Kulturna diskriminacija: Kulturni sadržaji nedostupni za osobe sa invaliditetom

Ovaj tekst je dostupan i u audio formi koju možete aktivirati klikom na audio sadržaj ispod:

Za osobe sa invaliditetom, međutim, takvi izbori ne postoje. Za njih je uživanje u kulturi otežano ili potpuno onemogućeno brojnim barijerama, o čemu najbolje svedoči podatak da im je čak 85% ustanova kulture delimično ili potpuno nepristupačno.

Sećam se da sam još od detinjstva, kada god bi moja porodica na televiziji gledala neki film, odlazila u svoju sobu i uzimala neku knjigu da čitam ili bavila se nekom drugom aktivnošću, jer mi je bilo dosadno da pokušam da pratim nešto što ne razumem i što mi niko ne objašnjava. Do svog punoletstva „pogledala” sam tek nekoliko filmova inostrane kinematografije, mada ne mogu ni da se pohvalim da su domaći filmovi bili moj česti izbor. Oduvek su mi knjige bile draže jer je u njima sve tako lepo opisano – ljudi, predeli, osećanja likovi. Sa junacima knjiga sam mogla da se saživim, da na nekoliko sati odem u njihov svet. U društvu sam ćutala kada god bi neko započeo razgovor o filmu.

Onda je došao upis na fakultet i test opšte informisanosti. Jasno se sećam trenutka kada mi profesor na prijemnom čita pitanje: „Ko glumi u mjuziklu Njujork, Njujork i navodi ponuđene odgovore. Kroz glavu mi je prošla misao: Ovoga sam se plašila, pitanje iz oblasti filma.” S obzirom na to da mi je među ponuđenim odgovorima Sofija Loren bila jedina poznata glumica rekla sam da mi zaokruži njeno ime, a onda je usledio komentar: „Ona možda peva u svom kupatilu, ali na filmu ne.”

Na testu su se pojavilla još dva pitanja iz oblasti filma, a ja sam razmišljala o izuzetnoj konkurenciji među kandidatima i kako mi upravo ta tri boda mogu biti presudna za upis željenih studija. Tada nije bilo upisa po afirmativnim merama za studente sa hendikepom i zaista, umalo da mi ne tri, nego 0,25 bodova bude presudno za studiranje na budžetu. Nakon nekoliko godina od mog upisa studija titlove na filmovima u DVD formatu je postalo moguće čitati pomoću čitača ekrana za računare. Ipak, mogućnost čitanja titla nije dovoljna za praćenje filmova, naročito onih koji sadrže puno neverbalnih scena.

Za to je neophodna audio deskripcija, koja podrazumeva opisivanje vizuelnog sadržaja. U filmovima i u pozorištu se koristi za opisivanje neverbalnih scena, glavnih likova i prostora u kojima se odigrava radnja. Ona može obuhvatati sinhronizaciju. Osnovno pravilo je da se opisi umeću između dijaloga, da moraju biti kratki i jasni i da su, osim u crtanim filmovima, u trećem licu.

Izostanak audio deskripcije ostavlja osobi sa oštećenjem vida puno prostora za interpretaciju. Na primer, u filmu „Kazablanka” dijalog između muškarca i žene završava se rečima žene: „Ti ćeš to uraditi”, nakon čega je potegla pištolj. Ukoliko taj detalj nije opisan audio deskripcijom, slepa osoba bi mogla pomisliti da se muškarac njoj ruga, da razmišlja ili nešto sasvim treće…

Zato, primera radi, provesti veče uz film ili bindžovanje serija za mnoge predstavlja odličan način da upotpune svoje slobodno vreme. Ipak, ukoliko ste slepa osoba ili osoba sa oštećenjem vida koja živi u Srbiji verovatno ćete često na ovakav predlog odmahnuti glavom i predložiti neku drugu vama zabavniju aktivnost. Zašto? Zar osobe oštećenog vida ne uživaju u sedmoj umetnosti, zar nemaju potrebu da idu u bioskop ili su oni ipak ljudi sa nekim svojim specijalnim potrebama? Naravno da nisu, ali njihova potreba da zavire u svet filma biće teže zadovoljena, jer većina filmova i serija, osim ukoliko se ne pretplatite na Netflix i ne odaberete engleski ili neki drugi strani jezik, nema audio deskripciju.

