Tokom tri dana protekle nedelje Beograd je ugostio 600 stručnjaka, studenata i profesora sa najprestižnijih svetskih univerziteta, među kojima i 50 vrhunskih naučnika iz SAD na radionici posvećenoj naučnoj saradnji između SAD i Srbije u oblasti nauke o podacima, prvoj takvoj ne samo ovde kod nas već i u celom regionu.
Radilo se od jutra do mraka, razmenjivala su se znanja i iskustva o nauci o podacima, ali i arheologiji i bioinformatici. Koliko je truda i upornosti bilo potrebno da bi se konkretizovao sporazum o naučnoj saradnji između SAD i Srbije potpisan još pre osam godina najbolje zna profesor dr Zoran Obradović, direktor Centra za analizu podataka i biomedicinsku informatiku na Univerzitetu Templ u Filadelfiji, koji je dve godine radio na projektu kojim će ubediti američke naučnike da je Srbija zemlja sa kojom vredi sarađivati.
– Uradili smo veliku stvar, 50 vrhunskih naučnika smo doveli i to nije mala stvar, jer su oni jako zauzeti. Više od 10 njih došlo je sa konferencije u Londonu, najveće na svetu i oni su je napustili ranije da bi stigli u Beograd. U SAD je školska godina počela, prva nedelja za profesore je svetinja. Zakasniti na prvi čas, to se ne radi osim u izuzetnim situacijama. Očigledno su ljudi ovo shvatili kao izuzetnu situaciju. Neki su putovali više sati nego što su proveli u Beogradu.
* Kakvi su njihovi utisci?
– Upravo mi je iz aviona pisao jedan od kolega iz SAD. Rekao je kako je jako dobro sve organizovano i da mu se javim ako može bilo šta da uradi ubuduće. Gvožđe se kuje dok je vruće, doneli smo zaključke i sada mora da se radi. Cilj je da za godinu dana kada nas pita neko šta su rezultati možemo da kažemo da smo potpisali neki sporazum. Važno je potpisati sporazum, važna je institucionalna podrška, ona koja stiže sa vrha, jer bez toga ne može mnogo.
* Glavna tema je bila nauka o podacima. Možete li da nam pojasnite njenu konkretnu primenu?
– Bez nauke o podacima danas ne može da se napreduje. Moramo da uključimo nju u druge oblasti nauke, ali i života. Važno je da uključimo nauku o podacima u oblasti kritične infrastrukture, saobraćaja, zdravstva. Podaci i zdravstvo idu zajedno, ne može da se leči čovek bez toga da se nešto meri. Uz pomoć podataka možemo da projektujemo šta će da se desi sa pacijentom ako ga lečimo na ovaj, u odnosu kako ga lečimo na neki drugi način. Za sve to su nam potrebni ljudi i bolje metode kako da brzo dođemo do podataka. Jer u mnogim oblastima ako i pronađemo podatke to nekad bude prekasno i više ne vredi. Da se vratimo na onog pacijenta, ako shvatimo kasno i on umre, za njega to više nije korisno. Cilj je da to shvatimo u ranoj fazi bolesti, kada su veće šanse da to popravimo. Treba biti brz i tačan. Ovde pričam o predviđanjima, treba da se trudimo da predviđamo dobro i da dođemo do toga, matematički rečeno, da imamo veliku verovatnoću da pogodimo. Da ne predviđamo samo šta će da se desi u bliskoj budućnosti, nego i malo dalje i to je mnogo teži problem. Ali onaj koji to može da radi, on ima prednost u donošenju jako važnih odluka.
* Gde je Srbija u odnosu na SAD u oblasti nauke, kakvoj saradnji možemo da se nadamo i šta je to što moramo da popravimo?
– Opšti utisak je da je naš kvalitet kada govorimo o matematičkom znanju možda i veći nego u nekim drugim zemljama, na primer u Nemačkoj, što se vidi i na takmičenjima, imamo izuzetno uspešnu decu. Nažalost, to se posle nekako izgubi.
* Univerzitet na kom radite sarađivao je sa studentima i profesorima iz Srbije. Da li bi posle ovog skupa saradnja mogla da se produbi?
– Dolazili su asistenti i profesori sa FON-a i drugih fakulteta. Mnogi su se i vratili u Srbiju, obrazuju nove generacije ljudi koji to rade i to je jako dobro. Međutim, još više mora da se radi, ako pogledamo kako to rade neke druge zemlje, mi smo daleko iza njih. Treba slati naše ljude u inostranstvo. Primer druge male zemlje Slovenije koja insistira da njihovi docenti idu u inostranstvo i da sklope poznanstva, da vide kako se stvari rade na drugim mestima. Kod nas je, čini mi se, strah od toga da ljudi ako odu više neće hteti da se vrate. Treba razmišljati na drugi način, treba tim ljudima napraviti da im bude lepo tu gde rade da bi poželeli da se vrate.
* U situaciji gde se doktorske diplome kupuju kao ovde kod nas donekle je razumljivo što oni koji vrede ne žele da se vrate.
– Takve stvari mogu da se promene jednim rezom. Treba nagraditi ljude na osnovu rezultata, treba omogućiti ljudima da se profesionalno bave naukom, vrlo malo ljudi kod nas ima tu sreću da može da se bavi naukom profesionalno na fakultetu. Većina se jako mnogo drži nastave, bar ono što čujem od kolega, ne vodi se računa o tome ko je koliko uspešan u nauci. Ne možete očekivati od nekog ko ceo dan drži nastavu, da se noću bavi naukom. To nije dobro.
* Kako je to u SAD?
– Na mom fakultetu i na svim fakultetima koji se bave naukom, a njih je možda u SAD od 100 do 150 od ukupno 5.000 koji se zaista bave naukom, postavljeno je tako da se od jednog mladog zaposlenog puno očekuje, ali mu se naprave uslovi da može da radi i zaista ostvari to što se od njega očekuje. Bitno je da se prenese znanje na sledeće generacije, ali nastava mora da bude pažljivo dozirana, da bi onaj ko se bavi naukom imao vremena za nju. Ako se to ne postavi tako, onda imate situaciju da smo mi u toj trci kao kada bi poslali amaterski tim na svetsko prvenstvo u fudbalu. Imamo talente, ali amateri nemaju šanse da pobede. Isto je i u nauci.
Veliki potencijal, ali kaskamo
* Mislite na to što mladi odlaze iz Srbije?
– Mojim studentima govorim da to što mi radimo jeste maraton, mora da se bude uporan i da se stalno napreduje. Gde je Srbija sada, pošteno da kažem, kaskamo, ali potencijal je veliki. Po prirodi mi bismo mogli da budemo na čelu te kolone, ali mora da se radi jako organizovano, da se bude uporan, da promenimo neke stvari u toj podršci ljudima koji to rade. To što su neki ljudi spremni da rade mnogo, to je odlično, ali nije dovoljno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
