autor podseća na legendarnog profesora Đurića, koji 1941. godine nije hteo da stavi potpis na zloglasni Apel srpskom narodu sa poznatom rečenicom da on ne predaje diple nego etiku. Pola stoleća kasnije, profesorka Mirjana Miočinović je na Fakultetu dramskih umetnosti zahtevala da se ustane protiv ratnohuškačke politike, a kad se to nije dogodilo, dala je otkaz. I otišla. Više se nije vratila. Ona je napustila Fakultet osam godina pre nego što je Zakonom o univerzitetu izvršeno njegovo antizakonsko umorstvo. Nije mogla da ostane u instituciji sporne države, nije htela da „daje legitimitet vlastima“, nije pristala da bude „nepovratno“ obeležena. Vlajčić nije zaboravio ni prećutanu, znamenitu estetičarku i helenistkinju. Napisao je tekst pod nazivom „Zla kob Anice Savić Rebać“. Postavio je i pitanje:“Da li ste ovih godina negde primetili neki znak poštovanja, podsećanja, uspomene na jednu od najvažnijih ličnosti u našoj kulturnoj istoriji?“. Ništa od toga. Ništa. Kad bi bilo drugačije, to već ne bi ličilo na ovdašnju vladavinu banalnosti i neznanja.

U knjizi Zvezdana prašina, Eseji i komentari: Mala kulturološka svaštara,(Dereta, 2018.) Milan Vlajčić ponovo se suočava sa sudbinom stvaralaca koji su zaboravljeni. Čini to uvek s namerom da se nađe pravi povod i dobar razlog ali sa teskobom i osećanjem da su oko nas demoni sa rušilačkim umećima. Tako će se osvrnuti na memoarska prisećanja u knjizi Sentimentalno putovanje, dirigenta, kompozitora i aranžera Bubišu Simića, čije ć svedočenje je „nepotkupljivo oko“ koje je u nas prisutno još u memoarima Predraga Milojevića i Miroslava Radojčića. Simićevo inspirativno sećanje, Vlajčić je video ne samo kao istoriju džeza nego i kao vrstu autobiografije o drugima po čuvenom Mihizovom modelu.

Pod naslovom“Lav u pustinji“ dragoceno je podsećanje na Vladimira Bulatovića VIB-a i na njegov antologijski aforizam:“Lako vam je da budete lav kad ste stvorili pustinju oko sebe“. Izgleda da će još dugo ovaj aforizam imati aktuelnost u našoj turobnoj stvarnosti. Genijalni VIB-ovi ubojiti i satirični aforizmi prethodi su plejadi naših aforističara koji godinama prkose autoritarnoj vlasti koja neprestano poništava i slobodu i istinu i zakon. Tako je i danas najbritkija njihova kritička reč, kao što su karikature Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Petričića najubojitiji politički komentari. A sve što je VIB napisao verujem da je sačuvano, što nije slučaj sa stvaralaštvom Duška Radovića, koji je odlukom partijskih moćnika 1982. bio uklonjen sa radio-talasa. Deluje zaista neshvatljivo da nije sačuvana njegova kultna emisija“Beograde, dobro jutro“, sve što je govorio do zabrane. Srećom, u Vlajčićevoj arhivi sačuvani su transkripti svih Radovićevih tekstova, pa i onaj koji je bio razlog za odmazdu partijskih moćnika:“Kad već moramo i možemo bez Tita, mogli bismo i bez svakog drugog. Ko misli drukčije, neka kaže!“. Vlajčić zamera našim antologičarima što u njihovom izboru nema Radovićeve knjige O plakanju, koju smatra vrhuncem savremene srpske lirike.

U zapisu „Slobodanova sloboda“ sa simpatijom i pijetetom piše Vlajčić o Slobodanu Mašiću, arhitekti i majstoru u dizajnersko-grafičkim realizacijama u „stilu novog geometrizma“. Već je zaboravljeno da je Mašić sredinom šezdesetih bio uhapšen zbog druženja sa Mihailom Mihajlovim, Marijom Čudinom i Leonidom Šejkom, da je 1969. pokrenuo Nezavisna izdanja u kojima su se našle knjige sklonjene od javnosti, novatorske po idejama i originalne po opremi. I kad je nedavno dovršio svoje angažovano i pečalno življenje, u našoj gluvonemoj javnosti nije se gotovo ni znalo, što se ne bi moglo dogoditi nijednoj estradnoj zvezdi. Tako je nezapaženo otišao ovaj večiti pobunjenik, koji je briljantno realizovao dizajn vizuelnog identiteta i Bitefa i Festa i mnoštva originalnih ostvarenja duha. Frapantna je činjenica da je on razvio „jezik koji danas besomučno arče majstori industrijskog dizajna i kreativne industrije“. Milan Vlajčić s razlogom tvrdi da je on jedna od poslednjih renesansnih ličnosti naše kulture, a, eto, već zaboravljen.