Minimalno prilagođavanje filmova za osobe sa invaliditetom

Razvoj audio deskripcije u Srbiji započeo je pokretanjem prvog festivala adaptiranih filmova za osobe sa oštećenjem vida 2007. godine u Beogradu, a festival je gostovao i u Subotici i Užicu. Od jula 2011. na drugom programu radio televizije Srbije jednom mesečno prikazivani su filmovi iz inostrane i domaće kinematografije sa audio deskripcijom koje je adaptiralo udruženje slepih „Homer”. To su ujedno inicijalni koraci u razvoju audio deskripcije u našoj zemlji.

U Zakonu o kulturi kao jedan od opštih interesa u oblasti kulture navodi se podsticanje kulturnog i umetničkog stvaralaštva osoba sa invaliditetom i dostupnost kulturnih sadržaja osobama sa invaliditetom, bez bližih odredbi o načinima njegovog ostvarivanja. S druge strane, Zakon o kinematografiji uopšte ne prepoznaje osobe sa invaliditetom kao deo populacije kojem je potrebno učiniti pristupačnim ostvarenja iz ove oblasti. Kada je reč o prikazivanju programa iz oblasti kulture i umetnosti u elektronskim medijima, zakonodavac navodi da je dužnost pružaoca medijskih usluga da svoj program učini pristupačnim za osobe sa oštećenjem vida i sluha, ne navodeći dodatne odredbe, kvote ili eventualne sankcije za one koji ne ispoštuju ovu odredbu.

U Evropi u teorijskom proučavanju, ali i u primeni, audio deskripcija je najviše zastupljena u Velikoj Britaniji, nešto manje u Španiji, Francuskoj, Nemačkoj i Belgiji, dok su u zemljama u okruženju najveće pomake u ovoj oblasti načinile pre svega Slovenija, a zatim i Hrvatska.

Danas se u našoj zemlji audio deskripcijom bavi udruženje „Digitus 24”, a u okviru njega i članica ovog udruženja Violeta Vlaški. „Moje bavljenje audio deskripcijom je, kao i kod većine ljudi koji se njom bave u svetu, započelo zbog lične povezanosti sa osobom sa oštećenjem vida. Još kada je moja ćerka imala dve i po godine opisivala sam joj scene iz crtanih filmova kako bih joj pomogla da ih razume. Pre nekoliko godina na obuci za prevodioce u Ruskoj školi audio-vizuelnog prevoda upoznala sam ljude koji se bave audio deskripcijom, ne samo kroz praktični, već i kroz naučni rad, a u međuvremenu sam upoznala i Branka Matića iz udruženja Homer i tako je sve počelo”, pojašnjava svoju motivaciju Violeta Vlaški.

Tehnologija je napredovala, pa se titlovi za filmove na maternjem jeziku, kako bi bili pristupačni osobama sa oštećenjem sluha, ili audio deskripcija, mogu aktivirati uključivanjem posebne opcije u meniju u zemljama u kojima je to omogućeno. U našoj zemlji, iako tehnički postoji ovakva mogućnost, ova opcija nije dostupna za audio deskripciju, dok je situacija bolja kada je o titlovanju reč.

Na RTS planeti gledaoci mogu pogledati seriju „Koreni” koja sadrži audio deskripciju, kao i seriju „Nečista krv”, čije je prikazivanje počelo od 15. oktobra ove godine.

U Novom Sadu se održava regionalni festival dokumentarnih kratkometražnih filmova „Uhvati film” koji govore o životu osoba sa invaliditetom ili čiji su autori osobe sa invaliditetom, a od kojih su ove godine svi bili titlovani i sadržali audio deskripciju. Na ovogodišnjem festivalu prikazano je 28 filmova, a festival je imao i prateći program u okviru kojeg se govorilo na temu pristupačnosti filmske umetnosti.

