Kurije de Balkan: Povratak na Tornik, 20 godina posle NATO greške

U opširnoj reportaži o Torniku, portal opisuje dan bombardovanja, kao i atmosferu meštana 20 godina kasnije.

„Bio je to početak proleća 1999. Slavio se jedan rođendan na podnožju planine Tornik. U noći između 8. do 9. aprila, oko 4 sata ujutru, avion NATO-a bombardovao je, bez opravdanja, planinsku kućicu u kojoj je bilo još tri gosta“, naveo je portal i dodao da su to bile tri „kolateralne žrtve“, čija smrt nastavlja da proganja selo Ribnicu.

Portal opisuje atmosferu tokom bombardovanja snaga NATO-a 1999. godine u Torniku, poznatom skijalištu na Zlatiboru. Meštani su se svake večeri okupljali u Ribnici pustoj jer su vikendice prazne, a prodavnice zatvorene i mehanizmi za skijanje u kvaru, dok su automobili bili retkli jer su cene goriva toliko skočile zbog embarga.

Petnaesti je dan bombardovanja NATO-a 8. aprila 1999. Avioni već redovno nadleću iznad planina stvarajući veliku buku. Avioni iznad te planine prolaze na putu da gađaju mete zapadnog dela Srbije pre povratka u italijansku vojnu bazu u Avijanu.

Toga dana je hemijska fabrika „Milan Blagojević“ u Lučanima bila ponovo pogođena, kao i fabrika „Sloboda“ u Čačku. U planinskoj kući u Ribnici se slavio 25. rođendan šumara Milanka Savića.

„Nije nam uopšte palo na pamet da će skromna kućica sa nekoliko soba biti meta napada“, rekao je Neša Avramović koji poseduje vikendicu u Ribnici.

Televizijski, telekomunikacioni i radarski releji na Zlatiboru već su bili uništeni raketama Tomahavk od početka napada. „Mislilo smo da su završili s bombardovanjem tog kraja“, dodao je Avramović.

On je bio među poslednjima koji su napustili slavlje oko jedan sat posle ponoći. Milanko je odlučio da prespava u kućici kao i Neđa Urošević (31) takođe šumar. S njima je bio i Radoje Marjanovic (34), ljubitelj skijanja koji je bio zadužen za održavanje skijališta.

Bomba je pala u 4.08 na kućicu. Napravila je krater od osam metara širine i 2,5 metra dubine, a u krateru su bile tri žrtva čija su tela rasparčana.

Organizacija Hjuman Rajts voč (Human Roght Watch) je u avgustu 1999. bila na licu mesta i stavila na spisak stradalih te tri žrtve. Nikakvog zvaničnog objašnjenja nije nikada bilo, ni od vlasti u Beogradu, nitri od NATO-a. Nikakva odšteta nije data.

Avramović smatra da je pilot tog aviona igrao video-igricu gađajući kućicu, dok su drugi piloti bacali neiskorišćene bombe u Jadransko more da ih ne bi vraćali u bazu u Italiji.

Prema navodima Fonda za humanitarno pravo, bilo je 454 civilnih žrtava koje je NATO označio kao kolateralne štete – 207 Srba i Crnogoraca, 219 Albanaca, 19 Roma i 14 pripadnika drugih zajednica.

Na nekoliko metara od nekadašnje planinske kuće postavljena je komemorativna ploča sa natpisom „Civilnim žrtvama brutalne agresije NATO pakta, poginulim 8. aprila 1999. Neka se to nikada ne zaboravi i neka se to nikada nigde nikome ne dogodi“.

Posle 20 godina, meštani i zaposleni u Institutu zdravlja u Čigoti, u čijem je vlasništvu bila pogođena kuća, okupili su se i položli cveče, dok je sveštenik održao opelo.

Prema anketi Instituta za evropske poslove u Beogradu, skoro polovina Srba smatra da još nije došlo vreme pomirenja sa NATO-om. Jedna trećina građana bi prihvatila izvinjenje, ali je 80 odsto protiv ideje da zemlja postane članica Alijanse.

Srbija je 2006. potpisala Partnerstvo za mir, čime je uključena u mirnu vojnu saradnju, bez učešća u NATO-u.

„Država se pomirila, ali ne i društvo“, rekla je sociolog Vesna Pešić, nekada ikona opozicije, u godinama rata. Ona je ocenila da su vlasti odgovorne što nastavljaju mit Srbije kao žrtve Zapada ne postavljajući pitanje odgovornosti režima Slobodana Miloševića.

U međuvremenu, opštinske vlasti su sagradile novu kućicu, planirana je i žičara, ali su meštani sela još u žalosti, naveo je Kurije de Balkan opisijuću Ribnicu kao selo iz stripa o Asteriksu gde se malo ko seća da je „stranac“ ikada doneo nešto dobro.