Takvu sudbinu zadesio je odlazak Muharema Pervića, koji je dosledno trajao pola stoleća kao pozorišni i književni kritičar. NJegove knjige i pozorišne kritike već su prećutane. Niko da se seti da ih promoviše! Zaboravlja se kako je ovaj kritičar na književnu scenu doneo „smirenu analitičnost“ i kontemplativnost. Prećutano je sve. A Vlajčiću je ostalo samo to da kaže da se to dešava „u kulturnoj sredini u kojoj je zaborav češći od zasluženog pamćenja“. I tačka. Nije tačka u našoj bezobzirnosti. U nizu mnogih, to se dogodilo i Radomiru Konstantinoviću, koji je svoju zbirku eseja Duh umetnosti, a pre toga Na margini, objavio u sarajevskoj kući „University Press“. Vlajčić postavlja pitanje:“Zašto je Konstantinovića nemoguće objaviti u Beogradu?“Beograde, Beograde! Zaista, to deluje apsurdno, utoliko više što su ovi eseji po mišljenju Vlajčića „bez premca“ i da im se u novijoj istoriji naše književnosti mogu približiti samo eseji Sretena Marića i Jovana Hristića. O tome ne vode računa pametari, kritičari, koji bi sa velikim nebrigom prevideli kapitalna Konstantinovićeva dela kao što su i Filosofija palanke i osmotomno Biće i jezik.

U tekstu „Zaboravljeni Gostuški“, Vlajčić je još u spisu Potemkinovi potomci, ne bez gorčine, skrenuo pažnju na to kako je gotovo pao u zaborav tako značajan kritičar i mislilac, koji bi u svakoj kulturi koja drži do sebe morao imati prepoznatljivo mesto, a u nas ga nema. Tako je Gostuški kao nadmoćni intelektualac, superiorni muzikolog, komparativni estetičar i lucidni kritičar utonuo u zaborav. Retko se pominje njegovo čuveno delo Umetnost u nedostatku dokaza. Što je najgore, nema ni dokaza o prisustvu atmosfere koja bi bila podsticajna za tvorenje umetnosti. U eseju „Neponovljivi Gostuški“, u svojoj kulturološkoj svaštari, Vlajčić ponovo skreće pažnju na ovog mislioca, koji je govorio „da iza svake srpske mane leži jedan oblik primitivizma“. Ovakvo mišljenje diktirala je neumoljiva egzistencijalna i istorijska empirija. Razumljivo je i Vlajčićeva opaska:“Buntovni duh ovog kritičara fatalno nam danas nedostaje“. Nema baš nikoga ko bi mogao tako suvereno da oceni bezdan trivijalnosti u kome smo se našli.

Nema nijednog Vlajčićevog eseja koji se ne bi mogao naći kao fragment romaneskne strukture najviše stoga što je autor majstor da izabere važnu temu, zna da je dramatizuje i da je dovede do snažne poente. Uvek duhovit, šarmantan, provokativan, a počesto i ironičan, autor beleži i komentariše ono što nije smelo da se previdi, što je neophodno da se preispita. Bila je to uvek prava reč, na pravom mestu i u pravo vreme. Ništa ga nije moglo pokolebati da kaže i obrazloži svoje uverljivo NE: ne – nevrednostima i huliteljima smisla postojanja. I kad čitate njegove neravnodušne opservacije, u prilici ste da se aktivno i kritički određujete. Milan Vlajčić je kompetentan kritičar filma, književnosti i muzike ali i pouzdan analitičar u najširem području kulturologije, fenomenologije i krizologije. To mu je omogućilo da postane suveren branitelj vrednosti u kulturi našeg bolesnog društva.