„Prvih nekoliko godina festival je postojao kao manifestacija o životu, aktivnostima i dostignućima osoba sa invaliditetom”, kaže direktorka novosadskog „Uhvati film” festivala Milesa Milinković. „Danas smo festival koji menja perspektive o invalidnosti. Cilj festivala je u neku ruku ostao isti: smanjenje socijalne distance prema osobama sa invaliditetom i posredno uticaj na poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Ali u proteklih desetak godina to radimo tako što kroz filmove i prateći program menjamo perspektivu društva o invalidnosti, tu neku predrasudu da je invaliditet bolest, tragedija, otvaramo mnoga podpitanja i podteme koje čine život osoba sa invaliditetom i promovišemo rešenja, sistemsku-društvenu i individualnu odgovornost pojedinaca. Nekako nam se i sa tom promenom i publika promenila, pa sad u publici imamo i one koje ne zanimaju samo prava i položaj osoba sa invaliditetom, već i one koje zanima društveni aktivizam uopšte, ali i umetnost po sebi”, ističe Milinković.

Festival organizuje i karavane po Srbiji koji uključuju prikazivanje filmova sa održanih festivala, što je planirano i za kraj ove godine.

Audio deskripcija u pozorištu tek u začetku

U narodnom pozorištu u Nišu gledala sam predstavu „Drita” koja govori o ženi iz Srbije koja, kako bi omogućila prelazak vojnika za vreme povlačenja preko Albanije, odlazi u albansku porodicu. Rat se završio, njen suprug je preživeo i vraća se sa ratišta, a ona se u međuvremenu zaljubila u Albanca. Predstava se završava scenom u kojoj je žena stavljena pred izbor i čuje se pucanj. Zavesa se spušta i sledi aplauz publike. Ko je pucao? Da li je neko ranjen ili ubijen? Nastavila bih da se pitam da nisam bila u društvu prijatelja koji su mi opisali scenu.

Da bi se uradila audio deskripcija pozorišne predstave potrebno je da osoba koja piše tekst za deskripciju više puta pogleda predstavu kako bi deskripcija bila usklađena sa scenarijom predstave i dijalogom između glumaca. Ovo je najzahtevniji oblik audio deskripcije s obzirom na to da se predstave u pozorištu igraju uživo, pa se u trenutku neka scena može improvizovati.

Violeta Vlaški, deskriptor iz udruženja „Digitus 24”, kaže da je putem međunarodnih projekata za „Plavo pozorište” iz Beograda radila deskripciju dve predstave i da su se izvođenja iste predstave uvek po nečemu razlikovala, što zahteva izuzetnu snalažljivost i veštinu naratora koji bi trebalo da bude glumac iz pozorišta za čiju predstavu se deskripcija radi. Po pravilu narator u posebnoj kabini čita tekst koji je deskriptor prethodno pripremio, dok ga osobe sa oštećenjem vida u publici slušaju putem slušalica.

Povremeno su se na velikoj i sceni „Raša Plaović” u Narodnom pozorištu u Beogradu igrale predstave koje su praćene audio deskripcijom, dok ljubitelji pozorišta iz drugih gradova u Srbiji nisu imali prilike da u svojim mestima pogledaju predstave sa audio opisima.

Muzejske postavke i izložbe po pravilu nedostupne

Pored filma i pozorišta, audio deskripcija se koristi i u približavanju muzejskih postavki i galerijskih izložbi osobama sa oštećenjem vida.

„Često se postavlja pitanje boja, da li ih treba opisati ili ne, ne samo u filmu, nego čak i u likovnoj umetnosti.  Ja sam mišljenja da treba, a u slikarstvu pogotovo. Iako je čovek slep od rođenja, boje imaju svoju simboliku i nisu tek tako prisutne u određenom likovnom, filmskom ili bilo kom umetničkom delu”, objašnjava Violeta Vlaški.

Pored audio opisa, dela iz oblasti slikarstva se mogu predstaviti i u vidu reljefnih ili 3D crteža, kako bi putem čula dodira slepa osoba mogla da ih u potpunosti doživi. Primer dobre prakse je izložba koja je 7. oktobra ove godine otvorena u galeriji Matice srpske i koja će trajati do 31. januara 2023. godine. Na izložbi su predstavljena dela Uroša Predića u 3D formatu, do slika vode taktilne staze, izložbu prati i katalog štampan na Brajevom pismu, a izložba je pristupačna osobama i sa ostalim vrstama invaliditeta.

Kada se slepa osoba sa uređajem u rukama i slušalicama u ušima približi određenoj slici ili eksponatu ona čuje naratora koji ga opisuje, govori o njegovoj istoriji i značaju. Ovo je već odavno postala praksa u muzejima širom Evrope, ali ne i u Srbiji.

Po svojoj pristupačnosti za osobe sa invaliditetom posebno se ističe Narodni muzej u Leskovcu. Muzej savremene umetnosti u Beogradu je svoj prostor postavljanjem pristupnih rampi, lifta i platforme učinio pristupačnim za osobe sa fizičkim invaliditetom, a tokom 2019. organizovana je izložba „U dodiru sa” koja je bila pristupačna i za osobe sa oštećenjem vida. Projekat koji se odnosio na izradu pristupačnih audio-vizuelnih vođenja kroz postavku za osobe sa oštećenjem vida i sluha realizovali su Zavičajni muzej u Knjaževcu i Narodni muzej u Zrenjaninu, dok se na sajtu Muzeja afričke umetnosti, ali i u prostoru ovog muzeja, može poslušati audio vodič kroz stalnu postavku. Spomen kompleks Šumarice pored eksponata takođe ima natpise i panoe na Brajevom pismu, kao i reljefnu mapu na ulazu u kompleks.

 Na fotografiji je prikazana ilustracija za audio-vodič kroz stalnu postavku Muzeja afričke umetnosti u Beogradu  Foto: Muzej afričke umetnosti odličan je primer korišćenja audio deskripcije

85% ustanova kulture delimično ili potpuno nepristupačno

U istraživanju čije je rezultate u publikaciji „Kultura pristupačnosti” 2022. godine objavio Zavod za proučavanje kulturnog razvitka navodi se da se 61,4% ustanova kulture izjasnilo da su u arhitektonskom i programskom smislu delimično pristupačni za osobe sa invaliditetom, dok je njih 24% sebe procenilo kao potpuno nepristupačnim za ovaj deo populacije.

Kako bi se pristupačnost kulture podigla na viši nivou u našoj zemlji i da odlazak u muzeje, galerije i bioskope ne bi bio događaj koji je jednom ili nekoliko puta godišnje pristupačan osobama sa invaliditetom, potrebno je doneti jasniju zakonsku regulativu o obavezama prilagođavanja, ali i sa postojećim propisima upoznati veći broj radnika u ustanovama kulture s obzirom na to da je prošlogodišnje istraživanje o pristupačnosti muzeja i galerija pokazalo da je tek 18,2% ustanova kulture u potpunosti upoznato sa pravilnikom o obezbeđivanju digitalne i fizičke pristupačnosti.

Pristupačnost u oblasti kulture bila bi unapređena i kroz dodatnu finansijsku podršku, kao i organizovanjem dodatnih obuka na temu pronalaženja novih izvora finansiranja. Većina ustanova kulture pojam pristupačnosti povezuje sa arhitektonskom pristupačnošću, te je potrebno organizovati dodatne seminare na kojima bi se ukazalo i na ostale aspekte ovog pojma i na načine njihovog praktičnog sprovođenja.

S druge strane, veoma važno bi bilo i da se udruženja i kulturne institucije iz Evrope međusobno povezuju, ne samo u domenu razmene iskustava, već i da se poput Marakeškog sporazuma koji omogućava prekograničnu razmenu knjiga koje su pristupačne slepim osobama, donese i deklaracija o razmeni pristupačnih kulturnih sadržaja, naročito među zemljama sa područja nekadašnje Jugoslavije u kojima većina ljudi govori sličnim jezikom.

Autor je diplomirani psiholog i master komunikolog, slepa osoba koja kroz svoj rad želi da podigne svest o osobama sa invaliditetom i izbori se za pristupačnije okruženje

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Da se čuje glas osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.